Mi nismo fatalistička religija koja plaši paklom

Evengelička crkva se najdoslednije oslanja na Luterovo učenje, kao i osnovna biblijska načela, a propoveda skromnost, ali i slobodu i jednakost vernika, kako pred Bogom, tako i naspram sveštenstva, čija je uloga kao Božijih izaslanika znatno skromnija nego u ostalim crkvama.

– Po svom kodeksu i osnovnim religioznim postavkama, luteranska je možda jedna od najliberalnijih među svim hrišćanskim crkvama, kaže sagovornik Danasa Rudolf Vajs (Rudolf Weiss), istoričar i koordinator za veronauku Evangeličke crkve.

S obzirom da Evangelička crkva ima relativno malo vernika u našoj zemlji, malo se o njoj i zna. U kojim je zemljama prihvaćeno ovo versko učenje i koliki je broj luterana u svetu i kod nas?

– Svetski savez luterana broji oko 70 miliona vernika, a ima ih najviše u skandinavskim zemljama, ali i u Americi, Australiji i Kanadi. Kod nas je uglavnom prihvaćena na teritoriji Vojvodine među nemačkim, slovačkim i delimično mađarskim stanovništvom. Procentualno najviše vernika ima u Finskoj, gde oko 95 odsto stanovništva pripada Luteranskoj crkvi. Kao što sam već rekao, osnovno luteransko učenje počiva na principima slobodnog čoveka, i takav koncept religije ostavio je velikog traga na kulturi svih skandinavskih naroda, omogućivši veliki ekonomski napredak tih zemalja, ali i razvoj demokratije.

Luteranska crkva je liberalna ne samo u pogledu oslobođenosti od dogmi, prinuda i zabrana, nego i u smislu potpune polne i druge ravnopravnosti među vernicima. U našim crkvama odavno se pojavljuju žene sveštenici, pa čak i biskupi, a u Nemačkoj je jedno vreme žena bila u samom vrhu nemačke luteranske crkve. Moralnost u praktičnom životu predstavlja jedan od imperativa, pa ipak crkveno učenje ne poznaje pretnju paklom ili Božijom kaznom. Čovek je slobodan da odlučuje o svom životu, a vera ga uči da ne čini drugom ništa što ne bi želeo da neko drugi njemu čini.

Evangelička crkva je uz to vrlo pragmatična, i problemi vernika u jednoj zajednici ne rešavaju se neprikosnovenim porukama sveštenika sa oltara, već u međusobnom dijalogu. A u njemu nema tabu tema, te se u okviru crkve o svemu može raspravljati. U tom smislu ona je vrlo otvorena za različita mišljenja, a taj dijalog velikim delom počiva na instituciji „razgovora za stolom“ koju je još Martin Luter ustanovio. To je trenutak kada vernici i sveštenici, uz jelo i piće, razgovaraju kako o religioznim tako i o svetovnim pitanjima.

Kako izgleda propoved u jednoj luteranskoj crkvi?

– Božiju službu, kako se naziva misa ili bogosluženje, samo delimično čini sveštenička propoved, i to na narodnom jeziku, a tema o kojoj sveštenik govori jesu svakodnevni, obični problemi, čije odgovore možemo naći u Bibliji. Značajno mesto u toj službi ima molitva u tišini, isto kao i zajedničko pevanje vernika, jer, kako poručuje Luter, pesma uzdiže Boga. U našoj crkvi takođe može da se snima, fotografiše, jednom rečju, crkveni prostor nije zabranjeno i nedodirljivo mesto.

Posle službe sveštenik se rukuje sa svakim vernikom i poziva ih na druženje u parohiju, gde se neobavezno razgovara, bez predrasuda i tabua o svemu što ljude zanima. Religija, dakle, nisu skup pravila koja opterećuju i zabranjuju, već je njen prevashodni cilj da pomogne razvoj zajednice. Zbog toga se događa da u skandinavskim zemljama na bogosluženje dolaze i ateisti, jer ono ima koliko religioznu toliko i socijalnu dimenziju.

Koja je uloga Hrista u Evangeličkoj crkvi?

– Hrist je svakako jedna od centralnih ličnosti u našoj religiji, ali u njoj nema svetaca, ikona, fresaka, manastira. Nema ni rituala krštenja pre i posle molitve. Suština je lični odnos čoveka prema veri i Bogu, koja se najbolje ispoljava kroz način života – kroz odgovornost prema drugima, kroz poštenje i rad. Vera se dosta oslanja na tradiciju, a jedna od tradicionalnih vrednosti koje se neguju jeste i štedljivost. O tome najbolje govori činjenica da je za štednje izabran 31. oktobar, koji je i dan reformacije.

Svakome je dozvoljeno da ima svoje viđenje Biblije i da diskutuje o tome, i svako na svoj način može doživeti učenje svete knjige, i nema nijednog učenja kojem se čovek mora podrediti.

Usvajanjem zakona o verskoj nastavi i u okviru evangeličke crkve počeli su se održavati časovi veronauke. Kako je ona koncipirana, i kakav je osnovni program učenja o religiji?

– Mi smo plan i program radili po uzoru na programe drugih luteranskih crkava, a glavni uzor nam je bio finski program veronauke. U školi se u okviru ovih časova sa učenicima razgovara o svim problemima sa kojima se oni suočavaju, i koji se nastoje sagledati kroz načela evangeličkog učenja. Jedno od glavnih pravila je da nema zabranjenih ni tabu tema, počev od droge, seksa i side do kontracepcije. Raspravlja se o svemu što muči mlade i što u njima stvara neke etičke dileme. Osnov veronauke jesu svakako pouke iz Biblije, ali se mi moramo suočiti sa time da moderan život nameće i svoje posebne zahteve. Mlade koji se danas koriste internetom, mobilnim telefonima, gledaju televiziju iz čitavog sveta ne možete podučavati oslanjajući se samo na biblijske priče. No, svaka poduka se odvija kroz dijalog, dete se stavlja u situaciju da samo pronađe neko rešenje, a ne da mu se ono nameće. Sve je stvar vere, kako je rekao Martin Luter – veruješ ili ne veruješ. A to da li ćemo verovati da je sve što postoji stvorio svevišnji Gospod, ili da u osnovi svega stoji Big Beng – to mora svako sam sebi da odgovori. Mi svojim učenicima kažemo – Čitaj Darvina, čitaj naučna štiva, čitaj Bibliju, Martina Lutera, i druga duhovna učenja, i tada daj sam sebi odgovor da li veruješ ili ne veruješ. To niko ne može da ti nametne, ni crkva, ni roditelji. U suprotnom, vera bi bila samo za izlog, nesvesno verovanje, i „foliranje“ radi neke koristi… Mi nismo fatalistička religija koja plaši svoje vernike paklom, ni kaznom Božijom. Pakao je u prenosnom smislu ono što je zlo, izopačeno, ali u našoj veronauci se ne preti deci paklom. Onaj ko čini dela suprotna božijim kanonima prosto sam sebi zatvara mogućnost za ponovno rođenje u carstvu nebeskom.

Kakav je vaš odnos sa drugim crkvama, i kako gledate na ideju ekumenizma koja je danas sve prisutnija?

– Šta mislimo o ekumenizmu možda najbolje govori naša otvorenost za druge sveštenike, koji su dobrodošli na naša bogosluženja, isto kao što naši sveštenici rado odlaze da drže propovedi u drugim crkvama. Taj običaj koji je već poznat kao ekumenska nedelja u Subotici, gde je sedište evangeličke biskupije, postoji već izvesno vreme, a ekumenska ideja je jedna od ključnih u radu Svetskog saveza luterana. Naš savez na tome veoma insistira, saradnja i dijalog između crkava vide se kao način da se čovečanstvo suoči sa mnogim problemima koji opterećuju ljudsko društvo, kroz humanitarni rad ili drugi oblik zajedničke aktivnostu u suprotstavljanju tim problemima.

Paganski koreni Uskrsa

Uskrs je pored Božića najvažniji praznik u svim hrišćanskim religijama. Kako se on obeležava u Evangeličkoj crkvi?

– Uskrs je u luteranskoj verskoj zajednici pre svega praznik radosti zbog uskrsnuća Božijeg sina, i simbolike rađanja u novom životu. No, on je istovremeno vezan i za početak proleća, i mnogi rituali i simboli vezani za ovaj praznik vode poreklo od nekadašnjeg, hiljade godina satarog paganskog obeležavanja rađanja proleća. Uskrs se zato slavi i kao praznik svetlosti, buđenja života i radosti. Zanimljivo je da deo moderne „ornamentike“ Uskrsa – zec i jaja – potiče od tih tradicionalnih paganskih običaja. I sam naziv Usrksa na nemačkom – Ostern, nastao je od imena boginje proleća Ostare, koja je i boginja plodnosti i obnavljanja života, a njeni simboli su takođe zec i jaja, kao simboli plodnosti i početka novog života.

Uskrs u luteranskoj crkvi kao praznik Hristovog uskrsnuća znači veru u ponovni život. Prema tradiciji, na veliki petak su oltari u svim crkvama crni, svetlo je prigušeno, a teme tokom Božije službe posvećene patnji i stradanju Isusovom. Na sam dan Uskrsa, međutim, oltar je potpuno beo, a crkva osvetljena mnoštvom sveća, dok vernici pevaju vesele pesme kojima se slavi život. No, Uskrs je kod nas prevashodno praznik mladih, i velika pažnja je tada posvećena deci i mladima. Oni imaju svoje programe i dramske predstave u crkvi, sviraju i pevaju, a tokom praznika dele im se pokloni. Običaj je da se oni stavljaju u improvizovano gnezdo ukrašeno prolećnom travom, a zatim skrivaju u bašti ili u kući, a njihovo pronalaženje deci čini posebnu radost.