Mi pa mi

Ta knjiga pokušava da rekonstruiše idealnu i, svakako, nestvarnu poziciju jednog pitomog, miroljubivog srpskog nacionalizma, koji lako zaboravlja svoje okrutne, nasilničke postupke. Ujedno, to je pozicija narcisoidnog samouzdizanja vlastite vrednosti, bez obzira na to šta drugi o toj vrednosti misle, bez ikakve razmene iskustva, bez poređenja. Milo Lompar tom narcisoidnom aksiološkom izolacionizmu, ukratko, daje naziv: srpsko stanovište. Pritom, on je spreman da naglasi (bar na nekim mestima Duha samoporicanja) miroljubivo obeležje te strategije samoizolacionizma. „Ono što prethodi svakom prepoznavanju različitih elemenata koji bi trabalo da tvore srpsko stanovište, ono što bi moglo omogućiti promenu kulturne politike u nas, ono što deluje kao uslov svih uslova, jeste postepeno umanjivanje neosvešćenog i nepromišljenog, vekovnim istorijskim iskustvom zahtevanog, poverenja u silu. Jer, ono je praćeno istim takvim nepoverenjem u kulturu“ (Duh samoporicanja, Novi Sad, 2011, str. 446). Ovaj hvale vredan stav se ne odnosi samo na prohujale vekove, već i na vreme s kraja XX veka u kojem se srpski nacionalizam probudio i, u isti mah, kao borbena ideologija osakatio i nas i sebe, a da, pritom, ipak nije pokazao nikavo poverenje u kulturu, s izuzetkom samog duha palanke, čak uniženog militantnom ideologijom, tog duha prema kojem srpsko stanoviše nikada nije imalo bilo kakav kritički otklon. Da li se Lompar zaista distancira od silovitog i hirovitog srpskog nacionalizma? U našem jeziku postoji izraz: vuk u jagnjećoj koži, koji sugeriše ideju da neko može deklarativno da se zalaže za miroljubiv stav, a da stvarno bude opredeljen za nešto sasvim drugo.

Knjiga „Duh samoporicanja“ nas dovodi u situaciju da u njoj učitamo jednu takvu travestiju. Zato ona može i da se iščitava kao suptilan doprinos istoriji naših borbenih i u isti mah propalih, izjalovljenih ideologija. Kao takva, ova knjiga ne bi zasluživala neku posebnu pažnju da u njoj nije jedno golemo poglavlje posvećeno kritici Radomira Konstantinovića i pre svega, razume se, kritici njegove „Filosofije palanke“. Nema sumnje, Konstantinovićeva „Filosofija palanke“ je nacionalističkom shvatanju kulture ili, ako hoćete, srpskom stanovištu uvek golemo smetala. Ona je, naime, nacionalizam lišavala poverenja u onu kulturu koja je njemu jedino bila dostupna, a to je kultura-protiv-kulture duha palanke. Reč je, dakle, o kvazikulturi jedne jedinstvene, u sebi zatvorene, blindirane zajednice. Sam Milo Lompar, očigledno, nema poverenja u kritiku duha palanke. Zašto nema poverenja? Zato što mu integralizam palanačkog duha pruža dobru, čak infrastrukturnu osnovu za tezu o integralizmu i izolacionizmu samog duha srpstva ili srpskog stanovišta.

Eto to je bio razlog zbog kojeg je kritika „Filosofije palanke“ dobila u „Duhu samoporicanja“ odeljak težak oko 80. strana. S druge strane, osnovna teza Lomparove knjige jeste teza o duhu samoporicanja. Reč je, naravno, o duhu koji se kosi sa srpskim stanovištem i koji je, smatra Lompar, danas postao izuzetno agresivan, pa je, u tom smislu, postao i najteža prepreka za reafirmaciju i stabilizaciju poljuljanog srpskog stanovišta. U tom kontekstu, po M. Lomparu, Konstantinovićeva „Filosofija palanke“ se profiliše kao najvažnija, takoreći utemeljujuća knjiga duha samoporicanja, pa je to dodatni razlog što on posvećuje toliku pažnju ovoj knjizi. „Filosofija palanke“ je pokušaj filozofskog opravdanja duha samoporicanja, pa već zbog toga nju valja temeljno iskritikovati, uveren je Lompar. Time će se, ako Bog da, na ponajbolji način utemeljiti srpsko stanovište…

Tekst „O srpskom stanovištu: mi pa mi“, objavljen u časopisu Sarajevske sveske (br. 37-38, 2012), predstavlja nedvosmislenu kritiku prvog izdanja „Duh samoporicanja“ (Novi Sad, 2011). Ta kritika se, očigledno, ogrešila o hermeneutički senzibilitet koji provejava „Duhom samoporicanja“, odnosno njegovim razumevanjem modernog, samosvesnog srpskog nacionalizma. Zato se u trećem, dopunjenom izdanju te knjige pojavio polemički dodatak kojem je autor dao naziv: „U senci tuđinske vlasti“ (strane: 443–638). U ovom dodatku g. Lompar se osvrće ne samo na moj tekst iz Sarajevskih svezaka već i na tekst Dejana Ilića „Okretaj točka“, koji je objavljen na sajtu Peščanika (2012). Pritom, g. Lompar u rečenom dodatku uopšte ne pominje imena svojih kritičara, kao da oni i nisu pisali svoje tekstove, već kao da su ih pisale (medijske) institucije: (1) Peščanik i (2) Sarajevske sveske. Kada autor „Duha samoporicanja“ želi da kaže M. Belančić, on kaže: Sarajevske sveske. Taj polemički manevar težak je preko sto strana. Poenta operacije je sledeća: zasipajući kritikama svoje kritičare (tj. Dejana Ilića i mene) pisac „Duha samoporicanja“ istim gestom kleveta i izvesne medijske institucije, njihove urednike i saradnike, kao i udruženi ideološki poduhvat koji njih, navodno, pokreće…

Deo objašnjenja za tu operaciju dao je sam g. Lompar, dajući do znanja već na početku svog dodatka (trećem izdanju) da on ne iznosi trvrdnje ili stavove svojih oponenata, pa ni problem koji se tu pojavljuje, čak ni samu optužnicu, već da iznosi izvesnu presudu: reč je o udruženom ideološkom poduhvatu, o kolektivnom poduhvatu, o političkom potkazivanju i tome slično. Uverljivost ovakve presude očituje se, po piscu „Duha samoporicanja“, već u samoj dramaturgiji povučenih poteza. I sad bi neko mogao da pomisli kako to nagoveštava neku neobičnu dramu, ako ne i tragediju… Međutim, po g. Lomparu, najvažniji deo pomenute dramaturgije ogleda se u činjenica da se kritike „Duha samoporicanja“ i srpskog stanovišta pojavljuju u Peščaniku i Sarajevskim sveskama! I za g. Lompara to je sasvim dovoljno. On nema nikakvu dilemu: njegovi kritičari zastupaju mišljenje “koje je samo jezgro i delatni momenat ideologije sekularnog sveštenstva”. Prema tome, ni Peščanik ni Sarajevske sveske nisu obični mediji, već su mnogo više od toga: eksponenti ideologije sekularnog sveštenstva… šta god da to znači.

Umesto jednostavne rasprave, civilizovanog dijaloga, pa i sporenja argumentima, srpsko stanovište prihvata borbenu, manihejsku, crno-belu ideologiju u kojoj se oponenti unapred tretiraju kao postvarene sile, neprijatelji koji se nužno okupljaju, zbijaju redove, ideološki i politički grupišu, oko proizvoljno sazdanih kolektivnih entiteta kao što su sekularno sveštenstvo, kolonijalni apologeti, savremeni titoisti i tome slično. Taj stil srpskog stanovišta neodoljivo podseća na ideološka klevetanja iz razdoblja mekog totalitarizma, gde po pravilu nisu kritikovani pojedinci, već grupe (recimo: reakcionari, liberali, anarhisti, anarho-liberali itd.). Te grupe ili “oni” su bili definisani kao unutrašnji neprijatelj koji sklapa tajni savez sa spoljašnjim neprijateljima i zajedno sa njima oličavaju – kako bi inovativno rekao g. Lompar – kolonijalne apologete. A to je, zatim, razlog što ovaj teoretičar književnosti XVIII srpskog veka može da tvrdi: “oni koji su se usmerili protiv sadržaja i zaključaka moje knjige nisu pojedinci kao takvi, već su oni predstavnici ideologije koju podvrgavam kritici” (453).

Kao baštinik osmnaestovekovnog provincijalnog duha g. Lompar ne raspravlja sa stavovima koje Dejan Ilić i ja izlažemo u pomenutim tekstovima, već sa sopstvenim iskrivljenim, ideološkim i, zapravo, smešnim pseudointerpretacijama tih stavova i tekstova. Time on pokazuje šta je valjan način da se srpsko stanovište privede samosvesti. Reč je o metodi interpretativnog izobličenja svega što dolazi spolja, s ciljem da se raspravlja samo sa samim sobom, odnosno sa vlastitim utvarnim konstrukcijama. Upravo u ovom postupku profiliše se priroda srpskog stanovišta kao samoosvešćenog nacionalizma. Sam postupak takvog samoosvešćivanja savršeno je u skladu sa palanačko-pamfletskim stilom koji provejava „Duhom samoporicanja“ kao njegov ključni i, svakako, strateški opredeljeni afinitet.