Mihael Ende – beskrajna magija pripovedanja

Njegove književne ambicije bile su da stvori kohenzivni svet koji ne mora neophodno biti u korelaciji s realnošću, ali se bavi realnim temama. S vremena na vreme eksperimentisao je s kratkim pričama, ali je uvek završavao ozlojeđen jer mu je za logički splet okolnosti trebalo više prostora. Mnoge priča koje su nastale u to vreme objavljene su kasnije u zbirkama.

Rad na knjizi Momo Ende je počeo pre nego što se preselio u Rim ali je najveći njen deo napisao u Italiji, nadahnut italijanskom kulturom i načinom života. Uz druge projekte na kojima je radio trebalo mu je šest godina da napiše ovu knjigu. Upornost mu se na kraju uglavnom isplatila iako je često pomišljao da odustane. „Napisao sam već većinu scena. Razvio sam likove i kompletirao pojedina poglavlja, ali nisam mogao da završim priču šest godina jer mi je nedostajalo osnovno pravilo. Morao sam da rešim dilemu: ako siva gospoda mogu da ukradu svačije vreme zašto je Momo izuzetak. Naravno, neki lenji pisac bi se izvukao na lakši način i dao joj neke magične moći – čarobni sat ili slično. Ali za mene to nije bilo dovoljno. Bilo mi je potrebno da pronađem pravilo koje će logično proizlaziti iz priče. Jednog jutra sam ustao i rekao ženi: To je to! Našao sam rešenje – vreme može da se ukrade samo onima koji pokušavaju da ga sačuvaju. Ako neko dozvoljava vremenu da prolazi i ne pokušava da ga zadrži i živi na uspomenama neće biti ništa da se ukrade. Tako sam došao do ideje za Štedionicu vremena, i odjednom je sve dobilo smisao“.

Kada je završio roman počeli su problemi sa izdavačem koji je imao mnogo primedaba i korekcija, ali Ende nije hteo da odstupi i tražio je rukopis nazad. Posle dugih pregovora ostalo je da se ništa ne menja ali da ilustracije, umesto profesionalnog crtača, radi sam Ende. Odluka se pokazala kao izvrstan potez.

Početkom 1977. Ende kreće u beskrajno dugu avanturu pisanja svoje najpoznatije knjige koja će se na kraju pretvoriti u Beskrajnu priču. Izdavač je odobrio ideju za roman o dečaku koji nalazi knjigu i bukvalno biva uvučen u njenu priču. Rok je bio kraj iste godine. U početku skeptičan da li će uspeti da napiše sto stranica na datu ideju Ende se, kao i do tada, suočio s pričom koja je nekako rasla sama od sebe. Međutim, kraj je bio mnogo daleko. I sama priča zahtevala je poseban način prezentacije. Prolongirajući rokove i nervirajući svoje izdavače Ende je konačno završio rukopis na jesen 1979. godine. Opširna kritika romana u Špiglu (Der Spiegel) samo je pokrenula lavinu i uskoro je bezbroj čitalaca uživalo u beskrajnoj priči. Stigla su i sva značajna nemačka priznanja za dečju književnost a potom i prevodi knjige na mnoge jezike koji su mu doneli i međunarodne nagrade u Japanu, Holandiji, Španiji… Slede Mađioničarska bajka (1982), Ogledalo u ogledalu (1986), Ofelijino pozorište senki (1988) i njegov poslednji roman Satanoarheolažljivogenijalanoalkohopakleni napitak želja (1989).

Usledile su i pozorišne i filmske adaptacije njegovih knjiga. Prva verzija Beskrajne priče snimljena je 1984. godine. Ende je bio izuzetno nezadovoljan rediteljskim viđenjem i odstupanjima od knjige. Iako je u adaptaciji priče Momo (1986) čak igrao aktivnu ulogu, smatrao je da i tom filmu nedostaje snaga koju ima knjiga.

Privatni Život

I dok je Ende postajao sve poznatiji i uspešniji pisac, u njegovom privatnom životu stvari nisu išle dobro. Najpre je 1985. iznenada umrla njegova dugogodišnja saputnica Ingeborg Hofman, nakon čega je on napustio Italiju i vratio se u Minhen.

Tri godine kasnije Ende će otkriti da su ga njegove knjigovođe prevarile nagomilavši milione dugova u njegovo ime. Suočio se s bankrotstvom. Izdavač je pokušao da umanji štetu a prijatelji su sprečili da se u javnosti podigne velika prašina.

S druge strane uspeh mu je omogućio i putovanja u Japan, zemlju prema kojoj je uvek gajio posebnu naklonost, a gde su njegove knjige bile izuzetno čitane. U proboju na japansko tržište pomogla mu je Mariko Sato, prevodilac njegovih knjiga, s kojom će se i venčati 1989. godine.

Polovinom 1994. Endeu je posle višemesečnih ispitivanja konstatovan rak. Poslednji projekat na kom je radio bio je za Bavarsko državno pozorište, ali nije uspeo da ga završi. Šezdeset peti rođendan proveo je skromno u krugu svojih prijatelja dok su čestitke obožavalaca stizale iz svih krajeva sveta. Posle neuspelih hemoterapija i pokušaja sa alternativnim lečenjima, Mihael Ende umro je 28. avgusta 1995. u Štutgartu.

Endeova filozofija

Bez obzira da li kroz prozu ili razgovor sa njegovim prijateljima Ende je proveo život tražeći načine za borbu protiv besmisla. U Beskrajnoj priči „Ništa“ preti da nadvlada „Fantaziju“, a Ende je smatrao da takva opasnost postoji i u modernom svetu. Smatrao je da umetnost traba da olakša život u ovom svetu, jer je verovao da umetnost i kultura imaju snagu da postojanju daju novo značenje. Po njegovim rečima kao pisac on je dužan da se suočava sa tri filozofska pitanja: odakle dolazim, ko sam i gde idem. Nikada nije smatrao da je njegovim čitaocima potrebno prosvetljenje, niti da su manje inteligentni ili obrazovani. „Polazim od toga da su moji čitaoci u najmanju ruku inteligentni kao ja. Šta bih mogao da ih naučim? Na trenutak sam srećan da ih samo zabavljam. Pozivam ih da mi se pridruže u igri. Ako prihvate poziv, možda će zaključiti da im je ta igra obogatila iskustvo, a ponekad, ako je tekst veoma dobar, možda ih usreći. Sigurno ne bih voleo da se stide sebe jer se smeju i plaču čitajući moje knjige – pozivam ih da učestvuju u igri, i iako ih možda malo potrese opet će ih podići“.

Srpska izdanja Endeovih knjiga

Osim nekoliko izdanja Beskrajne priče, knjige Mihaela Endea nisu mnogo prevođene na srpski jezik. Poslednje izdanje Beskrajne priče pojavilo se pre sedam godina, dok je Džim Dugme i mašinovođa Luka prvi put objavljen tek 2006, a Momo jedini put pre dvadesetak godina.

Izdavačka kuća Ružno pače, koja od kraja prošle godine radi u sklopu IK Mono i Manjana, ponovo objavljuje dela ovog pisca.

Zbirka Endeovih priča Škola čarobnjaštva, koja se upravo pojavila, objavljena je prvi put na srpskom jeziku. Obnovljeno je i izdanje Endeove najpoznatije knjige Beskrajna priča, koja je prihvaćena kao lektira u osnovnim školama. U knjižarama se mogu naći i nova izdanja knjige Džim Dugme i mašinovođa Luka, a uskoro će čitaoci, prvi put, moći da čitaju i Džim Dugme i divljih 13 i novo izdanje knjige Momo.

Sve knjige su urađene sa originalnim ilustracijama.