Milan Piroćanac: Ovakvi Srbi ne mogu imati državu

Naglo je u beogradskoj štampi krenulo licitiranje o spoljnopolitičkoj orijentaciji prvih ljudi države. Dačić je važio za proameričkog, a kad god bi posetio Moskvu, u to se sumnjalo. Za Vučića se piše da je pronemački, a priča se (naročito nacionalni hardlajneri) da je „američki čovek“. Nikolića su već karikaturisti stavili pod sibirske šubare i u babuške, mada se ranije širio glas da su mu Amerikanci objasnili prednosti napuštanja Šešelja. Dakle, rašomon.

Gotovo da nikome i ne pada na pamet da je Srbija sposobna da bude samostalna, niti se očekuje da vodeći ljudi donose odluke i opredeljuju se prema interesima u državi, a ne prema interesima van nje. Za Balkan nadležne su Rusija, Amerika i Nemačka. A na kraju 19. i na početku 20. veka bile su Rusija, Nemačka i Austrougarska. Povratak istorije?

-Dole istorija! – vikao je Artur Rembo. Mladi francuski pesnik je mislio na onu zvaničnu istoriju kakva se uči u školama – ne samo dosadnu i jalovu, već i „dijabolično lažnu“ i ideologizovanu. Do pre dvadeset godina u bivšoj Jugoslaviji nauku o onome što je bilo pre, zamenjivao je na nauci zasnovan hod napred. Verovalo se da se svakog dana u svakom pogledu sve više napreduje i da se ono što je „staro“ ostavlja za sobom. Ili da to „staro“ interesuje samo simpatizere poraženih snaga sahranjenih u jednom za svagda okončanim prethodnim etapama. Za istoriju, međutim, važi isto što i za politiku – ne morate da se njome bavite, ali će ona doći po vas. I opet je došla po nas, na sličan način kao i pre 120 godina.

U arhivi je sto godina ležao spis za koji se može reći da je biblija srpskog političkog života. Iz tame zaborava i spis i pisca izvukle su dve dame. Prvo je Latinka Perović 2003. skrenula pažnju na „Dnevnik“ Milana Piroćanca, i na njegovu izuzetnu intelektualnu i političku pojavu u drugoj polovini 19. veka, ali i istakla njegovu aktuelnost. A odmah posle njenog opširnog prikaza „Milan Piroćanac – zapadnjak u Srbiji 19. veka“, Zavod za udžbenike je 2004. objavio dnevnik koji je pod naslovom „Beleške“ priredila Suzana Rajić (ponovljeno je izdanje u pet stotina primeraka i ove godine).

Čitanje stranica, pisanih pod svećom pre toliko godina u udobnoj kući na početku Francuske ulice, u kojoj je Klub književnika, oduzima dah. Političke strasti su jednako neobuzdane, iz ministarstva se išlo u zatvor i iz zatvora u ministarstva, omraze i sujete i po cenu propasti, država je služila za lične obračune i korupciju, budžet hronično prazan, slaba kontrola trošenja i stalni deficit finansijskih stručnjaka, zapravo ih nije ni bilo. Neverovatni su pronicljivost Milana Piroćanca, politički dar kao i surova analitička sposobnost koja dopire do same suštine pojava, ali i predviđa kobne posledice koje su se stvarno i dogodile: satiranje Obrenovića, svetski rat i budućnost Srbije ispunjenu krizama, stalno na ivici propasti. A Piroćanac je umro u svojoj 60. godini – 1897.

Radikalsko-komunistički mejnstrim srpske politike od 19. veka do danas bacio je u zaborav ovog velikog srpskog građanskog intelektualca. Njegov individualni razvoj bio je i uspeh Srbije: kao Kosta Stojanović ili Dragoljub Jovanović on se iz opanaka, iz duboke provincije prometnuo u građanina i intelektualca evropskog formata. Ali sve te blistave umove nadvladao je „gunjac i opanak“, narodnjaštvo koje nikome nije dozvoljavalo da se uzdigne iznad prosečnosti, niti da se uspostave pravo i zaštita ličnosti i vlasništva. Pojedinac i njegove sposobnosti su ništa, u ime naroda carevali su manipulatori i interesne grupe. Piroćanac je zapisao: „Ako bude našoj Srbiji suđeno da udari nazad, istorija ne treba da tuži nikoga do neobuzdanu narav srpsku koja je ponizna kad joj se zapoveda a uskomešana i neobuzdana kad joj se slobode dadu“.

Piroćanac nije Beleške pisao kao knjigu za objavljivanje, bile su to žalbe samom sebi, misli koje nije nikom drugom poveravao, prosuđivanja i zaključci za sopstvenu upotrebu. To stendalovsko dvostruko knjigovodstvo bilo je vrlo popularno u Srbiji i gotovo su svi znamenitiji ljudi vodili dnevnike. U jednoj generaciji Srbija je iskoračila iz potpune nepismenosti u pravu poplavu pisanija. Zašto se nisu sačuvala ili zašto su još negde i još uvek skrivena, zaboravljena ili zašto i kako su uništena, jeste tema za sebe. Neki su pisali prilježno, gotovo svakog dana, kap po kap, kao recimo Milan Đ. Milićević. Drugi u naletima i po događajima kao Stefan Stevča Mihailović. Jedni su hteli potomstvu da ostave pomen, drugi su smatrali da je njihov život roman vredan zapisa.

Piroćanac sa svojim beleškama više je u duhu modernih evropskih vremena, kao što će i Pera Todorović započeti gotovo istovremeno u sličnoj duševnoj atmosferi svoje ispovesti. Oni su prvi srpski ukleti egzistencijalisti – zdušno učestvuju u vita activa, ali osećaju gađenje u njemu i pred njim. Jakim, isprekidanim ekspresionističkim potezima opisuju jedan svet u neredu. Osećaju približavanje katastrofa i uznemireni su, osvit njihove mladosti je bio romantičan i umesto da se ostvare, ideali se raspadaju u zmijsko klupko interesa dok fatum velikih sila, poput udara iz Betovenovih simfonija, trese kapidžike nečeg što tek treba da bude država.

Istovremeno Piroćanac ispisuje beleške i Fridrih Niče objavljuje smrt Boga, nihilizam hrišćanske civilizacije, potrebu da se stvori novi čovek. U duhu vremena jeste, kako primećuje nemački filozof, resantiman, akumulacija besa, gneva, gađenja, to je otpor koji se interiorizuje i suspregnutom dinamikom žuđene osvete dopušta svetu ubeđenje da je stabilan, mada je pred eksplozijom. U redu, ne možemo pobediti razuzdane siledžije koje naš položaj čine očajnim, neka ih, neka žive u iluziji da su se svojom agresivnom libelom doveli u stabilnu nulu, ali u nama je bunt koji tu stabilnost čini varljivom, jer mi ne prihvatamo njihovu igru. Piroćanac se ispoveda na hartiji u komfornoj kući dobro plaćenog advokata odmah iza Knez Mihailovog Narodnog pozorišta, uz nekadašnji turski šanac koji je opasavao grad i odakle puca vidik na Dunav, koji zamiče iza Višnjice prema Pančevu.

Pod krilom noći tu ga posećuje paranoični kralj (kakvi će biti i svi sledeći), prihvata pa odbija da vodi vladu, kabinet u ostavci, kabinet nije u ostavci, kabinet je raspušten pre nego što je sastavljen, saopštava svoje mišljenje pred Njegovim Veličanstvom ili kada ga pozovu na dvor, a kraljica sluđena leškari na „madam rekamije“ stolici i snatri svoju politiku. Ukočeni i samosvesni Piroćanac druži se sa Garašaninom, Ristićem i sa ostalima koji se igraju sa kraljem dok se kralj igra sa svima njima, a i kraljica svojski dosoljava. Članovi političkih partija neobrazovani, mase ne razumeju politička pitanja. Ministri nemaju tajne pred svojim ženama, one tračare po celom gradu, mešaju se u sve. Kralj bi iz srpske ludnice pobegao kroz odžak, ali ga uvek vraćaju dugovi, dajte, vapi – dižite poreze, mada nigde para nema. Idemo na izbore, ne idemo, prete atentati, ne prete, a atentati su velika nesreća za razvoj, Petar Karađorđević sa bandom upada, ne upada, Petrova i Zorkina svadba na Cetinju je crnogorsko-ruska kubura u glavu Milana, svi su nam prijatelji, ne, svi su nam neprijatelji. Jedni Petra nazivaju bitangom, drugi Milana nitkovom. Oficiri grozni, vojska lenja i hvalisava. Objavljuju ratove, ne umeju da ratuju. Sklapaju mir, a ne umeju da ga sklope. Hteli bi Bugarsku do Sofije, Makedoniju i Bosnu i Hercegovinu, ali ne znaju kako. Nervira ih Crna Gora, ali ipak su dva oka u istoj ludoj glavi. Urnebes pravi, i Piroćanac svoj hladni osmeh, ledeni prezir kroz jedva čitljiv rukopis črčka li črčka.

Gotovo sve njih sam sa sobom ogovara, ali izbegava da pomene Nikolu Pašića, jer on je otrov, on je njegova noćna mora, opasnost za narod i državu, antipod u kome podozreva vođu za Srbiju u bespuća. Prvi je primetio da je Srbija zemlja iznenađenja. Ali, iznad svega je: „Jad, jad i večiti jad… Ko zna šta će sa ovom zemljom biti, ali joj se dobro ne piše… Tužna ilustracija političkog razvića u Srbiji i jasan dokaz da će mnogo truda i muke trebati da se pravilan razvitak u ovom jadnom narodu utvrdi“. Da li su trud i muke pomogli, ili ih uopšte do sada nije ni bilo?

I u toj noćnoj tišini kuće, u kojoj će se mnogo kasnije raspaljivati nacionalisti koje je njen vlasnik prezirao, i gde će krkati i piti „otmen“ svet koji pojma nema na čijem je vlasništvu prekrstio noge, Piroćanac će opisivati geostrateški položaj Srbije, prema svojim tajnim i javnim informacijama. Zebe nad tom kartom koja se razvija pred njim, jer na njoj Srbija leti u vis i leprša kao poštanska marka čas na jednu, čas na drugu stranu, već kako je koja ruka velike sile tapne. On sam je vrlo sumnjiv okolini, jer traži pravnu državu, aha, znači da je proaustrijski, ne pronemački, ne Ristić je Bizmarkov, ne Ristić se udvara Austrijancima, ne, on, već Garašanin, ne, Garašanin je francuski čovek, Ristić je ruski čovek, ne Pašić je Rus… Jedino Piroćancu nije prišiveno rusofilstvo, i pošto to nikako nije bilo moguće, onda je nesumnjivo značilo da je austrofil.

A Milan Piroćanac, primećujući da slabo ko u zemlji može da razume pravi položaj države, neumorno je pitao sebe i druge: Zašto Srbija ne bi bila samostalna? i odgovarao je: Srpska ćud i prkos sprečavaju nas da profitiramo u rešavanju Istočnog pitanja. Vodeći ljudi su nedorasli prilikama i situacijama. Pašić bi hteo da nas ogradi Kineskim zidom. Ristić više voli da se udvara Beču nego da sarađuje sa Piroćancem. Berlinski ugovor je mrtvo slovo na papiru, tri sile zainteresovane za Istok uređuju ga kako hoće. Sile se igraju s nama, vode dvostruke, trostruke igre. Austrija nam se pokazuje ili kao nepouzdan, ili kao nemoćan saveznik i prijatelj, a to je, zaključuje Piroćanac, u politici svejedno. Obećava Bosnu, ali da rušimo uticaj Rusa u Bugarskoj. Nemci su u Evropi glavni, jedino pristaju na dogovor sa Rusima. Međutim, nužno je izbeći da se bude tampon zona između Nemaca i Slovena – postali bi „bojno polje za uplive nemačkih i ruskih i ideje narodnih balkanskih državica iako bi bile ipak izložene, ne bi u stvari ništa značile niti bi tok događajima opredeljivale“. Rusija pokušava slovenofilstvom i preko crkve da Srbiju instrumentalizuje, potrebna joj je kao žeton kada se dogovara sa Nemačkom. Ruski agent Hitrov se u februaru 1883. napio i hvalisao se:

-Rusija ima svoju veliku politiku da ostvari i Srbija je jedna smetnja. Mi imamo pravo što nećemo Srbiju jaku, vi ste to osetili pa se protiv toga borite i vi tu imate pravo. Pitanja će se razrešiti u velikom sukobu koji predstoji između Nemačke, Austrougarske, s jedne i Rusije s druge strane. Ako mi pobedimo, Srbija će iščeznuti za 24 časa, ako Nemci pobede, vi ćete se okoristiti, ali znajte da je Rusija velika i da će ona borbu ponoviti.

Kralj Milan je smetao Rusiji zbog bliskosti sa Bečom, tvrdio je Pera Todorović, a Čedomilj Mijatović u svojim uspomenama da ga je Rusija mrzela zato što je odbio da bude oruđe u njenim rukama. A te 1883. Piroćanac zapisuje da se Rusija sprema i dinamitom da ukloni Milana, prestolonaslednika i kraljicu, već su nabavili i planove Topčidera i Dvora. Na vlast će dovesti srpsko-crnogorsku dinastiju Karađorđeviće. Austrougarska na Istoku „platiće skupo pogrešku koju je učinila i koju produžava činiti. Rusija će protiv nje upotrebiti želju koju gaji srpski narod da se sajedini. Uvećanje Srbije sa Bosnom i Hercegovinom nije samo mamac i Šumadinci iako nisu odveć za ratovanje entuzijastični, žrtvovali bi ovoj ideji sve drugo“.

Da, Rusija jeste pomogla stvaranje srpske države, ali, sada hoće oholo da zapoveda, buni se Piroćanac i zaključuje:“Srpska vlada treba pre svega da je srpska. Predavati se čas jednom čas drugome znači izdavati i zaboraviti interese svoje sopstvene zemlje“.

Postoji, međutim, još jedan veći problem, Piroćanac ga je sročio 22. septembra 1883. godine:

-Srpski narod ima krasnih društvenih i familijarnih svojstava, ali i njemu, kao i ostalim Slovenima oskudevaju svojstva discipline državne koja daju narodima mogućnosti da obrazuju i utvrde svoj državni život. Kod sve poezije za veličinom srpske države, narod srpski nije sposoban da pronađe i usvoji prave puteve koji tome vode. Naša je cel i težnja da unesemo u naš narod onaj evropski duh koji je tolike jake države obrazovao i utvrdio. Sa samim svojstvima koje Srbin danas ima nije moguće osigurati srpsku državu.

Ne, Srbija se neće kretati putem moderne države, ima tome već sto godina. Prihvatila je da političke ustanove moraju odgovarati narodnom duhu shodno narodnim osobinama, a da se pri tom te osobine ne navode, ne vrednuju, samo podrazumevaju in statu nascendi, kome kako odgovara. Mozak pojedinca i društva je zamrznut u zatečenom stanju. Zaostalost se uspešno odbranila od civilizacijskog razvoja. Odbacilo se tuđinsko i slavilo narodno. Po mišljenju Latinke Perović takva distinkcija izazvala je za napredak katastrofalnu podelu srpske inteligencije na patriote i izdajnike.

U sred srpske slobode izbija neobuzdano nasilje, Piroćanac ga je osetio na svojoj koži i ono kao konstitutivni deo srpskog političkog i društvenog života ostaje do danas. Umesto druge naprednjačke vlade 1. juna 1887., obrazovana je koaliciona vlada liberala i radikala. Ona se brutalno obračunala sa naprednjacima. Počelo je u Beogradu napadom na kuće Milana Piroćanca i Milutina Garašanina, i nastavilo se u celoj zemlji ubijanjem, pljačkanjem, paljenjem kuća, jahanjem ljudi. Svaki slučaj Piroćanac je objavljivao u svojim novinama Videlu, ali i beležio u dnevniku, ocenio je da se tada naš narod pokazao kao najdivljačniji narod u Evropi. Evo samo dva primera:

Obren Rosić penzionisani učitelj iz Tropolja ubijen nožem, svučen go, nataknut na raonik i tako bačen na drum.

Ubistvo Jovana Živkovića u Čigoti ovako je izvršeno. Dok su ga tukli u mehani gomila je vodila kolo. I kada je Jovan počeo obamirati onda su ga izneli na polje, bacili pred mehanu, polili vodom i povratili u život. I tu je igralo kolo. Zatim su ga uneli ponovo u kafanu i ponovo tukli uz svirku i igru. Ovo se ponavljalo više puta. Kad je Jovan umro odsekli su mu uši i nos i razvalili donju vilicu i zatim bacili ga na drum.

Da se nasilje po Srbiji širi kao požar doprinosila je štampa, ogorčeni Piroćanac kao da je zapisivao danas:“Mora čovek da se zgrozi pred načinom pisanja po novinama beogradskim. To je taka hajka u kojoj se ništa više ne poštuje, u kojoj su opadanje i kleveta na prvom mestu. Ovakvim pisanjem narod će se dovesti do ludila i do najužasnije anarhije i nažalost ovom stanju nema leka“.