Mladi gube veru u državu: Čak i kada se nasilje prijavi, institucije često ne reaguju

„Na času smo govorili o nasilju, i drugarica je ispričala da joj je teže od udaraca bilo kada joj je otac rekao da nikada ništa neće postići. To je strašno, jer porodica treba da bude bezbedno mesto. Muškarci bi trebalo da budu oslonac i zaštita, a ne izvor nasilja. Nažalost, i kada se nasilje prijavi, institucije često ne reaguju, pa mladi gube veru u njih. Prijavio sam jednom i ništa se nije rešilo, samo sam ispaštao zato što sam prijavio. To malo smanji entuzijazam i veru u institucije“, ovako o porodičnom i rodno zasnovanom nasilju, svom iskustvu i ulozi muškaraca u njemu vidi jedan zrenjaninski srednjoškolac.

Svakako da patrijarhat oblikuje samu društvenu percepciju nasilja, i posmatra se kao interna pojava odnosno kao „unutrašnja stvar porodice“ i to dovodi žrtvu nasilja do stigmatizacije, kaže mr Amar Musić, master socijalne politike i socijalnog rada: „Protkanost patrijarhata u svim sferama života najčešće muškarce čini nosiocima hegemonijskih normi, koji nekad djeluju kao ‘čuvari porodičnog autoriteta’, gdje imamo manifestaciju strukturalnog nasilja. Možemo reći da je sama pojava nasilja ukorijenjena u patrijarhalnim normama i obrascima ponašanja.
Svakako kao posledicu imamo osudu žrtve, umjesto nasilnika. Najčešće žrtva dobije osudu da je sama kriva.

Čak i ako se odvaže da prijave nasilje, žrtve prolaze kroz veoma duge i po njih veoma traumatične sudske procese često sa dugoročnim posledicama. Da li i kako unapređenju njihovog položaja utiče multisektorska saradnja institucija koje se bave prevencijom nasilja i šta to konkretno znači u praksi?

„Multisektorska saradnja u praksi znači da svi državni organi, tužilaštvo, policija, sudovi, centri za socijalni rad i druge nadležne institucije međusobno i pravovremeno razmenjuju sve informacije do kojih dođu u okviru svoje nadležnosti. Na taj način stvara se potpunija slika o samom slučaju, što omogućava da se na nasilje reaguje sinhronizovano i blagovremeno. Time se sprečava da informacije ostanu samo u okviru jednog sistema, a žrtva ostane nezaštićena“, objašnjava Nebojša Đuričić, predsednik UO Foruma sudija Srbije.

U prvoj fazi najvažnije je obezbediti bezbednost žrtve, a nakon toga, kroz izradu individualnog plana zaštite precizno se planira koje sve mere svaka od nadležnih institucija treba da preduzme kako bi se žrtva osnažila kroz psihosocijalnu podršku, nastavlja Đuričić: „Takav pristup omogućava ne samo trenutnu zaštitu u najkritičnijim situacijama, već i dugoročno praćenje i podršku. Pružanjem psihosocijalne pomoći, ali i ekonomskog osnaživanja žrtve, uklanjaju se faktori koji omogućavaju nasilje ili ostavljaju prostor za njegovo ponavljanje. Svakako na opštem planu neophodno je da se kao društvo bavimo uklanjanjem rodnih stereotipa i predrasuda koje stvaraju plodno tle da se nasilje generacijski prenosi.“

Institucije poput policije, centara za socijalni rad i sudova imaju ključnu ulogu u prevenciji nasilja, zaštiti žrtve i samom procesuiranju nasilnika, smatra Musić i dodaje da jesu uspostavljeni brojni mehanizmi, ali da, „aktivno djelovanje stručnjaka u ovim institucijama često ostaje ograničeno, ne zato što negiraju ili tolerišu već zato što rade u izuzetno otežanim uslovima.

Prema njegovim rečima, teško je govoriti o rodnom i porodičnom nasilju u društvu koje je i dalje duboko patrijarhalno. On naglašava da upravo je zbog toga važno „da jedni druge ohrabrujemo, da rušimo tabu šutnje i da ukazujemo na značaj prevencije. Samo tako možemo mijenjati kulturu muškosti i graditi društvo u kojem će nasilje biti neprihvatljivo. Patrijarhalni obrasci još uvijek određuju šta znači biti ‘pravi muškarac’ – očekuje se da budemo jaki, da se ne miješamo u ‘porodične stvari’, i da se ne suprotstavljamo drugim muškarcima. Zato je mnogima nelagodno da javno progovore protiv nasilja, jer odmah rizikuju ismijavanje, osudu ili osjećaj da će izgubiti ‘muški identitet’. Sve je više muškaraca koji shvataju da nasilje nije ‘ženski problem’, nego društveni problem svih nas, optimističan je Musić.

„Porodično nasilje je strašna pojava koje se dešava, ne podržavam. Možda sam čuo za jedan slučaj. Ima dosta da ljudi to kriju, plaše se da se pročuje, misle da je to normalno, u pitanju su razni faktori, koje, na sreću, nemam u glavi. Mislim da se porodično nasilje dešava zbog loših uslova u kući, može da se spreči ako se ne koriste loše supstance kao što je alkohol, jer s time dolazi zlo. Muškarci treba da nauče manire. Uloga muškaraca je definitivno da štite porodicu, a ne da budu oni koji napadaju“ tvrdi još jedan mladi čovek.

Musić se slaže sa tezom da je normalizacija i opravdavanje nasilja prisutna i zbog njegovog predstavljanja kako u konzervativnim, tako i u tabloidnim medijima, naročito na društvenim mrežama.

On dodaje da mediji imaju ogroman potencijal i moć da oblikuju percepciju društvene zajednice, međutim na koji način interpretiraju isto zavisi od različitih faktora: „Nerijetko se kroz medije pojava nasilja normalizuje, senzacionalizuje. Mnogi mediji umjesto da djeluju informišući i edukujući širu društvenu zajednicu, naprotiv, rade na izvještavanju kroz prizmu klikbejta i komercijalnog profita. Tako da postoje izvještavanja poput ‘zločin iz strasti“, detaljno opisivanje privatnog života žrtve, kao i prenošenje izjava od strane poznanika žrtve koje su često neistinite.“

AŽC i Forum sudija Srbije sačinili su analizu predmeta koji su pravnosnažno okončani u periodu između 2019. i 2023. godine koja obuhvata i položaj dece u porodičnom konfliktu. Da li koncept tzv. otuđenja od roditelja doprinosi razumevanju i rešavanju porodičnih konflikata ili može da se koristi kao sredstvo pritiska i manipulacije u slučajevima razvoda, starateljstva i porodičnog nasilja?

„U našem društvenom kontekstu, koncept tzv. ‘otuđenja od roditelja’ češće se koristi kao sredstvo pritiska i manipulacije u sporovima razvoda, starateljstva i porodičnog nasilja, nego kao mehanizam razumevanja porodičnih konflikata. Istraživanja pokazuju da se nasilje nad decom i roditeljem žrtvom često ignoriše, dok se otpor deteta prema nasilnom roditelju tumači kao posledica manipulacije drugog roditelja, najčešće majke. Zbog toga je od ključne važnosti da sudovi i sve nadležne institucije u donošenju odluka prevashodno vode računa o bezbednosti deteta. To je osnovni okvir koji treba da obezbedi da dete bude zaštićeno, a ne dodatno izloženo rizicima i manipulacijama“, tvrdi Đuričić.

Od početka godine zabeleženo je najmanje 12 žrtava femicida. Samo 21. jula, u manje od jednog dana, ubijene su dve žene i sedmogodišnji dečak, sin jedne od žrtava. Zvanične evidencije, međutim, ne prikazuju punu sliku – pojedini slučajevi, poput jednog od ova dva, u kojem je počinilac nakon ubistva izvršio samoubistvo, ne klasifikuju se kao femicid.

Sudija Đuričić potvrđuje da u ovom momentu ne postoji zvanična statistika femicida u Srbiji: „Do podataka se dolazi analizom izveštaja o svim oblicima ubistava, odnosno kroz evidenciju o pokrenutim krivičnim postupcima. U tim slučajevima nevladine organizacije prate medijske izveštaje, svedočenja članova porodice i druge dostupne izvore kako bi ih evidentirale. Ipak, ovakav način prikupljanja podataka ne omogućava uvek potpunu tačnost i preciznost statistike, što znači broj ubijenih žena od strane partnera ostaje neutvrđen.“

Aktuelna debata o Nacrtu zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika od 9. septembra gde se uvodi novi član „obljuba bez pristanka“, kojim se, prema organizacijama za zaštitu prava žena, uvodi lakši oblik silovanja. Još jedan mladić govori o svojim prvim utiscima pošto je saznao za ovu promenu: „U principu ne podržavam nasilje. Moje okruženje je takvo da ne čujem da se tako nešto dešava. Generalno mislim da je u dobro stanje. Vidim u novinama i na internetu da se dešava. To bi trebalo da se strožije kažnjava. Ne znam tačno koliko se dobija, 5 do 10 godina, mislim da bi trebalo da se duplira ili utrostruči zatvor i da se ta odluka stavi na listu prioriteta.“

Nebojša Đuričić kaže da budući da je sudija koji postupa u parničnoj materiji, ne može da da procenu kako bi ova procena uticala na položaj žena i devojčica ali i na praksu u postupanju tužilaštva i sudova: „Mogu reći da je dobro što se uvodi krivično delo koje sankcioniše i obljubu bez pristanka ali isto tako veliki broj organizacija ukazuje da ovo nije dovoljno i da je potrebno propisati da ovo predstavlja osnovni oblik krivičnog dela a ne lakši oblik, odnosno da sankcija ne bude blaža od osnovnog oblika dela.“