Mnogo pravopisa malo pismenosti

– Srbija, Bosna i Hercegovina i Crna Gora sve do poslednje decenije 20. veka držale su se pravopisnog zajedništva primenjujući „Pravopis srpskohrvatskog književnog jezika“ iz 1960. godine, dok su se Hrvati „Deklaracijom o hrvatskom jeziku“ već 1967. godine odrekli zajedničkog pravopisa.

– U poslednjoj deceniji dvadesetoga veka, po rastakanju srpskohrvatskog jezika, prestao je da važi zajednički „Pravopis srpskohrvatskog književnog jezika“ iz 1960. godine. Posle nepotrebnih i prežučnih rasprava, od početka 1997. u upotrebi je „Pravopis srpskoga jezika“, u izdanju Matice srpske, kojeg kao priređivači potpisuju Mitar Pešikan, Jovan Jerković i Mato Pižurica. Taj priručnik ima izvesnih slabosti, i već nekoliko godina se govori o novom, retuširanom izdanju, koje bi ispravilo neke od njih. Iako je bilo najavljeno da će se pojaviti još 2004. godine, sigurno je da će i 2009. biti okončana bez njega. Novosadski Prometej najavljuje „Pravopisni rečnik“ dr Milana Šipke. Mislim da je taj posao uveliko odmakao i da će se početkom naredne godine Rečnik pojaviti. Naravno, može biti problema ukoliko novo izdanje „Pravopisa“ Matice srpske i „Pravopisni rečnik“ ne budu u celini usaglašeni. Pravopisna norma mora biti u potpunosti usklađena i to u svim pojedinostima. Novo pravopisno rešenje uvek predstavlja rizik – od pismenog može napraviti nepismenog. Ono ima smisla ako je nesporno opravdano i neuporedivo bolje od postojećeg. U protivnom donosi više štete nego koristi – kaže za naš list profesor Veljko Brborić, predsednik Društva za srpski jezik i književnost Srbije, zaključujući da su Srbi u poslednje dve decenije dobili više pravopisa i pravopisnih priručnika nego u prethodna dva veka.

O komplikovanoj situaciji na srpskoj lingvističkoj sceni u poslednjoj deceniji dvadesetog veka, svedoči i činjenica da se gotovo paralelno sa Matičinim „Pravopisom srpskoga jezika“ javljaju i „Pravopis srpskoga jezika – normativistička i kodikološka ispitivanja“ (Beograd-Nikšić, 1994) Radoja Simića, zatim „Pravopis srpskog jezika. Priručnik za škole“ (Zemun-Nikšić, 1994) Milorada Dešića i „Pravopisni priručnik srpskoga jezika za učenike osnovne škole i samostalno učenje“ (Beograd, 1997) Miloša Miloševića, što je dodatno stvaralo nedoumice i konfuziju.

S druge strane, očigledno je širenje nepismenosti, pre svega među mlađom populacijom. U vremenu u kome tehnološki napredak diktira način života, javlja se potpuno novi vid komunikacije, a sledstveno tome i potpuno novi vid upotrebe jezika.

– Mnogo mladih ljudi komunicira putem Interneta, gde su članovi popularnih socijalnih mreža, i pišući SMS poruke. Pri tom se služe jednim potpuno novim vidom supstandarda, gde se uopšte ne vodi računa o pravopisnim pravilima koja se odnose na pisanje velikog slova i koji je pun engleskih akronima karakterističnih za internet pričaonice. Okruženi smo reklamnim natpisima i bilbordima, i, mada se pisanje isključivo malim ili isključivo velikim slovima izazvano umetničkim potrebama smatra opravdanim, treba biti svestan toga da se ovakva upotreba jezika neminovno prenosi i u druge njegove sfere – kaže lektorka Sonja Pejović.

Veliki problem predstavlja i činjenica da se u srednjim školama jezik i jezička kultura gotovo i ne uče, te se pored pravopisnih, koje su uočljivije, javljaju i gramatičke greške. Tako nije redak slučaj da se u pisanju naiđe na nedovoljno poznavanje glasovnih promena, pogrešnu upotrebu interpunkcije, nepravilno pisanje glasa „j“, datuma, brojeva i grešaka pri sastavljenom i rastavljenom pisanju reči.

– Jezik deli sudbinu društva u celini, a briga o njemu mora biti zajednička, i predstavlja pitanje od nacionalnog značaja. Status srpskohrvatskog jezika, do pre dve decenije, bio je veoma dobar na brojnim evropskim i svetskim univerzitetima, tj. na svim slavističkim katedrama. Sada se tu situacija prilično promenila. Interes za slavistiku bio je znatno smanjen, bili smo u kulturnoj izolaciji i sada se na mnogim mestima, gde je bio srpskohrvatski, ne izučava srpski jezik. Izgubili smo nekoliko značajnih mesta gde se naš jezik izučavao. Hrvati su tu bili neuporedivo organizovaniji i preduzimljiviji. Naravno, upućenima ne pada na pamet da od jednog jezika prave četiri u nastavnom smislu. Na nekim univerzitetskim centrima uči se BHS jezik (bosanski/hrvatski/srpski). Iskreno se nadam da će srpski jezik naći svoje mesto u svim ozbiljnim slavističkim centrima – kaže profesor Brborić.

Na kraju, ipak, ostaje pitanje šta je to što se treba promeniti u kulturnim, sociolingvističkim, čak i političkim prilikama, kako bi Srbi, koji su na početku devetnaestog veka imali svoj (srpski) pravopis, i sada, posle dva veka, imali celovit i dosledno oformljen pravopisni priručnik koji bi pratio promene u jeziku i dao odgovore na veliki broj postojećih nedoumica.