Moguće je neutralisati jaz između Srba i Albanaca

Da se stvari ipak menjaju nabolje mogli smo da se uverimo iz prve ruke nedavnom posetom Kosovu. U Prištini smo mogli slobodno da idemo ulicama ili sedimo u restoranima i govorimo srpski. Naši sagovornici kažu da je to sasvim normalno u većem delu Kosova. Sredine, poput Đakovice, gde bi to ipak, moglo da predstavlja problem, sve su ređe. Najveći problem ostaje odnos između Albanaca i Srba iz severnog dela Kosova, kao i odnos Srba iz Srbije prema Albancima na Kosovu. Ardian Arifaj, istraživač u Klubu za spoljnu politiku, kosovskoj tink-tenk organizaciji, kaže za Plave strane da je s te strane jaz između Albanaca i Srba ogroman i malo se radi na tome da se to promeni.

– Ne možemo da idemo u Srbiji, a išli bismo, recimo, na Egzit. Međutim, za to je potreban srpski pasoš jer nas ne puštaju sa kosovskim, ali ja ne mogu da tražim pasoš države koja me je izbacila. Te 1999. parapolicajci su nam upravo to govorili. Rekli bi – šta čekate. Za tri sata sam iz Prištine završio u Makedoniji. Bilo nas je šestoro u „jugu“ – kaže Arifaj.

Dvanaest godina posle bombardovanja, u Prištini je nemoguće videti „jugo“. Arifaj u šali kaže da nije politički korektno da se vozi taj automobil. Istina je da na Kosovu jeftino može da se kupi daleko bolji auto. Opisujući odnose između Srba i Albanaca tri godine od jednostranog proglašenja nezavisnosti, on navodi da više niko ne očekuje postizanje neke pravde.

– Ne gledamo na 5. oktobar u Srbiji kao na revoluciju. To što priča ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić isto nam zvuči kao ono što je govorio Slobodan Milošević. Zvaničnici u Beogradu i dalje koriste izraz Kosovo i Metohija. A mislili smo da će 5. oktobra biti revolucija. Međutim, i Miloševićeva opozicija je zauzela isti odnos prema Kosovu, naročito Koštunica. Đinđić je bio nešto drugo – smatra Arifaj.

Ilustrujući tvrdnju da Albanci ne očekuju previše od Srbije kad je reč o pravdi, on ističe da se na mnoge poteze Beograda gleda kao na političku igru da bi dobro izgledali pred Briselom, a ne zato što je to iskreno. Naš sagovornik smatra i da deo problema leži u činjenici da javno mnjenje u Srbiji ne zna šta se na Kosovu zaista desilo.

S druge strane, ne negira da sličan problem neprihvatanja realnosti postoji i među Albancima.

– Na Kosovu nema ljudi kao što su Nataša Kandić ili Sonja Biserko. Može se reći da ni ovde javnost nije objektivna. Reakcija Albanaca tokom devedesetih bila je takva da su za njih Srbi i Srbija bili zlikovci. Još živimo sa mentalitetom da smo mi pravedni, a Srbi nisu. Teško je Albancima da se suoče da su civili ubijani i u njihovo ime – navodi Arifaj.

Taj problem je isplivao na površinu i pri suočavanju sa izveštajem Dika Martija. Arifaj kaže da se na Kosovu izveštaj negira kao politički motivisan pa se javnost ne bavi detaljima koji su u njemu izneti. On ocenjuje da je još od Vukovara prisutan „manir“ da jedna zaraćena strana za drugu priča da trguje organima. „Nikada nije bilo dokaza o trgovanju“, smatra Arifaj.

Da je javnost u Srbiji imala iskrivljenu sliku o situaciji na Kosovu sagovornik Plavih strana pokušao je da objasni i mitom o nameri kosovskih Albanaca da se ujedine sa Albanijom.

– Uopšte nije tačno da su oduvek Albanci želeli da se pripoje Albaniji. To nikad nije bio prioritet. Živeli smo bolje od tamošnjih Albanaca. Međutim, kad je Milošević došao na vlast počela je državna represija i segregacija. Nije bilo škola na albanskom jeziku. Albanci su izgubili normalan život – tvrdi Arifaj.

On ističe da su albanski nacionalisti bili marginalna manjina. Tvrdi i da su isprva Albanci verovali da će sve da se normalizuje. Ali, kako se to nije dešavalo, nezavisnost je postala mantra za vraćanje normalnom životu i starim platama.

– Međutim, kada su se 18. februara 2008. građani Kosova probudili, videli su da je sve isto. Opet nema posla, nema pasoša. Ipak, promenio se odnos prema Srbima na Kosovu – smatra Arifaj.

Kako objašnjava, kosovski Srbi su do tada bili lice Srbije na Kosovu. Zato su u martu 2004. najviše napadani. Posmatrani su kao krivci za sve loše što se događa Albancima – čak i za restrikcije struje.

– Posle proglašenja nezavisnosti Kosova Srbi više nisu prepreka. Strah i mržnja prema njima su smanjeni. Više ne postoji tenzija. Većina turista na Brezovici su Albanci i idu u Štrpce gde su dominantni Srbi. Albanci ih se više ne boje i zato ih i ne mrze. Ipak, drugačije je sa Srbima sa severa Kosova. Ako neko kaže da je iz Zubinog potoka opet će ga gledati sa mržnjom jer sever koči stvarnu nezavisnost – napominje Arifaj.

On tvrdi da je u srži pobune bila želja za povratkom normalnog života. – Sada vidimo da u vladi ima onih koji ne rade za normalan život i da to nisu samo Srbi. Zato je veliki broj glasova za Aljbina Kurtija kazna za postojeću vlast. Pogotovo što je ekonomski program njegovog Samoopredeljenja bio vraćanje na socijalizam – navodi sagovornik Plavih strana.

Na pitanje kakav je stav prema ulozi međunarodne zajednice, Arifaj odgovara da su oni na Kosovu kao carevi. Vlast im predstavlja dobrog partnera jer je poslušna. – Nije im zgodno da pričaju sa obrazovanim Albancima. Zato međunarodna zajednica dozvoljava čak i krađu glasova. Ovi koji su se vratili iz inostranstva iz dobrih škola nisu dobili priliku – tvrdi Arifaj.

Na kraju, na pitanje koje rešenje je moguće, Arifaj odgovara da bi bilo dobro kad bi Srbi i Albanci sami našli rešenje, ali je problem što nemaju snage za to.

– Najveća prepreka normalizaciji odnosa nisu Beograd i Priština već ekonomija. Šta imaju Srbi povratnici da rade na Kosovu? I Albanci sada hoće da beže sa Kosova, kao i u vreme bombardovanja, pre svega iz ekonomskih razloga. Lako je kriviti Srbiju za sve. Vidimo da kod organizovanog kriminala postoji bratstvo i jedinstvo – zaključuje Arifaj.

Da Albanci nisu protiv svega što je srpsko vidi se i u svakodnevnom životu. Arifaj navodi da Albanci neće da kupe lek iz Turske nego traže Galenikin. – Lekovi se krijumčare na Kosovo jer srpske fabrike neće da podnesu zahtev kosovskim institucijama za dobijanje sertifikata. Polovina svih lekova su Galenikini. Polovina robe u prodavnicama je poreklom iz Srbije – ističe Arifaj.

Prisilno ujedinjenje

– Bićemo prisiljeni na ujedinjenje sa Albanijom zbog problema koje imamo. Ne možemo da putujemo zbog viza dok oni mogu. Ni sportski klubovi ne mogu da igraju u Evropi pa sportisti nastupaju za Albaniju. Ne možemo ni na Evroviziji da učestvujemo – ističe Arifaj.

Nismo se vekovima ubijali

– Revolucija 2000. bila bi da je priznato šta se desilo i da se tad krenulo u pregovore. Posle bombardovanja nije se moglo nazad. Nije tačno da smo se vekovima ubijali. U Beogradu se ne gleda na odnose Albanaca i Srba u onim periodima kad nije bilo nekih velikih događaja. Više je godina kad smo bili prijatelji nego kad smo bili neprijatelji. Albanci i Srbi na Kosovu znaju da opet mogu da žive zajedno, ali političke elite to ne daju – smatra Arifaj.