Kanali za komunikaciju ponekad mogu godinama biti blokirani, a da se otvore na najmanje očekivanim mestima, u kontaktu dvoje ljudi koji do tada nisu bili bliski, ili su čak jedno prema drugome osećali odbojnost. O privlačnostima i rizicima tog naglog približavanja govori novi roman izraelskog pisca Davida Grosmana, Njeno telo zna, koji je preveo David Albahari, a objavila izdavačka kuća Arhipelag.
Grosman je domaćoj čitalačkoj publici poznat još od sredine devedesetih, kada je vršački KOV objavio njegove zapise o izraelsko-palestinskom sukobu u Gazi i na Zapadnoj obali (Žuti vetar), a poslednjih godina ubrzano se prevode i ostale knjige ovog autora koji se često pominje i kao kandidat za Nobelovu nagradu: u Geopoetikinoj ediciji Mitovi 2006. pojavio se kratki roman Lavlji med, baziran na biblijskoj priči o Samsonu, a naredne godine Arhipelag je objavio njegovo najpoznatije delo, roman Vidi pod: ljubav.
Poslednja knjiga Davida Grosmana, koja je sada pred čitaocima, sastavljena je od dve novele povezane na suptilan i inovativan način, bez insistiranja na ponavljanju istih likova ili toponima. U prvoj priči romana Njeno telo zna pratimo uspešnog naučnika otuđenog od porodice, koji jedne noći pozove brata i zatraži mu da ga, slomljene noge, preveze na drugi kraj Izraela. Kada umesto brata dođe njegova žena, putovanje kolima neočekivano se pretvara u uzajamno razotkrivanje i ogoljavanje, u koje junaci uranjaju sa gotovo samoubilačkom, kasnije će se pokazati, i oslobađajućom strašću. U središtu druge novele je susret majke i ćerke posle mnogih godina razdvojenosti i loših odnosa, posredovan majčinom bolešću i autobiografskom pripovetkom koju je ćerka napisala da bi konačno uobličila i prevazišla svoje frustracije iz detinjstva.
Grosman majstorski vodi čitaoca kroz priču, gradirajući napetost gotovo kao u nekom krimiću, iako je reč o duboko ličnim, intimističkim temama kao što su odnos roditelja i dece ili odnos između dvoje ljubavnika. To je moguće jer u obe novele postoji neka duboko potisnuta tajna koja truje odnose između likova, a čije oslobađanje izaziva misaone i telesne potrese, ispuštanje „morfijuma sreće“ i „toksina bola“.
Uzbudljivom ritmu pripovedanja doprinosi i tehnika montaže u kojoj se naizmenično smenjuju stvarnost i fikcija, razgovori između likova i fragmenti njihovih unutrašnjih svetova. U prvoj noveli tako pratimo opsesivne erotske fantazije u kojima glavni junak Šaul do najsitnijih detalja vizualizuje svoju ženu Eliševu sa ljubavnikom, a u drugoj pripovetku koju Rotem čita majci, zapravo njenu slobodnu interpretaciju jednog davnog događaja koji je presudno uticao na pogoršanje odnosa između njih, o kom je majka uvek odbijala da govori. Naglašena opsesivnost glavnih junaka, uz klaustrofobičnu atmosferu zatvorenih prostorija u kojima se radnja sve vreme odvija, navela je mnoge da pomisle kako autor posredno opisuje odnos Izraelaca i Palestinaca (o čemu u romanu dobijamo sasvim usputne naznake), ali ipak ta teza ne deluje potkrepljeno samim tekstom, koji se koncentriše na sasvim preciznu i svedenu priču. Njeno fascinantno stilsko bogatstvo i jezička zaoštrenost sačuvani su u srpskom prevodu Davida Albaharija, što omogućava zadovoljstvo čitanja i na nivou rečenice (u čemu jedino mogu da zasmetaju slovne greške kojih na žalost nije lišena ni ova knjiga).
Pored toga što nudi snažne uvide u prirodu porodičnih i bračnih odnosa, sa kojih postepeno skida „slojeve životne prašine“, dobar deo Grosmanovog romana tematizuje homoseksualnu privlačnost, čineći to na nepretenciozan način, daleko od svake banalnosti ili isforsirane provokativnosti. Takav tretman teme u skladu je sa osnovnom idejom romana, koja je sugerisana već u naslovu – telesnost je izvor radosti i mudrosti, ali istovremeno i rezervoar dubokih frustracija koje su junake romana gurnule na samu ivicu ponora.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
