Moskva, Moskva, ti radnaja

Svi došli i svi se lepo obukli. Mada nije bilo lako doći. Probijali smo se do Doma, kao partizanski većnici, kada su pre šezdesetak i kusur godina dolazili na Drugo zasedanje AVNOJA u Jajcu. Kud god kreneš, zaustavi milicioner. Uzalud poslanička kartica. Ne sme, brate, izvini. Ipak nekako Narodnim frontom, ispod Gradske pa pored dečjih klackalica u parku ispod Savezne skupštine, do Kosovske i pomoćnog ulaza u Dom. Moralo se ući do tri. Posle je bilo kasno. Čekao se Medvedev, pa su svi morali da se zaustave tamo gde su se našli. Profitirali zaposleni u centru Beograda. Pustili ih kući u pola jedan. Da ne ostanu zarobljeni.

Tako je Beograd centar posle jedan po podne ličio na avetinjski grad. Bože oprosti, kao 1999. godine, u vreme NATO bombardovanja. Stop za sva kola, i za sve pešake. Sve prazno i pusto, osim „plavih“. Koji se nešto došaptavaju putem toki-vokija i regulišu saobraćaj pešaka. Ili ih vrate i usmere na tačno određene trase, ili „prikupe“ pa puštaju po grupama. Mora se ipak reći da nije bilo lako „narodnoj miliciji“. Morali su da „treniraju strogoću“, iako su svi bili mirni, poslušni i kooperativni.

Kao i uvek u ovakvim prilikama, ostane pomalo gorak utisak i pitanje – mora li sve ovako. Zar se ceo višemilionski grad mora blokirati zbog jednog čoveka (kome je sigurno neprijatno što se zbog njega sve ovo događa). Kažu da je to po protokolu. Zbog međunarodnog terorizma. Ako je tako, šta će uopšte biti sa ovim svetom. Ako nije, menjamo protokole, bre.

Kao što već rekoh, u sali se svi „upicanili“. Naravno, preovlađuje crvena „ruska“ boja. Čini se da nikada više nije bilo crvenih kravata, ali i drugih odevnih detalja u ovoj boji (šalova, minđuša, košulja… cipele nisam mogao da „pribeležim“). Veljina Aleksandra (psihološkinja Janković, kako bi rekao Nenad Čanak) sva u jarkocrvenom, potpredsednica Nata(ša) u patlidžan – ljubičastom (ovo „patlidžan“ mi je rekla moja prva susetka u zadnjem redu petog separata, doktorka Svetlana), direktor „Kolubare“ Nebojša Ćeran u crvenom džemperu i kravati (zna čovek da „nas i Ruse“ povezuje energija).

Još se nešto odmah primetilo. Neki šefovi, poput Tome i Velje, iako uvek sede pozadi, sad se „spustili“ u prva sedišta. Da se „približe“ našem „drugom“ predsedniku (nije li Toma svojevremeno predlagao da zvanično postanemo ruska gubernija). Šta ti je sila (ali i naš mentalitet). Naoko moćni i drčni, čim se pojavi neko „moćninji“ odmah počnemo da se „umiljavamo“ i napadno dodvoravamo.

Da smo mi i Rusi „braća“ pokazalo je i predsednikovo zakašnjenje. Rečeno da treba da govori tačno u četiri i četvrt, svi sa nestrpljenjem gledaju u vrata, predsednik praćen našom predsednicom zakasnio „akademskih“ petnaest minuta. (Nekoliko minuta ranije u salu su ušli ministri inostranih dela, vremešni Lavrov i mlađani Jeremić.) Svi ustali (čak i oni koji možda nisu hteli, jer bi bili previše upadljivi i „usamljeni“), salve aplauza.

Govor uzdržan i umeren. Između redova ipak se može zaključiti da „braća“ hoće da pomognu (došli i doneli milijardu dolara, odnosno 670 miliona EUR, gasovod i ostale „darove“), ali i da oni očekuju adekvatne protiv-činidbe. U globalnom svetu, nema ništa džabe, diskretno nas je podsetio predsednik Medvedev i najavio ekonomsku, ali i vojnu saradnju (samo da ne bude onako u „pola cene“, kao sa NIS-om). Ostalo je malo nejasno, ostajemo li mi i dalje bespogovorno privrženi „evropskoj ideji“ i članstvu u Evropskoj uniji kao glavnom prioritetu, ili malo skrećemo udesno, prema Uralu. Drugim rečima, može li se istovremeno flertovati sa dve strane (tu je negde i Kina), a da jedna ipak bude prioritet. Svakako da može, ako ona druga „prioritetna“ strana to prihvati. (Sve je obični, svakodnevni život, pa i odnosi među državama.)

Posle govora, opet ustajanje i salve aplauza, pa koktel u „novinarskoj“ sali, gde svega ima (poslanika, telohranitelja, Rusa i „ića i pića“) osim novinara. Prave „stanare“ negde „skembali“ u sporedne prostorije. Samo se ruski snimatelji probijaju kroz „žurku“ i škljocaju. Za uspomenu i dugo sećanje. Predsednik Medvedev i predsednica Slavica strpljivo besede sa poslanicima. Samo sa „probranim“. A probrani su oni koji prvi uspeju da se „probiju“ do predsednika. Treba li uopšte reći da je prvi (kao uostalom u svemu) bio Palma. Preprečio se u sredini sale i pravo na Medvedeva. Nikako da ga prepusti ostalim „deputatima i deputatkinjama“ (kako nas „pa ruskamu“ zove predsednik). Neki počeše dobacivati – pustiće ga Palma tek kad obeća neku žirafu, ili makar da će doći u Jagodinu na kik boks. Naravno, do predsednika su stigli i ostali oprobani „napadači“, sa doktorom Batićem na čelu. Mi, anonimusi, to smo i ostali. Nismo naučili da se guramo i „proguramo“. (Trebalo bi da predsednici i ostali velikodostojnici obrnu protokol. Pa da oni prilaze onim povučenijim i skromnijim, a da ih od „napadača“ zaštite „intelektualci“ – telohranitelji).

Posle je ceo skup krenuo prema Sava centru, gde je održana svečana akademija. Nisam bio, ali oni koji jesu, kažu da je sve bilo pomalo u nekadašnjem „partizanskom“ stilu. I treba, sve se poklopilo. Šezdeset pet godina od oslobođenja Beograda, od strane naših i ruskih partizana, u poseti ruski predsednik, u Srbiji su „partizani“ opet na ceni.

Parlament je nastavio „redovni“ rad u sredu, dvadeset prvog oktobra u jedan po podne, raspravom o amandmanima na zakon o odlikovanjima (iako se radi o relativno nebitnom zakonu, bilo je preko 30 amandmana, jer mi očigledno volimo „odlikovanja“ – nisu nam Crnogorci uzalud „drugo oko“). Istog dana je počela rasprava o amandmanima na zakon o dijaspori, nastavljena u četvrtak, kada je uveče konačno završena i rasprava o jednom amandmanu na poslednju, sedamnaestu tačku prve sednice drugog redovnog zasedanja (kredit MMF-a od 388 miliona „specijalnih prava vučenja, odnosno oko 420 miliona EUR) i zakazano glasanje za ponedeljak, dvadeset šesti oktobar.

Istovremeno je zakazana i druga redovna sednica drugog redovnog zasedanja za sredu, dvadeset osmi oktobar, za čak 53 tačke dnevnog reda. Sledi novembarski maraton, nego šta.

Autor je narodni poslanik