Srednji vek, takozvano Mračno doba, odista je bio mračan. I bukvalno, kao i metaforički. Ljudi su se već milenijumima dizali rano ujutro, sa prvim suncem, a legali mahom po zalasku istog: elektriciteta nije bilo, svetlost vatre ili sveća retko kada je mogla da obezbedi bilo kakav uspešan rad. Mrak je bio jači od civilizacije. Metaforički mrak, sa druge strane, mrak intelekta, dobio je potpunu prevlast tokom srednjeg veka. Dok je za vreme civilizacije stare Grčke ipak bilo izrazito važnih naučnih i filozofskih otkrića i ideja, od jonskih fizičara do sofista i atomista, evropski intelekt kao da je rešio da napravi jednu odista dugačku pauzu za vreme Mračnog doba.
Kao što smo već konstatovali, četvrti vek se nije razlikovao preterano od trećeg, peti se nije razlikovao od četvrtog, i tako sve do (barem) doba renesanse. Od Milanskog edikta početkom četvrtog veka, sa ustanovljenjem hrišćanstva kao zvanične religije Rimskog carstva, ova religija uspela je da izbriše i najmanje tragove nauke i filozofije. Dok je među Grcima nekada postojala svest o heliocentričnom sistemu planeta, hrišćanstvo ga je zamenilo dogmom o geocentričnom. Dok je nekada postojala svest o tome da su Sunce i Mesec nebeska tela, sada su to postali ukrasi na nebu koje je postavio nekakav Bog.
Tehničkog napretka uopšte nije bilo. Intelektualnog – jedva. Kako piše učenjak iz XIX veka, Adam Stori Farar, jedini tračci nade pomaljali su se iz – pogodićete – kritike religije. Ateizam i kritika religije toliko su važni za razvoj intelekta, nauke i filozofije, da to stalno treba ponavljati. U dobu od 160. do 360. godine ta se kritika odnosila prevashodno i jedino na sukob paganskih religija (koje su bivale potisnute) sa hrišćanstvom. Drugi period kritike Farar nalazi tek na početku 12. veka (dobro ste pročitali, toliko je vremena prošlo), kada su se u sholastičkoj „filozofiji“ ipak pojavile neke skeptičke tendencije. To znači da je evropski intelekt skoro celo jedno hiljaduleće dremao.
Zadržavajući se na srednjem veku, primećujemo samo nekolicinu individualaca koji su, svaki na svoj način, ipak uspevali da donekle kritikuju bizarnu religiju hrišćanstva. Lucijan, kako Farar navodi, izvrgavao je hrišćanstvo ruglu. Zamisliti ga kao prastaru verziju Džordža Karlina ili Bila Mara vrlo je lako. Međutim, princip parodije nije bio jedini: u radovima Celzusa nalazimo na faktografski potkovaniji, filozofskiji pristup. Celzus je objašnjavao kako u Hristovoj genealogiji (u jevanđeljima) postoje velike nepravilnosti. Sam lik Isusa Hrista mu je bio oduran, dok je za njegovo učenje govorio kako mu fali metod, te da je defektno. Šteta je što je rad imena Protiv hrišćana, autora Porfirija, bio izgubljen, jer nam Eusebije i Jerom pišu o tome kako je ovo bila Zabluda o Bogu milenijum i po pre Zablude o Bogu, da se tako izrazimo. Tu je bio i imperator Julije, koji je pokušao da vrati Rimsko carstvo u skute paganskih bogova, pa je i napisao jedno delo protiv hrišćanstva pred kraj svog života.
Od sveg srca preporučujemo rad starog oksfordskog učenjaka, Adama Storija Farara (Adam Storey Farrar), imena A Critical History of Free Thought, u kojoj se nalazi pregršt važnih i zanimljivih informacija o razvoju evropskog intelekta kroz kritiku religije i suprotstavljanje istoj. Farar će nam pomoći i u narednim člancima da saznamo više o trnovitim putevima razvoja evropskog intelekta.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
