Na videlo počele da izlaze poništene privatizacije

                       P { margin-bottom: 0.21cm; }

„Kada sam ušla u salu za sastanke na prvom spratu, zaprepastilo sam se kada sam videla ko se sve nalazi u sali. Umesto dvoje najavljenih, u sali je bilo više od deset ljudi. Kineskog ambasadora nije bilo, ali je bio prisutan njegov savetnik sa kineskim 'investitorima' i jedna advokatica. Radilo se o Sai Šao Sjongu, koji zapravo uopšte nije bio investitor, već čovek koji je sa kineske strane učestvovao u nameštenom tenderu zajedno sa svojim advokatima, finansijskim savetnicima, i nekoliko Kineza čije funkcije nisam mogla da identifikujem. Sećam se da smo u istraživanju privatizacije 'Vršačkih vinograda' koje sam radila za Savet za borbu protiv korupcije došli do saznanja da je za vreme pregovora oko privatizacije Sjong, koji se inače bavio trgovinom tekstila, bio potpuno nezainteresovan za detalje ugovora (i često spavao na sastancima), a da je glavnu reč u pregovorima vodila konsultantska kuća.“

Sastanak nije ni počeo, a advokatica je odmah verbalno napala Miroslavu kako je ministarstvo zaustavilo kupovinu „Vršačkih vinograda“ i kako ceo proces mora odmah da se privede kraju. „Uopšte nisam bila pripremljena na takav sastanak i zamolila sam predstavnika ambasade da zamoli sve koji nisu bili najavljeni za sastanak da napuste salu ili da se sastanak odmah okonča. Posle nekoliko minuta natezanja sa Sjongovom ekipom, sastanak su napustili svi osim predstavnika kineske ambasade. Nakon toga, izvinila sam se savetniku u ime države u kojoj su procedure za privatizaciju bile toliko loše da je prodaja morala da bude obustavljena“, rekla je Miroslava.

Agencija za privatizaciju bila je poslednji veliki šok koji smo doživeli nakon ulaska u ministarstvo. Nakon što je Vida Uzelac imenovana za vršioca dužnosti 14. novembra 2013. godine, na sastancima kabineta nedeljom popodne ponavljala nam je samo dve reči – „haos i nemar“.

Agencija za privatizaciju osnovana je posebnim zakonom 2001. godine. NJen glavni zadatak bio je da sprovede postupak prodaje preduzeća u društvenom vlasništvu (tada ih je bilo oko 2.000). Razume se, kao i svaka druga državna agencija koja radi odgovoran posao, i ova agencija bi trebalo da ga obavlja po uobičajenim principima za državnu administraciju: odgovornost, nezavisnost i transparentnost. Prvo znači da službenici agencije moraju da se prema društvenoj svojini odnose kao da je njihova, to jest da je prodaju po najvećoj ceni. Drugo podrazumeva da službenici agencije u tome moraju da rade samostalno, bez pritisaka i uticaja sa strane. Kada je Agencija osnovana, to je tvrdio i tadašnji ministar za privredu i privatizaciju, Aleksandar Vlahović, koji je izjavio da se „između ministarstva i agencije nalazi Kineski zid“. Treće znači da su svi ugovori o kupovini morali da budu objavljeni. Ovi principi su zaista bili utkani u sam Zakon o privatizaciji (član 2), što znači da je agencija počela da radi na ambiciozan način. Nažalost, dvanaest godina kasnije agencija se pretvorila u potpunu suprotnost.

Prve dve godine (za vreme Đinđićeve vlade) nije bilo problema niti u procesu privatizacije, niti u radu agencije. Zloupotrebe su počele u drugoj polovini 2003. godine, tj. nekoliko godina kasnije, kada su na videlo počele da izlaze poništene privatizacije. Jedna takva privatizacija u kojoj se videlo da agencija radi netransparentno i da zaposleni ne vode računa o društvenoj svojini bila je privatizacija „Beopetrola“ kojeg je kupio „Lukoil“. „Beopetrolov“ lanac benzinskih pumpi postoji i danas, pa se s tog stanovišta može reći da je to bila uspešna privatizacija. Ipak, ova privatizacija predstavlja obrazac lošeg upravljanja i nemarnog raspolaganja društvenom svojinom.

                       P { margin-bottom: 0.21cm; }

Nastavlja se