Nada u brak iz koristi

Na prijemu u Ambasadi Francuske u Beogradu povodom Dana Bastilje, nacionalnog praznika te države, sjatilo se, prema gruboj proceni, bar pola zvanične Srbije, a ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić morao je da se „vadi“ u ime svih njih da je prisustvo funkcionera u diplomatskom predstavništvu zemlje koja je priznala Kosovo „izuzetak“, jer reč je o državi koja predsedava Evropskoj uniji. Dolazak zvaničnika u Ambasadu Francuske nije prva lasta koja nagoveštava otopljavanje odnosa Srbije sa zemljama koje su kao nezavisnu državu priznale deo njene teritorije – povodom 4. jula, nacionalnog praznika SAD, najviši funkcioneri Srbije bili su na prijemu kod ambasadora Mantera.

Bosna i Kosovo

Autori monografije govore o dva perioda u rešavanju problema raspada Jugoslavije – prvi, od 1991. do 1993. u kojem su „britanski pokušaji da se pronađe diplomatsko rešenje za konflikt u Bosni bili očigledni“ i drugi, do 1995, kada su inicijativu preuzele SAD. Krah diplomatije zbog sukoba oko Kosova 1999. opisan je uz podsećanje da je „kampanja (NATO) prouzrokovala antizapadnjačko raspoloženje širom zemlje, a američku i britansku biblioteku demolirali su besni huligani već u prvim danima bombardovanja“.

O tome kada će naše ekselencije da se vrate u, diplomatskim jezikom rečeno, države prijema, odnosno u prestonice zemalja koje smatraju da Evropa treba da bude bogatija za još jednu državu, počelo je da se „šuška“ gotovo odmah nakon stupanja na snagu famoznog Akcionog plana, da bi govorkanja ovih dana kulminirala. Politički direktor britanskog Forin ofisa Mark Lajal Grant nedavno je u intervjuu za Danas rekao da jednostrano snižavanje diplomatskih odnosa Srbije sa Britanijom na rang otpravnika poslova nije bilo nikom od koristi, te da se nada da će oni uskoro biti vraćeni na najviši nivo.
Redakcija Danasa je, prilikom posete Lajala Granta, od predstavnika britanske ambasade dobila monografiju „170 godina britansko-srpskih (jugoslovenskih) odnosa“ koja je dobar podsetnik kako su se u prethodna dva veka države međusobno bližile i udaljavale, ali i dokaz da se kontakti i prijateljstva običnih smrtnika koji žive na različitim podnebljima mogu održavati u svim vremenima.
Ne računajući prve, sporadične kontakte Britanaca i Srba tokom srednjeg veka i prosvetiteljstva, koje u tekstu priređenom za monografiju pominju Čedomir Antić i Slobodan G. Marković, prvi stavovi imperije „u kojoj Sunce nikad ne zalazi“ prema oslobođenoj Srbiji bili su nepovoljni.
Misija prvog predstavnika Britanije u Srbiji, konzula Džordža Lojda Hodžisa, koji je akreditive knezu Milošu predao 5. juna 1837. (to je i dan uspostavljanja diplomatskih odnosa) završila se neslavno. Postavljenje Hodžisa, pišu autori monografije, „bio je više manevarski potez u nadmetanju između velikih sila nego čin podrške osamostaljivanju Srbije od Otomanskog carstva“. Posle abdikacije kneza, kojeg je Hodžis podržavao, prvi britanski diplomatski predstavnik u Srbiji napustio je zemlju, uvidevši neodrživost svoje pozicije. Naredni konzul Tomas de Fonblank „nikada se nije privikao na Srbiju i imao je neprijateljski stav prema Srbima“.
Naredni konzul Langvort „gledao je na Srbiju kao na bojno polje između dva „opasna pokreta, panslavizma i jugoslavizma“, Dizraeli i političari „motivisani političkim pragmatizmom da podrže Portu“ bili su „gotovo potpuno nezainteresovani za otomanske reforme i položaj hrišćana u Otomanskom carstvu“, dok su liberali bili osetljivi na vesti „o neograničenom tlačenju“.
Važan detalj ovog prigodnog prikaza britansko-srpskih odnosa je i podsećanje na tri veoma značajna srpska političara koji su bili diplomate na britanskom dvoru. Prvi ministar nezavisne Kraljevine Srbije u Londonu bio je Filip Hristić, bivši premijer koji je bio smatran najpodbnijim za uspostavljanje novih odnosa. Tokom devetesetih godina XIX veka srpski ministar u Britaniji bio je Jevrem Grujić, jedan od najistaknutijih liberala, koji je deo svog obrazovanja stekao upravo u Britaniji. Znameniti političar, istoričar, ekonomista i pisac Čedomilj Mijatović bio je akreditovan u tri mandata i do svoje smrti 1932. odigrao je značajnu ulogu u odnosima dveju zemalja i njihovih kultura.
Pažnju Britanije ka Srbiji privuklo je na početku XX veka brutalno ubistvo kralja Aleksandra Obrenovića i kraljice Drage koje je, kako je navedeno u monografiji, ostavilo „trajnu mrlju na odnosima između Beograda i Londona“. Britanija je početkom veka, kada je reč o uticaju na Srbiju, zaostajala za drugim silama. Kada je Ralf Padžet poslat u Srbiju 1910, britanska politika prema Otomanskom carstvu već je doživela značajne promene. London je prestao da štiti Konstantinopolj i svesrdno podržava reforme započete posle 1908.
Nadgornjavanje velikih sila koje je epilog dočekalo Prvim svetskim ratom u knjizi je, uz bogate ilustracije, opisano i kroz podsećanje da je Ujedinjeno Kraljevstvo podržavalo Srbiju krupnim ratnim kreditima i slanjem nekoliko stotina vojnika i ljudi uključenih u humanitarni rad.
Uprkos podršci koju je jugoslovenski program uživao među britanskim intelektualcima, uključujući Vikama Steda, Seton-Votsona i Artura Evansa, britansko interesovanje za dešavanja na Balkanu umanjilo se u međuratnom periodu. Kralj Aleksandar Karađorđević uživao je podršku Londona, a kada je 1934. ubijen, Britanija je održala pomorsku vežbu na Jadranu, kako bi otvoreno podržala očuvanje Jugoslavije. Brakovi koje je sklapala porodica Karađorđević takođe su doprineli učvršćivanju odnosa, a knez regent Pavle, koji je nasledio Aleksandra, bio je, navedeno je u monografiji, najviše probritanski nastrojen vladar u srpskoj istoriji. Okretanje Jugoslavije ka Nemačkoj i Italiji za vlade Milana Stojadinovića udaljilo je državu od Britanije sve do 27. marta 1941.
Pristalice teorije prema kojoj je puč izveden posle pristupanja Jugoslavije Trojnom paktu delo slobodoljubivog naroda sa činjenicama se mogu suočiti i u tekstu Antića i Markovića koji, pozivajući se na knjigu Vilijema Mekenzija „Tajna istorija SOE“, navode da su puč izveli „srpski oficiri“ uz podršku britanske ratne tajne službe. „Premijer Dragiša Cvetković i knez regent Pavle bili su smenjeni, a postavljena je nova, probritanska vlada“, piše u monografiji, uz podsećanje na Čerčilov komentar od 27. marta: „Rano jutros, jugoslovenska nacija je pronašla svoju dušu.“ U knjizi je dat i kraći osvrt na promenu britanske politike prema Jugoslaviji tokom Drugog svetskog rata – od podrške pokretu generala Mihailovića do preorijentacije na komuniste – uz konstataciju da je odluka Londona o slanju municije partizanima bila prvi korak ka njihovoj pobedi.
Dobri odnosi Britanije i nove Jugoslavije održali su se sve do početka devedesetih godina, a povremeno su bili stavljani na iskušenja, podsetili su Antić i Marković, zbog Titovih ambicija da krajem rata zauzme neke teritorije u današnjoj Austriji, britanskog podozrenja prema komunističkoj diktaturi, nacionalizacije industrijskih dobara i sporadičnog približavanja Moskvi. Do sukoba su dovodili i zahtevi Jugoslavije, kao vodeće države u pokretu nesvrstanih, za dekolonizaciju Britanske imperije. Sve trzavice, međutim, nisu mogle da pomute glavni tok britansko-jugoslovenskih odnosa koji je dominantno bio određen Titovim raskidom sa Staljinom 1948.
Koliko je socijalistička Jugoslavija bila uvažavana zbog svoje nezavisne spoljne politike koja joj je donela respektabilnu ulogu u međunarodnim odnosima, govore i susreti njenih lidera sa predstavnicima britanske opozicije, u monografiji predstavljene fotografijama sa sastanka buduće gvozdene ledi Margaret Tačer sa Titom i Kirom Gligorovim, te Milke Planinc s vođom laburista. Teško je zamisliti da bi danas Dejvid Kameron, lider torijevaca, pronašao motiv da se sastane s političarima iz bilo koje države nastale na teritoriji bivše SFRJ.
Odnos prema Kosovu i saradnja Srbije s Haškim tribunalom opterećuju odnose Britanije i Srbije koji su poboljšani posle 5. oktobra 2000, navedeno je u publikaciji, ali „međusobni ekonomski interesi, bliske veze u obrazovanju, tradicionalna vojna saradnja, kao i tendencije Srbije da postane član Evropske unije će, uprkos povremenim nesporazumima, nesumnjivo voditi ka bliskim i plodnim odnosima“. Upravo se reč interes u ovoj monografiji nameće kao čarobna formula za saradnju – sadašnji ambasador Njenog veličanstva Stiven Vordsvort ističe da se i „u trenucima kada su političari imali različite stavove o određenim pitanjima, zadivljujući obim saradnje odvijao u drugim oblastima“.