Nadahnuto o patnjama

U svom eseju o Hamletu iz 1920. godine, T.S. Eliot je govorio o objektivnom korelativu. Podsetiću, to je dobro izabrana situacija, odabrani sled događaja ili specifična tema, a koji služe kao formula za određenu emociju. Koliko je to značajno za kratku priču, može se videti iz sjajne i nagradom banjalučkih Nezavisnih novina ovenčane knjige Šejle Šehabović, Priče – ženski rod, množina.
Svaka od petnaest priča koje čine ovu neveliku zbirku, svojevrsna je ilustracija njenog lapidarnog naziva. Priče iz naslova svakako se odnose na formu, ženski rod se odnosi na glavne junakinje priča, čak i u slučaju kad su u pitanju glavni muški likovi, a množina se odnosi na univerzalnost sa-osećanja kojima je knjiga prožeta.
Čitanje bosanskih autora uvek podrazumeva građenje određenog odnosa prema ratu. (Nažalost, kod čitanja srbijanskih autora to nije dovoljno čest slučaj). Šejla Šehabović s jedne strane uspeva da pripovedanje potresnih ratnih priča učini čitljivim, ne uz pomoć banalne relativizacije, već uz pomoć jasne moralne distance i izborom definisane rodne perspektive. To u praksi znači da su priče najčešće ispripovedane iz perspektive žena, protiv svoje volje uvučenih i/ili dotaknutih sukobom. Pored toga, taj sukob je u velikom broju priča prebačen u unutrašnji svet glavnih junakinja.
Narativna sinusoida koja vodi iz stanja mirovanja, preko promene, do stanja ponovnog mirovanja nejednakog prvobitnom, dakle, nije vidljiva u prikazanom svetu, već u prikazanoj svesti. Najbolji primer za to je pripovetka Voda. U ovoj priči pravi sukob se ne odigrava između tonca i spikerke na ratnom radiju. Da upotrebim čuvenu Frojdovu metaforu, to je samo vidljivi vrh ledenog brega. Naime, posredi je sukob između rata i žene, a kako autorka kaže, za ženu rat nikada ne prestaje.
Ovo, prema spisateljici, važi i za patnju. Poslednje dve priče iz zbirke, Dan za metak i Sve će biti gotovo pre večere, na različite načine govore o neprekidnosti patnje, ali uspevaju to da dočaraju bez klišea ili patetike. U prvopomenutoj priči, izbegavanje suvišne patetike postiže se menjanjem narativne perspektive: pet pripovedača mozaično pripoveda priču o mladoj majci, koja je ranjena za vreme rata, i o njenoj porodičnoj tragediji. U drugoj je smeh vid osvete za nasilje proživljeno u braku. Nažalost, i jedna i druga priča završavaju se tragičkom ironijom. Na kraju pripovetke Dan za metak, postavlja se pitanje o verodostojnosti čitave priče, uprkos petostrukom svedočenju o patnjama (koliko bi tek ova priča trebalo da se prepričava u Srbiji, ali neće jer je Srbija gluva kao topovi koji su bombama zasipali Sarajevo).
U Sve će biti gotovo pre večere, ispostavlja se da nije samo patnja ono što se prenosi s kolena na koleno, već i sklonost ka nasilju. Majčin odgovor na spoznaju da joj je sin nasilnik kao što mu je i otac bio, ne može biti drugačiji od razbaštinjenja u korist snahe i samoubistva nakon toga.
Bez obzira na činjenicu što se zbirka završava ovim dvema pričama, postoje u knjizi i pripovetke koje u sebi nose humornu klicu. Sukob između starovremskih žena i NVO aktivistkinja iz Holandije, koje u Srebrenicu dolaze da bi srebreničkoj deci držale kreativne radionice, a u stvari vreme provode u uživanju u životu, mora u čitaocu izazvati makar i gorak smeh (s obzirom da se zna za sramno učešće holandskih trupa Unprofora za vreme srebreničkih događaja).
Treba istaći da je zbirka podeljena u nekoliko celina, iako ne postoji jasno tematsko i/ili hronotopsko razgraničenje. Zanimljivo je da su upravo Četiri priče o Ćamilu, kojih u stvarnosti ima pet, a koje su posvećene Srebrenici, one u kojima se humor prožima s tragikom. U njima nema ni jedne neposredne reči o stradanju Bošnjaka i o masakru, ali nema ni potrebe. Postsrebrenička stvarnost nedvosmisleno ukazuje na dubinu traume, i na teskobu i bol u prevladavanju prošlosti. I u tome leži veličina Šejle Šehabović kao pripovedača. Ona je uspela da gotovo u svakoj priči nađe objektivni korelativ, i da iskaže neiskazivu patnju služeći se situacijama iz svakodnevnog života.