Nebojša Galjević naš Elvis Prisli

Beograđanin Nebojša Galjević studirao je Ekonomski fakultet, ali je ipak odabrao gitaru, ćubicu i jednodelni kostim sa šljokicama. Zovu ga Neša Elvis. On je jedini srpski imitator kralja rokenrola.

– Kad sam imao devet godina, 1977, javili su u Dnevniku da je veliki kralj rokenrola umro. Osetio sam tad energiju koju je njegova muzika imala i zamolio moje da mi kupe gitaru. Počeo sam da vežbam kod jednog drugara koji mi je pokazao nekoliko osnovnih akorda. Pokazalo se da mi ide. Posle sam otkrio da mogu i njegov glas poprilično da imitiram. Elvis je, pre svega, bio interpretator. Tuđe pesme je pevao i obrađivao ih u svojim aranžmanima. Vrlo malo je napisao svojih. Fascinirala me njegova upornost da od jednog trakdrajvera, iliti kamiondžije, dospe do planetarne zvezde. Prvo sam njegov izgled kopirao gledajući omote ploča. Vremenom sam počeo da skupljam video-kasete, odakle je štošta moglo da se nauči. Počeo je čovek da mi odgovara. I karakterom, i visinom, a imamo i isti broj cipela. Imam i plave oči ko on, pa ne moram kao ostali imitatori da nosim sočiva. Kosa mi lepo raste, nikad nisam stavljao periku, samo malo želatina i – ćubica je gotova. Ali nema pravog rokenrola bez Elvisovih pokreta. Tu se slažem s dugmićima, koji kažu – ne ide rokenrol sedećke. Bacanje na kolena i slično vežbao sam pred ogledalom. Elvis je polovinu šoua sedeo, a onda bi ustao, i devojke bi vrištale. On nije moj idol, već uzor. Do sad je neprevaziđen. Dakle, king! – kaže Neša Elvis.

Nastupio je prvi put sa 15 godina na Televiziji Beograd. Sledile su raznorazne gitarijade, čuo ga producent Saša Subota, i u 18. snimio prvi singl „Voli me nežno“. Preveo je na srpski Elvisov hit „Love me tender“. Posle toga još četiri ploče. Kada je 1990. godine pozvan da u restoranu „Orbis“ u Sremčici zabavlja osoblje američke ambasade, tadašnji ambasador Voren Cimerman rekao mu je da, kad god zaželi, može dobiti američku vizu. Otišao je nekoliko godina kasnije u ambasadu, službenica ga je odmah prepoznala. Viza mu je odobrena.

Na čikaškom aerodromu američki policajac bio je iznenađen videvši ispred sebe svog idola. Zamolio je da mu odsvira nešto, tu na terminalu. Malo, malo, okupila se okolo kompletna aerodromska policija, te je srpski Elvis odmah dobio fanove i u Americi. Iako u SAD ima 10.000 Elvisovih klonova, dobijao je poslove, i tamo odlazio u više navrata. Tokom bombardovanja Srbije, u zgradi televizije poginuo mu je dobar drug. Duboko potresen, razmišljao je da batali i Ameriku i Elvisa. Drugovi su mu rekli da Prisli nije tu ništa kriv. Nastavio je, iako nikad nije iskoristio šestomesečnu vizu dobijenu posle bombardovanja.

Bio je i u Grejslendu. Mada, postoji teorija po koj Elvis nije umro, nego otišao na neko havajsko ostrvo gde i sad uživa. Neša veruje u obe opcije.

– Bilo mi je teško na njegovom grobu. Za mene je on uvek živ. Večan, baš kao i Mocart i drugi besmrtni ljudi. U Grejslendu sam bio kako bih odao poštu kolegi, da tako kažem. Cela organizacija tamo je kao da je on živ. Postoje telohranitelji, gomile dijamantskih ploča jer se njegova izdanja i dan-danas prodaju u milionskim tiražima. Svi tamo zaposleni, a to su i Elvisovi bliski saradnici za života, kažu: Ovo radimo iz ljubavi. Na ulazu dobijate brošuru na kojoj piše: Upravo ste posetili dom najveće zabavljačke zvezde svih vremena. Neki ga i danas zovu polubogom, ali je on bio jako skroman i govorio je: Postoji samo jedan Bog, on je na nebu.

Zvala ga je jedared na kućni telefon i Elvisova udovica, Prisila. Snimio je taj razgovor na diktafon. Toliko je bio ushićen što je pozvan od mnogih koji pišu pisma i šalju ih u Grejslend. Pitala ga je Prisila da li želi opet da dođe u Ameriku i nastupa. U Parizu je pobedio na takmičenju Elvisovih imitatora. Sedam biseva je imao.

– Predsednik fan kluba proglasio me je za najboljeg Elvisovog imitatora koga je ikada video. Elvisov blizak prijatelj rekao mi je da sam ja najkompletniji od svih Elvisa koje je do sada video. Izuzev pravog – priča i pokazuje preporuke dobijene tokom nastupa u inostranstvu. Sakupio je svih 60 albuma i 33 filma u kojima mu je uzor glumio. U ormanu mu je desetak Elvisovih karakterističnih kostima. Neke je sašio, neke kupio, neke dobio na poklon. Pravi Elvis ih je imao stotinak, pojedini su bili sa aplikacijama od dijamanata. On na kostimima ima perlice i nosi ih samo kad nastupa.

Nije probao da ih nosi na ulici jer nije siguran kako bi to bilo prihvaćeno u Srbiji. Svira na žurkama, zabavljao je goste holandskog i francuskog ambasadora na prijemima. Ljudi tapšu, igraju, samo ponekad neka devojka vrisne kad je pesma ponese. Stariji zaplaču. Nekoliko obožavalaca dolazi redovno na njegove nastupe.

– Može se u Srbiji živeti od imitiranja Elvisa, ali skromno. Kako je srpskom narodu, tako je i srpskom Elvisu – kaže Neša.

Spomenik

-Jedno vreme je postojao fan klub Elvisa u Beogradu, onda smo izgubili prostor, ali se i dalje viđamo na svirkama. Najmlađi član ima devet godina, gledao je film „Spidvej“ i poželeo da bude trkač ili muzičar, a najstariji 92. Slikar Tapi je imao ideju da napravi statuu Elvisa i pokloni nam kako bi mu negde podigli spomenik – kaže Neša.