Nedeljna doza rokenrola

Živeo si u Sloveniji, Engleskoj, Španiji, Americi… kako su ta iskustva i različite kulture i jezici uticali na tebe?

– Jako je bitno da čovek putuje kad je mlad. Taj studentski život je najveća sloboda. Naučio sam jezike i upoznao ljude iz celog sveta i mogu da kažem da sam u tom smislu jako bogat čovek. Imam prijatelje svuda, bukvalno gde god da se nađem u svetu imam kod nekoga da odem da prespavam, tako da je to velika stvar. Osim toga, vrlo rano sam se osamostalio, još kao mali. Jednostavno, ne bih mogao da zamislim sebe stalno na jednom mestu.

Na kraju si se vratio ovde – zašto baš Beograd?

– Ovde se najprijatnije osećam, tu mi je sve: prijatelji, što mi je najpotrebnije, tu mi je posao i tu je Beograd. A važno je i za našu zemlju da ima dosta ljudi koji su živeli po inostranstvu, tu ne mislim samo na sebe. Važno je da postoje ljudi koji mogu da prenesu svoja iskustva i koji imaju kontakte širom sveta.

Baviš se i sportom i slikarstvom, kako zajedno funkcionišu te dve naizgled nespojive stvari?

– U sportu sam od uvek, a kao mali sam krenuo i u školu slikanja i bio sam baš talentovan, osvajao sam nagrade. Međutim, posle dve-tri godine je u jednom trenutku, ipak, pobedio sport. Ispustio sam četkicu iz ruku i uzeo loptu, možda na žalost mojih roditelja, ali ipak sam ja to želeo. Ali i dalje je u meni ostalo slikarstvo i ta moć pretapanja svojih misli na papir. Planiram i da se vratim slikanju. A sport sam toliko voleo da sam jedno vreme želeo i profesionalno time da se bavim. Prvo sam otišao u Ljubljanu i tamo sam igrao košarku. Onda je došlo vreme za srednju školu i postavilo se pitanje – košarka ili škola. Odlučio sam za školu i prestao da igram košarku. A što je veoma zanimljivo, mislim da sam najbolje igrao kada sam prestao time da se bavim. Posle toga sam se zainteresovao za razne druge sportove, naročito za borilačke veštine u poslednjih desetak godina. Ali tu nisam imao neke profesionalne ambicije, više sam želeo jednostavno da to iskusim.

Osim toga voliš i da kuvaš, što je na ovim prostorima retko za osobe muškog pola, otkud to?

– I u tom smislu sam se osamostalio živeći sam. To je isto neki vid kreativnosti, ja smatram da su kuvari umetnici, dok neki misle da su kuvari zanatlije. U stvari, verovatno loši kuvari misle da su kuvari zanatlije, a dobri da su umetnici. Veliki sam gurman, volim da jedem i mogu da kažem da mi je to jedna od bitnijih stvari u životu.

Bavio si se i manekenstvom i glumom, igrao si u filmu „Šišanje“?

– Manekenstvom sam se bavio dok sam bio klinac, to je bio neki easy money i nikad nisam imao neke preterane ambicije kada je to u pitanju. Ali bilo je zabavno, ok su bila ta druženja i ne mogu da kažem da se kajem, daleko od toga, ali jednostavno nisam nešto ozbiljnije razmišljao time da se bavim. Još kao dete sam bio u raznim reklamama, za Game boy je bila hit reklama koja se vrtela po ceo dan, radio sam i reklame za Robnu kuću Beograd, Super C i tako dalje, a to sam sve radio dok sam bio uzrasta u rasponu od šest do osam godina. Nešto od svega toga je ostavilo trag u meni i verovatno sam zato i nastavio u tom smeru neko vreme dok sam bio u srednjoj školi. A snimanje filma „Šišanje“ je za mene bilo veoma interesantno. Dobio sam poziv i svidela mi se ta rola, da glumim nekog tvrdog momka, i uopšte bio mi je izazov da glumim u filmu, tako da sam sa zadovoljstvom prihvatio taj poziv. Međutim, onda je krenulo snimanje i uslovi nisu bili, kao i obično kod nas, baš najsjajniji i sve je to izgledalo malo drugačije nego što sam zamislio. Bilo mi je pomalo i naporno jer sam dao, baš dao, previše sebe, u želji da to što bolje ispadne, a na kraju je ispalo drugačije. Ali svakako to je bilo jedno jako dobro iskustvo.

Radiš i kao kreativni menadžer u agenciji New Moment?

– Sada nisam samo kreativni menadžer, već zajedno sa bratom vodim agenciju New Moment, iako je on mnogo duže od mene u tome pošto je stariji. To je ozbiljan posao, imamo agencije u celom regionu, tako da stvarno ima mnogo toga da se radi. Osim toga, imamo i kreativnu galeriju i učestvujemo u raznim kulturnim dešavanjima.

Odakle ljubav prema muzici i ideja da vodiš muzičku emisiju?

– Ljubav prema muzici je kod mene postojala praktično oduvek. Ja sam iz muzičke porodice, i mama i tata i skoro cela familija su muzičari ili imaju neke veze sa muzikom. Još kao mali sam išao na jako dobre koncerte. Odlazio sam uvek sam do SKC-a i uzimao nove diskove, najviše domaće muzike. Tako da sam poziv za ovu emisiju nekako i priželjkivao, nadao sam se tome i želeo sam da budem deo toga. Možda nisam ideju baš konkretno da budem voditelj emisije, s obzira da nisam imao iskustva u tome, ali svakako je super što sam deo toga i drago mi je što postoji emisija koja pruža medijski prostor za promociju jedne tako važne stvari kao što je rokenrol.

Opšte je poznato da rokenrol nema neku podršku u našoj zemlji, ali vi ste se ipak izborili za to – šta misliš, koliko to znači bendovima?

– Mislim da je jako važna ta nedeljna doza rokenrola koju nam emisija pruža. Super je i što u poslednje dve godine imamo i te live nastupe u studiju, što mnogo znači bendovima, pogotovo što oni mogu taj snimak da koriste za promociju, kao neku vrstu spota. Zbog svega toga sam jako srećan što sam počeo to da radim i što je osim emisije krenula i Jelen top 10 turneja. To sve je kulturološki velika pobeda za rokenrol, dokazano je da on rok postoji i da postoji publika za tu muziku.

Da li možeš da napraviš neku paralelu između turneje od prošle i ove godine?

– Prošle godine je krenula prva turneja i tada je bila veća euforija, koja je išla uz dozu neizvesnosti jer niko nije mogao sa sigurnošću da kaže kako će sve to da prođe, iako je ozbiljan tim ljudi koji stoje iza toga. Mislim da je ona bila veliki uspeh jer je, pre svega, organizaciono prošla bez ikakvih problema, od početka do kraja nije se desio nijedan incident, i što je jako bitno, ljudi su se odazvali, za svako mesto se tražila karta više. Ove godine smo već znali šta da očekujemo, svi smo izašli jači i sa više samopouzdanja zahvaljujući uspehu prošlogodišnjoj turneji i trudili smo se da zadržimo sve što je dobro i što je najvažnije, odlučili smo da ulaz bude besplatan. Jer, iako je prošle godine svuda bilo puno, hteli smo da još više ljudi koji vole tu vrstu muzike dobije priliku da dođe i da tu ne postoji nikakva barijera. Mislim da je ovogodišnja turneja bila zaista senzacionalna, pogotovo što su i prostori u kojima su se koncerti održavali bili veći, čak za do 4.000 ljudi.

Kako ide sa izborom bendova koji će svirati na turneji – ove godine je tu bilo i novih, mladih snaga?

– Bilo je dosta novih mladih bendova, kao što su Kriške iz Beograda, zatim niški Šeret Blejzer Micro Driver i mladi beogradski sastav Sharks, Snakes and Planes i to se super uklopilo uz hedlajnere kao što su Darkwood Dub, Obojeni program, Kanda, Kodža i Nebojša, Block Out i najveće pojačanje ove godine – Električni orgazam. A uz sve to, tu je bila i domaća podrška, u vidu jednog lokalnog benda u svakom gradu koji smo posetili.

Veliko finale nas očekuje u Beogradu?

– Finale Jelen top 10 turneje će biti 30. juna na Ušću, u okviru Guarana Belgrade Calling festivala. Mislim da će to biti super prilika, prvenstveno za strance, koji budu privučeni programom Belgrade Calling festivala koji dovodi zaista velika svetska imena, da čuju lokalne bendove. Mislim da je to najveća prednost – što će naši bendovi nastupati pred širokom publikom iz regiona i inostranstva. Biće tu opet sjajan line-up, naravno uz bendove koji su svirali u većini gradova, kao što su Darkwood Dub, Kanda, Kodža i Nebojša, Block Out i drugi, ali neki će bendovi svirati po prvi put – Goribor i Svi na pod!

Vetar u leđa za bendove

Sad posle tri godine mogu da kažem da je emisija Jelen top 10 mnogo uticala na celu scenu, da je dala neku novu energiju i vetar u leđa bendovima. To je i logično jer kod nas postoji toliko bendova, a tako je malo medijskog prostora za njihovu promociju. Zato je važno da se pojavi neko ko će svim srcem da stane iza njih i da im da motivaciju da sviraju.