Nedostatak harizmatičnih lidera gorući problem

Činjenica da Evropa kasnije neće moći da poboljša kvalitet funkcije jeste od ključne važnosti. Ukoliko predsednička palica EU padne u ruke nekom političaru koji nije slavan i ne poseduje harizmu, to mesto će zauvek biti od manje važnosti u međunarodnoj hijerarhiji. Od desetak kandidata za „predsednika Evrope“, samo bivšeg premijera Britanije Tonija Blera nije potrebno predstavljati. Sve ostale iz tog kruga mora da prati opis, kao što su „bivši finski“ ili „nekadašnji austrijski“. Ipak, ostaje nepoznanica da li će aktuelni predsednici vlada 27 država članica EU podržati Blera. Kao argument za to, navodi se negativan stav Evropljana o ulozi koju je on odigrao prilikom američke invazije na Irak, a postoji i neprijatna činjenica da dolazi iz evroskeptične Britanije i da ga mnogi levičari smatraju liderom čiji je „treći način“ predstavljao izdaju socijalizma.

Međutim, izbor predsednika EU nema veze s političkim dosijeima ljudi koji priželjkuju taj posao, već sa samim poslom. U stvari, problem Evrope ogleda se u činjenici da ne postoji jasno prepoznatljiv lider, a kao posledica toga, uprkos brojnim uspesima, EU još uvek „govori“ u previše glasova.

To je jedan od problema koji treba da budu prevaziđeni spornim Lisabonskim ugovorom. Dokument je trenutno u završnim fazama dugog i teškog procesa „rođenja“ i do Nove godine bi trebalo da se iznedre novi mehanizmi za unapređenje procesa odlučivanja u EU. „Šlag na torti“ biće imenovanje predsednika Evropskog saveta, koji okuplja predsednike vlada država članica EU, s mandatom od 30 meseci, kao i ministra spoljnih poslova, pod pokroviteljstvom diplomatske službe EU, koja je u korenu.

Sada kada je više od dve trećine irskih birača preinačilo prethodno protivljenje države Lisabonskom ugovoru, pri čemu se još samo evroskeptični predsednik Češke Vaclav Klaus i dalje protivi tom dokumentu, pažnja je usmerena na pitanje ko će obavljati ova dva posla, što je pokrenulo rundu gorkih političkih nesuglasica koje prete da ugroze celokupnu zamisao o moćnijem evropskom glasu na globalnoj političkoj sceni. Tri zemlje Beneluksa, zajedno sa još nekoliko manjih država EU, protive se zamisli da novi predsednik Evrope bude ličnost iz neke velike zemlje. Takođe, pojedini strahuju da će nova pozicija, zahvaljujući političkoj težini koju nosi, zaseniti predsednika Evropske komisije, bivšeg portugalskog premijera Žoze Manuela Barosa, kojem je nedavno počeo drugi mandat na toj funkciji, i umanjiti ulogu šefa diplomatije, čije ovlašćenje treba da bude uvećano Lisabonskim ugovorom.

Ipak, to su prividni argumenti. Spoljna politika EU obuhvata dva različita nivoa. Prva je politika svetskog pozorišta, gde bi politička figura svetskog ugleda mogla umnogome da poboljša imidž Unije i obezbedi joj glavnu reč u preuređenju globalnog seta ekonomskih pravila, donetih nakon izbijanja finansijske krize. Druga je takozvana politika detalja, koja se temelji na stavu da bi novi šef diplomatije trebalo da oblikuje jedinstveni stav EU prema širokom spektru pitanja o kojima vlade država članica Unije i dalje imaju veoma različita mišljenja.

Evropa ima problem s međunarodnim imidžom, što delom potiče od složene institucionalne strukture koju države van EU smatraju zagonetnom. To je, na primer, u velikoj meri izraženo na samitima G-20 širom sveta, ali i prisustvom četiri evropska nacionalna lidera, kao i predstavnika EU poput Barosa umanjuje se, a ne uvećava politička težina problema. Isto važi i za druga globalna tela, kao što su Svetska banka i Međunarodni monetarni fond.

Uprkos uspesima koje je EU ostvarila u proteklih nekoliko godina, kao što je osnivanje jedinstvenog ekonomskog tržišta od pola milijarde ljudi i uvođenje evra kao valute koja prkosi dolaru, to nije doprinelo značajnom poboljšanju njene reputacije u svetu. Stoga, svetski lideri, od Baraka Obame do Hu Đintaoa, najpre se obraćaju Berlinu, Parizu i Londonu, a ne Briselu. Štaviše, politički predlozi EU, osmišljeni u cilju unapređenja ekonomskih i geopolitičkih interesa Evropljana, nemaju potrebnu težinu.

Tekst Lisabonskog ugovora ne sadrži jasne opise radnog mesta predsednika, zahvaljujući čemu su autori sporazuma izbegli probleme, ali su na taj način samo odložene nesuglasice. Prava rasprava koja sada uzima maha među vladama država članica EU tiče se ovlašćenja koja bi predsednik EU trebalo da ima. Ipak, postoji opasnost da će se svađalački raspoloženi evropski političari odlučiti za ceremonijalnog vođu i propustiti zlatnu priliku da izaberu lidera koji bi bio prepoznatljiv na svetskoj sceni.

Autor je generalni sekretar ekspertske grupe Prijatelji Evrope sa sedištem u Briselu i urednik političkog časopisa Svet Evrope