Godinama se Srbije budila u ranim jutarnjim časovima da bi kraj malih ekrana bodrila naše najbolje košarkaše i odbojkaše, počev od Olimpijskih igara u Atlanti, preko Sidneja i Pekinga, kao i na svetskim prvenstvima. Zatim su na red došli vaterpolisti. Šta tek reći za pažnju sa kojom bez obzira na doba dana ili noći pratimo teniske susrete Novaka Đokovića i družine iz „belog sporta“. Svi oni su barem jednom bili na „terasi šampiona“ odakle su pozdravljali verne navijače okupljene ispred Starog dvora u Beogradu. Svi se dobro sećamo bilborda „dobro došli u zemlju košarke, vaterpola, odbojke, rukometa, tenisa…“.
Veljko Paunović i njegova omladinska selekcija učinili su do koliko juče nemoguće – otišli su u finale Svetskog fudbalskog prvenstva i to ni manje ni više nego protiv Brazila. Protiv naslednika Pelea, Ronalda, Nejmara i ostalih vedeta „karioka“. Dobili smo neke nove Mijatoviće, Mihajloviće, Jugoviće, Kralja… S tim da kada su navedeni igrači uradili poslednje veliko delo za našu reprezentaciju, davne 1998. na Mundijalu u Francuskoj, većina današnjih „ORLOVA“ (nikako „orlića“) je tek prohodala.
Paralele radi, ključni igrači koji su branili boje Jugoslavije na SP 1998, kao i Hrvatske, koja je na tom Mundijalu bila treća, probili su se na veliku scenu osvajanjem zlatne medalje na Mundijalitu 1987. u Čileu. Punih 28 godina kasnije naša reprezentacija je u subotu ujutro igrala finale Svetskog prvenstva za igrače do 20 godina. Ostaje nam samo da pratimo prognoziran vrtoglavi uspon profesionalnih karijera naših reprezentativaca, a onda se svi nadamo i povratku slave A reprezentacije koja odudara od svojih mlađih kategorija.
Sastav Veljka Paunovića je vratio veru u srpski fudbal, ali što je još važnije pokazao zajedništvo mladog tima. Niko na Novom Zelandu, bar ne evidentno, nije igrao za sebe, za novac i veći ugovor, za bolji klub. Svi su igrali za tim, za reprezentaciju. Pristup igri je to pokazivao kako u regularnom toku mečeva, pa u produžecima, a tako i u penal seriji za prolaz u polufinale. Zato je nezahvalno bilo koga izdvojiti. Tim je doneo finale, a ne odbrane Rajkovića, asistencije Živkovića, bravure braće Milinković-Savić ili golovi Šaponjića.
Na kraju, rezultat finala jeste važan, nije isto biti prvak sveta ili poraženi u borbi za trofej, ali još je važnije to da domaći fudbal na krilima „ORLOVA“ krene napred. Jedna lasta ne čini proleće, ali hoće ako za nekoliko godina na sličnom nivou budemo gledali A reprezentaciju na velikim takmičenjima na kojima je nema veoma dugo.
Rajković „začarao” mrežu
Predrag Rajković već je postao prvak Evrope sa omladinskom reprezentacijom Srbije pre dve godine, što je bilo ogromno iskustvo. Karijeru je potom nadogradio ka prvi golman Crvene zvezde. Na ovom Svetskom prvenstvu je do finala „začarao“ mrežu. Primio je samo tri gola iz igre, bio odličan u penal seriji četvrtfinala, a ostalim saigračima ulivao samopouzdanje kako bi odbrana bila još čvršća.
Za čast Evrope
Neke od najvećih evropskih fudbalskih sila koje su osvajale Mundijale i prvenstava Starog kontinenta nikada nisu bile najbolje na planeti u omladinskoj konkurenciji. Naša zemlja jeste jednom, a u subotu rano ujutro je igrala drugo finale. Italiji, Holandiji i Engleskoj to nikada nije pošlo za nogom, a “pancerima” mnogo pre finala u Čileu kada su “plavi” bili najbolji. Momci Veljka Paunovića igrali su protiv Brazila da se upišu na večnu listu tik pored igrača koji su kao omladinci osvajali Mundijalito, a onda smo za njih svi čuli – Maradona, Figo, Ćavi, Kasiljas, Pogba…
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
