Neodoljiva urbana džungla

„Demokratska Republika, ne zaboravite na ove termine pred rečju ,Kongo’“, govore nam u Kinšasi, „preko puta je samo Republika Kongo“. Dve zemlje i dve prestonice, Kinšasa i Brazavil, gledaju se preko ove velike vode, ali se prelazi retko. Samo riba, tilapija, autohtona afrička vrsta, dopliva s jedne na drugu stranu lako. Konačno, počela je da grize. Praćaka se na mamcu i teško ju je uhvatiti rukom, sluzava je i klizi, a nakostrešena krljušt bode dlan.

Roštilj je već spreman, pivo ohlađeno, tamno „tembo“, čija etiketa nas podseća na meč Muhameda Alija i Džordža Formana, održan ovde, u Kinšasi, prestonici tadašnjeg Zaira, davne 1974. godine. Pamtim to iz očevih priča: on i deda pred malim crno-belim ekranom gledaju prenos bokserskog duela iz Afrike. Nameru Mobutuovog režima da se promoviše u svetu, plativši ovaj meč veoma skupo, pominje malo ko od naših domaćina, stanovnika Kinšase, ali ovaj događaj ostao je spomen jednog vremena, nezaobilazan deo gradske mitologije i ponosa njenih stanovnika. Prvo što su nam pokazali bio je upravo stadion „Dvadeseti maj“. Ne vidi se odavde, sa reke, iako nema velikih zgrada.

Talasi su sve slabiji, a komaraca je sve više. Vazduhom se širi miris pečene ribe i rezak trag đumbira, vreme je za povratak. U ova tiha predvečerja kraj reke čini se kao da ovom prostranom zemljom nije protutnjalo i još ne tutnji mnogo toga, sirotinja, bolesti, oligarhija kolonizatora i svirepih režima, a nadasve rat sa Ruandom, najkrvaviji u novoj istoriji Afrike, koji je odneo milione žrtava i gde je učestvovalo nekoliko zemalja regiona.

„Moj petit frere“ – mali brate. Tako u Kinšasi oslovljavaju mlađeg, uz ime starijeg dodaju naziv „papa“, u afričkom izgovoru francuske reči, vokal se snažno obruši na poslednji slog. Značenje, puno poštovanja u patrijarhalnom svetu, slično je nazivu „barba“ u Dalmaciji, ili „don“ na jugu Italije. Predvorje hotela „Memling“, čije je osnovno zdanje ostalo iz vremena belgijskog gospodarenja Kongom, nalik je drugim velikim hotelima u Africi, gde odseda afrička biznis aristokratija, posada avionskih kompanija poput „Brussels airlines“ i Evropljani koje ovde dovodi posao i, ređe, turizam. Nacionalni park Virunga, jedna od najpoznatijih turističkih destinacija sa vulkanima i gorilama, suviše je blizu Gome, oblasti na istoku zemlje, na granici sa Ruandom, zahvaćenoj ratom.

Kinšasa nema prirodne znamenitosti, ali je neodoljiva urbana džungla. Čim se prekorači hotelski prag, pred posetiocem se otvara neki drugi svet, prepun pokreta i zvukova motora sa skalupljenih vozila i pokoje limuzine koja traži pukotinu u saobraćajnoj gužvi ne bi li krenula dalje. Na trotoaru Avenije Čad prilaze nam prodavci i nude značke na kojima je državna zastava sa žutom zvezdom na plavoj pozadini. Prodaju se i figurice od drveta – Tintin sa psom Sneškom, kapetan Hedok, likovi iz stripa koji smo nekad čitali na stranicama „Politikinog zabavnika“. Žene nose na glavama košare sa voćem, jajima, sveže pripremljenim bagetima, vodu u zavežljajima od malih najlonskih kesa, staklene Duž glavnog bulevara smeštene su vladine institucije, banke i pošte, gde radi mali broj Kongoanaca sa stalnim zaposlenjem.

Do pijace umetnina gde za deset dolara (dolar je, poput domaćeg franka, najpopularnija valuta u zemlji) kupujem lep par drvenih figurica, simbole plodnosti iz pigmejskog plemena s juga, odveo nas je naš uniformisano pratilac Patrik. Prati nas u stopu, tupkajući prstima po oružju u ritmu melodije. Dok čistimo figure različitih boja i tekstura drveta od prašine (valjda se prodaju bolje, odajući utisak starine), na njima izranjaju debele usne, visoko spljošteno čelo, šiljate trouglaste grudi, i već nam nude plemenske maske, ukrašene kamenjem i školjkama. Zagledani u maske, slike od peska i narukvice od slonovače, nismo primetili da se naš pratilac udaljio. Na izlazu sa pijace opet je s nama, dopunio je kredit na svom mobilnom telefonu, kaže da hitno mora da telefonira. Otkrivamo da je njegov kalašnjikov prazan, bez municije, ali on se smeje i pravda, šireći ruke i tapšući nas po ramenu. Hladna metalna cev ionako ne pristaje uz njega. Kod nesporazuma, graške znoja izbile su na njegovom rošavom licu, a oči su bile zagledane u nešto daleko. On u mislima i jeste daleko, na poljima kukuruza i manioke, brine o svom žitu. Upravo se javlja svojima da vidi kako je rodila letina. U zemlji punoj paravojnih formacija, gde su mnogi izginuli upravo zbog neznanja rukovanja oružjem, svako je vojnik i niko nije, kao ni ovaj naš afrički Švejk.

Među strancima koji žive u Kinšasi, iz Zapadne Evrope najviše ima Belgijanaca i Francuza, ali ima ih iz svih krajeva sveta. U indijskoj prodavnici kupili smo lep pirinač, u libanskoj jogurt nalik našem, u grčkom restoranu kraj pravoslavne crkve počastili smo se baklavom i kafom na koju smo navikli. Medicinska ekipa iz naše zemlje već dugo radi ovde. Put od aerodroma do centra grade Kinezi, već su izgradili jednu bolnicu. Kinšasa je danas Meka za humanitarne radnike i biznismene željne brze zarade. Neko se upusti u afričku avanturu kako bi utekao od loše plate ili dosadnog života u domovini, gde je na kraju meseca novca uvek malo, a sledeći mesec sledi istu kolotečinu. Drugi, vođeni adrenalinskim porivom za velikim ali rizičnim novcem koji kod kuće nipošto ne mogu zaraditi, žive na visokoj nozi, okruženi raskošću i rasnim lepoticama. Makar i ne trajalo dugo, samo neka vergl uzbuđenja svira, a Kinšasa je grad na čijim se ulicama noću hiljadu trzavih trenutaka zbija u jedno neodoljivo „sada i ovde“. Razlozi dolaska su različiti, ali svi se uzdaju u isto, da će posle Konga biti novčano jači i iskusiti avanturu.

Put od posla do kuće stranci prelaze kolima, državne institucije su većinom na glavnim bulevarima. Sedmomilionski grad prostire se desetinama kilometara dalje, zemljanim putevima i asfaltiranim gde se vozi u svim pravcima. U automobilima (mnogi su plavo-žuti, u bojama zastave) prevozi se i osmoro a kombiji su kao košnice: putnici sede jedni drugima u krilu, a ko ne nađe mesto stane na branik i drži se rukom za vrata vozila, čije gume popuštaju pod teretom a motor brekće dok ne stane, onda se ceo put blokira, vozač legne pod vozilo ga da popravi i nakon nekog vremena makina (uvek, video sam puno takvih prizora) krene dalje. „U Africi, posebno ovde u Kongu, naučili smo da se snalazimo“, kaže naš pratilac.

Ispred mauzoleja Lorana Kabile, predsednika DR Kongo koji je ubijen u atentatu 2001. godine, vojnik fotografiše malog crnačkog albino dečaka, seo je na šape mesinganog lava. Ispod vojnikove raskopčane uniforme vidi se lik sadašnjeg predsednika Kabile mlađeg. Pored je Nacionalna palata, njegova rezidencija. Atentat na Kabilu oca – Starog, kako ga zovu Kongoanci, i politika uopšte, ovde je tabu tema. Kao i rat, koji od naših pratilaca ne spominje niko. Ko želi da sazna više o atentatu, dovoljno je da pogleda Al-Džazirin dokumentarac „Ubistvo u Kinšasi“ na Jutjubu. Dok putujemo ka aerodromu, prolazimo pored spomenika Patrisu Lumumbi, pominjući kako je Beograd trinaest godina pre čuvenog boks meča ustao protestujući zbog ubistva borca za nezavisnost i prvog premijera nezavisnog Konga. Dečji hor uvežbava pesmu u tri glasa, prateći poteze dirigentske palice. Svi u belim, savršeno ispeglanim košuljama. Kraj njih, dižući oblak žute prašine, prolazi kamion na čijem krovu radnici sa ašovima naslonjenim na ramena pevaju promuklim glasovima.

Grad bez metafore

Kinšasa je velika, siromašna, britka; sve ono što je krajnje, onostrano, granično, u njoj je pred očima. Ona je grad bez metafore. Prestonica praktično najbogatije zemlje ali pokradene do srži, mesta gurnutog u bedu i rat, kojeg kao da se i sam Bog odrekao, gde i stabljika manioke ne stiže da naraste. „Kad prođe rat, vidimo se kod ,Zlatnog bokala?“, dovikuju u Hašekovoj knjizi jedan drugom preko rova pruski i austrougarski vojnik. Put do opuštanja (na Balkanu bismo rekli „pomirenja“) uz pivo ovde će ipak biti mnogo teži.