Neprevaziđena ikona devedesetih

Publicitet

Mnogi od izveštača radili su za strane medijske kuće, a neki od njih držali su i otvorenu telefonsku vezu da bi javili u čijoj pratnji stiže pevačica – policije ili ličnih telohranitelja. Ovakav medijski tretman – na nivou praćenja početka bombardovanja SR Jugoslavije, kada su 24. marta 1999. uveče, na terasi hotela Grand reporteri čekali da padne prva bomba na Prištinu – nije nov fenomen, a i nemoguće ga je proizvesti samog po sebi ni najjačim marketingom.

Nije nov ne samo zato što su Ražnatovićkinu takozvanu svadbu veka sa vođom paravojnih formacija Željkom Ražnatovićem Arkanom 1995. prenosile mreže poput CNN, nego i zato što se snimci tog venčanja i dalje vrlo gledani zahvaljujući internetu. Na sajtu yuotube trenutno tri popularna snimka sa te svadbe pogledana su više od dva miliona puta. A da marketing ne može da izazove takav odziv, ukoliko mu publika već nije sklona iz nekih razloga, očito je i po tome što nekih posebnih ljubitelja Ražnatovićkinih pesama, ispred Palate nije bilo. Mada je kasnije u delu senzacionalističke štampe zabeleženo da su je dočekala i nekolicina fanova, osim građana koji su se zatekli svojim poslom u Palati, pa su zastali da vide gužvu, nije bilo moguće uočiti posebnu grupu obožavatelja. I to je jedan od dokaza da sama činjenica da je Ražnatovićka pevačica turbo folka koji je pratio krvavi raspad pa „nadživeo“ Jugoslaviju, nije dovoljna da stvori toliko medijski privlačan imidž, da on ne sadrži i suštinu koja nema nikakve veze sa top listama slušanosti.

Nema dileme da je ta suština Ražnatovićkina lična veza i sa Arkanom i Miloradom Ulemekom Legijom, koja po potrebi inicira jaku novinsku priču, sa najzamamnijim žanrovskim detaljima kao što su mafija, policija, novac, zločin, devedesete…

Post folk era

Profesor na FDU Aleksandar S. Janković simbolično za kraj devedesetih i početak prve decenije novog milenijuma, uzima ne kako je u političkoj retorici opšteprihvaćeno petooktobarske prevrat 2000. kojim je Milošević izgubio vlast, nego 15. januar – dan kada je Arkan ubijen u holu Interkontinentala. Taj znak „nove ere“ nema jasan epilog ni danas, kao uostalom ni većina od tridesetak ubistava poznatih i manje poznatih ličnosti tokom poslednje decenije dvadesetog veka. A priča o nekažnjenim i nerazjašnjenim ubistvima se nikad ne završava, čak i kad oni postanu sledstveno detektivskim serijama „hladni slučajevi“. Tako je ove nedelje objavljena i vest da je bivši policajac Dobrosav Garić (33) kome je 2009. potvrđena presuda od 35 godina robije za ubistvo Arkana, identifikovan kao ranjeni vozač mafijaškog bosa Sirila Bika, u Kejptaunu, u Južnoafričkoj Republici. Ražnatovićka, koja je u vreme ubistva bila u hotelu i kojoj je Arkan, po pisanju štampe, izdahnuo na rukama, izjavila je povodom bekstva osuđenih: „Ne opterećujem se time, to je posao policije. Mog supruga ništa ne može da podigne iz groba“. U likvidaciji Arkana, kao i u „crnoj seriji“ devedesetih, kao i u atentatu na premijera Zorana Đinđića 2003., nije rasvetljeno da li postoje naručioci, ko su i iz kojih motiva. Osuđenog organizatora Đinđićevog ubistva Ulemeka Legiju, budućeg kuma, prema nezvaničnim biografima, Ražnatovićka je upoznala pre ili u isto vreme, kada i Arkana, 1993. u Erdutu, gde je bio stacioniran regrutni centar srpskih paravojnih formacija. Već i ovaj momenat njene kontroverzne biografije, objašnjava zašto je Ražnatovićka neprevaziđena ikona devedesetih, jednog vremena koje odbija da napusti kalendar Srbije.

Prenos harizme

Neki sociolozi smatraju da je uporno opstajanje devedesetih u duhovnoj sferi Srbije izraz ekonomske recesije, odnosno činjenice da je nemaština najšireg sloja stanovništva, u datim okvirima, uporediva sa onom tih godina. Drugi pak veruju, sledstveno trendovima u ruskoj književnosti i teoriji, da je na delu amoralnost postkomunističkih društava, stvorena silom raznih okolnosti, i u kojoj su i antisistem vrednosti i antiheroji, ipak bolji u odnosu na ništa. Na nivou očiglednog, Ražnatovićka ne samo što je ikona devedesetih, nego i poseduje harizmu i moć da je „prenese“. Tako je na koncertu na dočeku pravoslavne Nove godine, 2007. u vreme izborne kampanje za parlamentarne izbore, posvetivši pesmu Vojislavu Koštunici koji je bio u publici, Svetlana Ražnatović, simbolično prenela njegovoj narodnjačkoj koaliciji deo te energije devedesetih, bilo to njima štetno ili ne. A u sličnom ključu Boris Tadić je u leto 2008. objavio formiranje ove vlade na svečanosti u Jagodini, gde mu je bivši član Arkanove stranke SSJ Dragan Marković Palma, sada vođa JS, upriličio nastup jedne druge folk pevačice (Seke Aleksić). Simbolično, možda je to bio ustupak potreban da bi se stvorila koalicija koja bi „pokrila“ i Miloševićeve i Đinđićeve glasače, ali simbolika je nastavila da se razvija. Tako se u ovom trenutku godinama kasnije, spekuliše ko će sve iz vlasti sem Palme, gradonačelnika Jagodine, biti gost na nikoljdanskom slavlju kod Ražnatovićke u kućnom pritvoru, i naglašava da je pozvan i njen zemljak iz Žitorađe, ministar policije Ivica Dačić.

Ražnatovićki kazna kućnog pritvora (u kome treba da provode manje od godinu dana i da isplati državi milion i po evra posle nagodbe sa tužilaštvom zbog prisvajanja novca od transfera bivšeg Arkanovog fudbalskog kluba) ističe 12. februara, a novo suđenje za nasilničko ponašanje zakazano je za 26. decembar. Jedan od njenih advokata Goran Petronijević je to što je sudija Danijela Koš u ovom postupku (u kome je je tužilaštvo podiglo optužnicu protiv Ražnatovićke i njenog zeta Predraga Ocokoljića za napad na trenera FK Mladi proleter Aleksandara Olarevića), odbila da odloži suđenje za posle 12. februara okvalifikovao kao izraz političkog pritiska na sud. Zanimljivo je da je Petronijević i zastupnik pokreta Obraz (a i pokreta 1389) u postupku za zabranu pred Ustavnim sudom Srbije, rekao da toj zabrani pre treba da podlegne LDP jer zagovara protivustavnu nezavisnost Kosova, kao i SPO, zbog neusklađenosti statuta i političkih stavova, opet o Kosovu. Putevi pravosuđa, politike, estrade, ali i podzemlja, ukrštaju se u Srbiji na najčudesnije moguće načine.