Nesvrstani

Sumnjamo da bi i srpski predsednik Boris Tadić, teško sakrivu oseku poseta važnijih državnika Beogradu kompenzovao upućivanjem poziva liderima poput Mugabea. Lepše bi bilo da se ostvare želje Dragana Đilasa i da on kao gradonačelnik u Beogradu dočeka Obamu, bar nakon otvaranja mosta „žirafe“ preko Ade, da se izbegne saobraćajni kolaps. Ali, ako se ostvare spekulacije da bi Srbija 2011. mogla da obeleži pola veka od prvog samita nesvrstanih (Beograd, 1961), vrlo je moguće da Mugabe „po difoltu“ dođe u srpsku prestonicu. A, s njim tu bi lako mogli da se pojave i Gadafi, Raul Kastro, Čavez, Ahmadinežad i Lukašenko (i ne poluinkognito kao na kopaoničkom skijanju). Da, Belorusija je uz Turkmenistan jedina bivša republika Sovjetskog Saveza koja je među 118 punopravnih članica ovog pokreta. Daleko od toga da konferenciju neangažovanih zemalja iz 1961. ne treba obeležiti. Možda je primereno to uraditi i nekim kultur – art performansom (uključujući i simboličke kamile iz Libije), pa i političkim skupom na mnogo nižem nivou. Recimo, prijemom za ambasadore. Samit pre deluje kao izraz konceptualnog očaja. Jer, 1961. tu konferenciju nije organizovala Srbija, većSFRJ. Sigurno da Srbija danas ne treba da bude gadljiva na kubansku medicinu, na Lukašenkove traktore, na nesvrstanu naftu i gas, i na sve moguće privredne sporazume. Treba Srbija da ceni i da su 53 nesvrstane zemlje u Ujedinjenim nacijama glasale za srpsku Rezoluciju, dok je 12 bilo uzdržano, zbog čega će se legalnost kosovske nezavisnosti naći pred Međunarodnim sudom pravde. U javnost maglovito proturena ideja, bez jasnog inicijatora, o samitu u Beogradu, je i izraz apsurda multipolarnosti. Trenutno, Srbija je u statusu posmatrača u nesvrstanima. Zvaničnici tvrde da taj status želimo da zadržimo. I to je normalno, i zbog privrede, i zbog Kosova, pa i zbog nostalži kontinuiteta sa jednom mnogo ozbiljnijom zemljom sa neosporno prestižnim ugledom u svetu – Titovom Jugoslavijom. Međutim, kažu nam eksperti, taj samit Srbija teško da će organizovati ako ne postane punopravni član. Pod uslovom da nas puste da to postanemo. Time bi se lanac apsurda nastavio: Poznato je da su se neke zemlje (Malta i Kipar) odrekle nesvrstanih zbog članstva u Evropskoj uniji, mada još nije poznato da je jedna zemlja postala nesvrstana da bi ubrzala svoj put ka punopravnom članstvu EU. Insistiranje na nesvrstavanju većem od statusu posmatrača, što se tiče evropske perspektive, veliki je korak unazad i u odnosu na nekadašnji Miloševićev predlog o konfederaciji Srbije sa Grčkom, koji je formalno proevropski. Ukoliko hoćemo da se temeljnije udaljimo od Evrope, za to je aktiviranje opskurnog saveza sa Rusijom i Belorusijom (rezolutno potvrđenog u Skupštini SR Jugoslavije i nikad formalno poništenog), daleko pragmatičniji put. Sigurno manje konceptualno egzotičan od nesvrstanog rivajvla.

Konsolidacija razgrađenog kapitala iz vremena SFRJ, u šta terminološki vešto ministar spoljnih poslova Vuk Jeremićsmešta Srbiju u kontekstu nesvrstanih, je većnešto drugo. Uostalom, ako su radikali (i naprednjaci), koji su nosili glogov kolac pred Kuću cveća postali, preko basističkih iskustava međunarodne saradnje, pobornici renesanse srpskog nesvrstavanja, zašto onda to ne bi bio i mejnstrim ministar Jeremić. Pa i formalno desničarske stranke u Srbiji nemaju ništa protiv skupštinskih rezolucija kojima se podržava komunistička Kuba. Srbija se u UN pragmatično razume i sa Iranom. Antiamerikanizam indukovan Kosovom je razumljiv, ali često prožet i romantizmom postmodernih kominterni rizičnih za srpske interese. Jeremićeva „konsolidacija kapitala“ valjda ima uzor u hrvatskom receptu opservacije po kome je eks YU ministar spoljnih poslova Budimir Lončar, postao Mesićev savetnik za spoljne poslove, da bi lobiranjem nesvrstanih, Hrvatska sebi obezbedila mesto nestalne članice Saveta bezbednosti UN. Ovakav pragmatizam ne treba banalizovati svođenjem na relikte titoizma, ma koliko sama ideja nesvrstavanja bila apsurdna bez hladnoratovskog manihejstva. I zbog takvih benefita, status posmatrača je optimalan, jer ako to razumeju posmatrači kalibra Kine i Brazila, zašto ne bi razumeli bantustani nastali iz titolenda – posmatrači Hrvatska, BiH, Srbija i Crna Gora. Lobiranje putem nesvrstavanja je prefinjen metod Titove unikatne spoljne politike, i potpada pod Jeremićevu „doktrinu“. Uz opasku da je taj „razgrađeni kapital“ za Srbiju moglo biti i diskretno pripadanje Jugoslavije pedesetih NATO paktu, preko Balkanskog pakta sa Turskom i Grčkom.

Današnje ideološke hibride u Srbiji – nesvrstane rusofile, treba podsetiti, ne samo na lidersku, veći na korektivnu Titovu ulogu u tom pokretu. Upravo je Tito bio glavna kočnica stalnim aspiracijama Fidela Kastra da pokret uvuče u sovjetsku sferu uticaja. Pri čemu, ne treba zaboraviti ni jugoslovensko nesvrstano licemerstvo – namensku (vojnu) industriju koja je prodavala oružje i zaraćenoj nesvrstanoj braći.

Pre 2011, treba prvo pametno obeležiti dve decenije od drugog BG nesvrstanog samita iz 1989. Ministarska konferencija, makar i simbolička, pre može da liči na čin pompeznog zamajavanje. Ipak, da ne grešimo dušu u vreme globalne krize; kako se stvari razvijaju u praksi i teoriji, možda mi ponovo uvedemo i samoupravljanje, a još lakše postanemo nesvrstani.