Nikoga ne zamara kupovina mojih knjiga

„Jedan od malobrojnih domaćih autora, koji je – od svoje prve knjige, San rata (1980) – do danas očuvao oreol kultnog pisca… jedan od najboljih i najtalentovanijih srpskih stilista među savremenicima“, objašnjenje je koje ide uz svaku novu knjigu Nemanje Mitrovića. Poslednju zbirku priča Rim ili mir obajvio je u Stubovima kulture. Nemanja Mitrović rođen je u Parizu 1960. Objavio je više od deset proznih, jednu pesničku i dve knjige izabranih priča. Pesme i priče su mu uvršćene u desetak proznih i pesničkih antologija. Priče su prevedene na nekoliko jezika. Bavi se slikanjem i imao je nekoliko grupnih i samostalnih izložbi u Beogradu i Holandiji. Ilustrovao je književne listove, časopise i knjige. Od 1992. živi na relaciji Amsterdam – Beograd.

Književnost nalik džezu

– Moja književnost nikada nije pripadala konvencionalnim krugovima, već je bila nešto nalik džezu u muzici“, otpočeo je Mitrović svoju priču. – Uzor su mi bile Poove ili Pavićeve priče, a Nastasijeviću sam možda najsličniji. Stvari koje su ponajviše ličile na njega, već sam imao objavljene i tek onda sam ga otkrio, relativno kasno, 2000. Bio bih presrećan da sam ga ranije otkrio, ali bio sam srećan i što sam ga otkrio tada. On je preteča Markesa na našim prostorima kombinovanog sa Dilanom Tomasom. Ono što je zajedničko tim piscima, kakav je i Remizov među ruskim piscima (a takvi su pisci najređi), je da imaju neobičan izraz, ali i zrele uvide, dakle, i misaoni i umetnički deo i ontološki i artistički. Isto je i kod Nastasijevića, svi su detinjstvo, zavičaj, ali i san i tajna.

Često se vaše priče odigravaju u svemiru, na nebeskim telima, ali u pitanju nije naučna fantastika, već samo fantastika?

– Nisu SF, svakako, već potreba, što ja tumačim u Predanjima sa meseca, da se ostvari čisto stvaranje. Ne bih to poredio sa larpurlartom zato što larpulart može da se shvati dekadentno, kao neko umnožavanje, gomilanje, iz čega nestaje duhovnost i ostaje samo materijalnost. Sličan problem je i sa apstraktnim slikarstvom koje je na izvestan način oslobodilo slikarstvo, ali nije istraživalo u tome neke zasebne estetske mogućnosti, zato što estetske mogućnosti nisu izlovane nego su deo stvarnosti.

A šta je sa mitovima? Vaša poslednja knjiga prepuna je mitskih reminiscencija?

– Ne sećam se zapravo kada sam napisao neku od tih prvih priča, mitove sam pominjao uzgred u nekim ranijim prozama. Ovde sam prvi put napravio nekoliko priča u kojima su likovi junaci nekih grčkih mitova, zato što su mi teze iz tih mitova bile najpogodiniji ugao da ispričam svoju priču. Pronalizio sam u njima jaku vezu sa sopstvenim životom. U jednom delu sam likove koji slove za neke od temelja naše kulture doveo u položaj u kome su oni kao u haosu, jer su suočeni sa nekim pitanjima koja nisu iz njihove priče. Vidim da su neki kritičari reagovali. To im se ne dopada naročito i žele to da proglase larpurlartizmom. Ali je misllim da to nije to, već jedan zezački, prijateljski okršaj sa nekim stvarima koje su deo našeg života, i ako ja ne želim da mnoge od njih budu deo mog života. Bez obzira što to ne mogu da promenim, uradiću sve što mogu da to promenim.

Nema jedinstvene scene

A asocijacije koje se javljaju pri pogledu na palindromski naslov Rim ili mir?

– Asocijacije se javljaju i to tako i treba da ostane. To je tema u kojoj bi svako popovanje bilo patetično – da ja sad kažem završnu reč. Ta estetizacija je jedna spona, gest, jedan geg. To je takođe pokušaj da se ode u ravan večnosti, duhovnosti, to dovođenje u vezu različitih pojava najbanalnije sadašnjice sa mitovima koji su zapravo i oformili tu sadašnjost kakva ona jeste. Želeo sam da pokažem da je ovo doba isti dan u duhovnom smislu.

Da li je pogrešna postavka o vašem povratku u srpsku književnost? Jeste li iz nje uopše i odlazili, ili ste samo bili manje primetni?

– Ne mogu da odgovorim u potpunosti na to pitanje. Voleo bih, ali čak ni sebi ne mogu da odgovorim. Tu postoje neke iluzije, tajne koje će to verovatno i ostati – da li sam ja bio otsutan, da li je iko otsutan, da li je Vasko Popoa bio otsutan kada desetak godina nije objavio knjigu. Otsutan sam u onom smislu kao na primer Proka Pronalazač. Inače, radim koliko mogu. Mislim, takav je posao. Nekad se desi da radim danima i noćima, a nekad da ne mogu da se svrtim par nedelja ništa da pipnem. Onda razgledam, osmatram, čitam.

Imate li uvid u savremenu srpsku književnu scenu i kako prepoznajete svoje mesto na njoj? Da li se ona mnogo promenila od vremena kada ste vi počinjali?

– To se mnogo menjalo iz godine u godinu sa ukupnom produkcijom sa jedne strane, sa promenom poslovanja, promenom načina života, na dtugoj strani, zatim sa deljenjem uredničkih položaja, sa deljenjem nagrada i skretanjem pažnje javnosti, sa praćenjem kritičikih tekstova među kojima su neki pre komesarski nego zaista analitički.

Postoji li danas nešto kao zajednički glas književne generacije poput onoga što je postojalo na vašim počecima?

– Ima zanimljivih ljudi, ali nisam siguran da postoji neka jedinstevna scena kakva je postojala ranije. Sada postoji kao neki vašar gde je prisutna gomila nekih gradova ili država sa svojim interesima, kao da govore različite jezike i ne mogu zapravo još uvek da usaglase stavove jer im to njihovi poslovni interesi ne dopuštaju. Prisustvujemo pretvaranju književnosti u pijacu. Sad je najveći izdavač Laguna. Ako je to književni kvalitet, ja nisam pozvan da pričam ko su imena. Neki ljudi koji se meni lično sviđaju su Danica Vukićević, Mikailo Bodiroga, Dragan Raković, Aleksandar Ljubiša, Snežana Žabić, od mlađih. Među pesnicima Živko Nikolić, ne samo zato što mi je prijatelj, nego što je čovek koji piše muzikalnu poeziju koja mi strahovito nedostaje u poplavi retoričke poezije. Pomenuti kritičar naveo je Eliota kao primer za mit, a ja mislim da je Eliot kud i kamo manje uzbudljiv pesnik od Rastka Petrovića koji je jedna erupcija.

Filmovi su „pljunuti“ snovi

Kako je izgledala Manufaktura snova? Šta je to tada bilo?

– To je zapravo bilo druženje između Živka Nikolića, Vladimira Pištala, Dragana Đokovića, Brane Veljkovića, Srbe Ilića. Recimo da je to bila kasnija faza nečeg što je počelo kao druženje u Klubu mladih pisaca Doma omladine Beograda, koji je vodila Stojana Grozdanov Davidović. Drugim danima tu je bio Kino klub. Tu su dolazili zanimljivi pesnici te generacije – Sinan Gudžević, stariji Aca Sekulić, nedavno preminuo, koji je zaista majstorski recitovao. To je bilo još uvek jedno vreme boemskog, mističnog i alkoholičarskog (kakav bi drugi bio) doživljaja proze. Proza je još uvek u to vreme bila većinom realistična, dakle, doslovno prepričavanje događaja i zbivanja iz stvarnosti. Ono što je mene zanimlao bila je fantastika i unutrašnji život, snovi. Prvobitno su me snovi zanimali sami po sebi, nezavisno, više kao jedna prirodna pojava i predmet naučnog istraživanja, pa sam počeo da ih zapisujem, pa sam onda više-manje i kroz to jednim dobrim delom ušao u pisanje. Radeći to, kasnije sam otkrio draži samog pisanja i onda je to išlo nekim svojim tokom, kao kroz fliper, kao život sam. Ne znam. Tako to ide. Kotrlja se.

Čime ste prvo počeli da se bavite, slikanjem ili pisanjem, i u kom se od ta dva medija lakše izražavate?

– Prvo sam počeo da crtam, pa sam onda počeo da pišem, pa sem tek onda počeo da slikam. Tu sam još najtanji, mada tu ima lepih mogućnosti. Pisanje je egzaktnije, obuhvatnije zato što se koristi rečima koje služe za saobraćanje među ljudima.

Književnost kao umetnost je u izvesnom smislu parazitska, odnosno, raste na nečemu što ima svoj život nezavisno od nje. Što se tiče slikanja i ono je pokušaj da se pričaju stvarnosti, barem ono klasično, realistično. Jezik, uopšte, univerzalan je, iznad slikarstva i muzike, i služi ljudima i u vanumetničke svrhe od kojih su neke kud i kamo dramatičnije, dublje i važnije od same umetnosti.

Vaša opsesivna tema snova možda se bolje može izraziti kroz slikarstvo?

– Najbolje bi mogla da se izrazi kroz film zato što su filmovi „pljunuti“ snovi. Međutim, nikako da se organizujem. Pružila mi se jedinstvena prilika da živim na planeti u trenutku kada postoji kamera, a ja to ne koristim. Ljudi su pisali knjige vekovima, hiljadama godina, a kamera postoji 120.

Odlazite li još uvek u Holandiju ili ste sada definitivno ovde?

– I tamo sam i ovde sam.

Kako nosite taj često pominjani „oreol kultnog pisca“?

– Nosim ga sa lakoćom. Nikoga ne zamara kupovina mojih knjiga.

Znate li i da ste književni junak jednog drugog pisca.

– A, da. Miomir Petrović, Persijsko ogledalo. Pročitao sam. Mene tamo predstavljaju kao nekog avanturistu, a ja nemam veze sa tim, ja sam miran čovek. Bavim se gipsarskim radovima, slikam nešto, neka vrata popravljam, radim neke fizičke poslove, nikakva naročita avantura. Zapravo je Petrović putnik i to je knjiga o njemu. Što je mene ubacio, bog zna.

Ja pišem

– Jedan kritičar je, između ostalog, o mojoj novoj zbirci napisao nešto kao „Srbija isparava krvlju svežih leševa“ ili nešto slično, možda sam nešto ulepšao ili zategao, a ja se zadovoljavam nekom estetikom. Pa šta je sad treba da radim. Jel treba da idem i da se naoružam i da pucam i tako da spasem Srbiju ili je moj posao da pišem? Ja pišem.