Novi teatar – vizionarstvo ili megalomanija

Subotičko Narodno pozorište – Népszínház bi za Subotičane moglo postati nova trauma, poput gradskog tramvaja koji je ukinut pre 34 godine, a kojeg većina građana do danas nije prežalila. Rušenje stare zgrade gradskog teatra, započeto pre ravno godinu dana sa namerom da se izvrši njena rekonstrukcija, još uvek mnogi nisu prihvatili, iako zgrade nastale 1854. godine nema više. To je urađeno uprkos protivljenju velikog dela javnosti koja je u tom zdanju videla simbol stvaranja građanskog lika subotičke varoši, početak nastanka grada kakav danas postoji, i koje je upravo zbog svog značaja proglašeno spomenikom kulture. Odluku o rekonstrukciji zgrade, na kraju preinačenu u izgradnju novog objekta, donelo je rukovodstvo grada bez uvida građana u projekat, odnosno pre nego što je već bilo kasno, napominje mr Sabo Žombor, gradski arhitekta u vreme kada je projekat usvojen, koji je upravo zbog neslaganja sa takvim rešenjem dao ostavku na tu funkciju.

Doajen među pozorišnim zdanjima

Zgrada subotičkog Narodnog pozorišta sagrađena je 1854. godine, prema projektu arhitekte Janoša Škultetija i predstavlja jedno od najstarijih pozorišnih zdanja u regionu. Rekonstruisano je dva puta – početkom XX veka, kada su lože pretvorene u galeriju, i 1927. godine, kako bi se obnovilo i popravila šteta nastala u požaru 1915. godine.

Novo pozorište, kada bude bilo završeno, imaće odlično opremljen enterijer, koji uključuje muzičku, kamernu i dramsku scenu, balsku dvoranu kao i niz pomoćnih prostorija za rad tri drame – na srpskom, hrvatskom i mađarskom jeziku, a u kasnijoj fazi pozorište bi bilo prošireno i baletskim ansamblom kao i kamernim horom. A za rad i održavanje takvog zdanja predviđeno je da se svake godine obezbedi 2,2 miliona evra.

– Ideja o rekonstrukcija pozorišta začela se pre dvadesetak godina, jer je pozorište bilo u takvom stanju da je ona bila neophodna. Tada su ponuđena dva plana – jedan je podrazumevao dogradnju nove velike sale na postojećem placu, a drugi detaljnu i vernu rekonstrukciju postojeće zgrade, uz osavremenjavanje njenih funkcija. Pobedila je, međutim, treća koncepcija koja nema veze sa tim prvobitnim predlozima, i donela u centar grada jedan neprimeren, monstruozni objekat, od 28 metara visine, sa strukturalnom fasadom, u kombinaciji stakla i kamena. Međutim, sve do današnjeg dana ta fasada nije predočena javnosti, i praktično i ne znamo kako će to pozorište izgledati, kaže mr Sabo.
Najava da će se staro pozorište rušiti, te da će dogradnja i rekonstrukcija, kako se zvanično zove projekat, koštati oko 30 miliona evra izazvala je brojna protivljenja stručnjaka, pojedinih političkih stranaka i pre svih građana. Dr Viktorija Aladžić, subotički arhitekta, zalagala se tada za očuvanje i rekonstrukciju postojeće zgrade zbog njenog istorijskog značaja, po čemu je ona i postala jedan od prepoznatljivih simbola Subotice. Dr Aladžić je upozoravala da se novo betonsko-stakleno zdanje nikako ne može uklopiti u staro gradsko uglavnom devetnaestovekovno secesijsko jezgro, te da se time ruši urbanistički identitet samog grada. U jednom momentu reagovala je i UNESCO-va organizacija za zaštitu spomenika kulture ICOMOS, koja je zatražila od našeg Ministarstva kulture da zaustavi rušenje, podsećajući da se radi o vrednom i zaštićenom graditeljskom spomeniku.
Ni Ministarstvo ni lokalnu vlast takve reakcije nisu pokolebale, i projekat, koji je uradila beogradska agencija Justat, pod vođstvom arhitekte dr Radivoja Dinulovića, počeo je da se realizuje 4. juna 2007, kada su pale prve cigle. Gradonačelnik Geza Kučera i rukovodstvo pozorišta građane su uveravali da je objekat u takvom stanju da mu je rekonstrukcija neophodna, te da će ono u principu biti sačuvano, uz samo neophodne inovacije. Direktorica Narodnog pozorišta Ljubica Ristovski ukazivala je na to da su uslovi za rad ansambla u postojećoj zgradi nemogući i da razvoj teatra svakako zahteva i modernizaciju postojećeg prostora. Gradonačelnik se takođe pozivao na iskustva iz prošlosti Subotice, kada su se pojedinci takođe pobunili protiv izgradnje sadašnje Gradske kuće. „Da su se tada slušali oni koji su bili protiv te izgradnje, mi danas ne bismo imali objekat na koji smo ponosni i po kojem je Subotica prepoznatljiva u svetu“, odgovarao je on na primedbe oponenata, a onima koji su postavljali pitanje finansiranja ovog grandioznog projekta nudio je kao krunski argument ugovor potpisan sa republikom i pokrajinom u kojem su se one obavezale da će obezbediti 90 odsto sredstava.
Protiv rušenja starog pozorišta ustali su tada LDP i G17 plus, ali peticija koju su pokrenuli nije prikupila dovoljan broj potpisa da bi se to pretvorilo u referendumsko pitanje. U lokalnom parlamentu, gde su većinu činili odbornici Saveza vojvođanskih Mađara i Demokratske stranke, glatko je prošla odluka o ulasku u predloženi projekat kao o neophodnom kulturnom zahvatu, i time je stavljena tačka na bilo kakav mogući drugačiji rasplet. Projekat je u tom momentu još uvek govorio o rekonstrukciji i delimičnoj izgradnji odnosno delimičnom rušenju pozorišta. Za par meseci postalo je jasno da rušenje neće biti delimično. Sačuvani su samo delovi zidova pojedinih sala, i karakteristični korintski stubovi, za koje je predviđena restauracija.
A već na samom početku radova, kada je prispelo vreme za uplatu sredstava za drugu fazu finansijeri su gotovo zakazali – republika je navodno zaboravila da „projekat rekonstrukcije i dogradnje Narodnog pozorišta“, ocenjen kao jedan od najvažnijih u Srbiji, stavi na listu NIP, te je obaveza prebačena na pokrajinski fond. Iz sredstava Fonda za kapitalne investicije Vojvodine po tom dogovoru trebalo bi za ove namene da bude isplaćeno 200 miliona dinara, što je ipak nedovoljno, jer ova faza posla zahteva 320 miliona… A reč je u stvari samo o malom delu od narečenih 30 miliona evra, te su „nepredviđene komplikacije“ već izazvale strahovanja da će rupa iskopana u centru grada predugo ružiti ovu lepu bačku varoš.