Novi život Petrijine varoši

– Kao kolevka industrijalizacije i prvi moderni rudnik uglja u Srbiji, Senjski Rudnik je atraktivna lokacija za buduću turističku atrakciju – setio se Mića negde 2000, a danas se projekat „Senjski Rudnik – Regionalni centar kulturne baštine“ finansira iz donacije Evropske unije, i to je prvi projekat u regionu Zapadnog Balkana koji se bavi rehabilitacijom industrijskog nasleđa i problemom stagnacije, sa kojim se suočavaju industrijska naselja. Senjski Rudnik će biti prvo mesto ovog tipa u Srbiji na Ruti evropskog industrijskog nasleđa.

– Ovo je najstariji aktivni rudnik mrkog uglja u Srbiji. Iduće godine ćemo obeležiti 160 godina rada. Nikada nije prekidano kopanje uglja, čak ni za vreme svetskih ratova i nikada jama nije bila u rukama privatnika, već uvek državni rudnik. Non-stop se kopalo. Mladi odlaze pa sam ja zato sam pokrenuo ovaj projekat. Jednom će rudnik morati da stane. Da li će to biti za 10, 15 ili 20 godina, ne znam, ali da ne bismo doživeli sudbinu svih rudarskih naselja koja je tužna i ružna, hoćemo da ljudi ostanu ovde, da nađu svoje uhlebljenje – kaže nam Mića, brka sa kačketom, i vodi nas budućom turističkom rutom.

Najpre dolazimo do Aleksandrovog potkopa, starog ulaza u jamu, iznad koga je bivša upraviteljska kućica, i jedan vagonet pun uglja, ofarban u crno-zeleno.

– Ovde će biti ulaz prvog podzemnog rudarskog muzeja na ovom delu Balkana. Ulaziće se tu, a izlaziti na mestu gde danas rudari silaze i ulaze u jamu. To je dužina 530 metara pod zemljom. Za pet ili šest godina moći će da se prođe rudarskim muzejom – priča Mića.

U Senjskom rudniku postoje tri ulice – Radnička, Centralna i Činovnička. Naselje broji 450 stanovnika. U samom rudniku danas ima 250 zaposlenih. Od toga oko 200 rudara. Radi se u sve tri smene. Godišnje iskopaju 35.000 tona visokokaloričnog mrkog uglja, najkvalitetnijeg u Srbiji.

– Ima među nama i Slovenaca i Hrvata, ljudi sa Kosova, najviše sa juga Srbije, ali se ovde nikada nije desio nijedan međunacionalni eksces. Jer jednostavno ista nas muka dole muči – pričaju nam rudari koji su završili smenu, i piju pivo ispred rudničke menze. Zbog velikog broja pridošlica iz bivše SFRJ, u susednom selu Ravna Reka postoji i katolička crkva.

Ljubo Doljanović, nadzornik smene, ima 36 godina radnog staža.

– Rudarski posao najteži jeste, ali kad nigde nema bolje… – priča.

– Kako je dole? – pitamo ga.

– Onako – odmahuje glavom i skida lampu sa šlema.

Iznad samog rudnika, na brdu je Radnička ulica. Sve kuće i zgrade su sagrađene pre Prvog svetskog rata. U tim stanovima nekada nije bilo vode pa su ukućani petkom po podne išli na kupanje u rudarsko kupatilo. Sad u svim stanovima ima vode i kanalizacije, ali mnogi i dalje odlaze petkom u zajedničko kupatilo, po nekoj tradiciji.

Rudar u penziji Dobrivoje Stamenković sedi ispred kuće. „Bolje se živelo dok je bio Tito. Rudarska para je bila vredna. Sada para ne vredi ništa. Skupoća. Potroši se na hranu.“

Na kraju ulice je „Petrijina kuća“, gde je sniman film „Petrijin venac“.

– Ovde je bila ona bašta gde je ona sadila kupus. Osamdeset posto filma snimano je ovde, u Senjskom rudniku. Ona kafana iz filma je bila napravljena od stiropora, a ja se zanosim idejom da je u budućoj stalnoj postavci muzeja obnovimo. I ona je deo istorije – priča Mića.

Kada je sniman film, pre 32 godine, bilo je interesantno, sećaju se meštani.

– Posle smo imali dosta posla da očistimo naselje. Film govori o sudbini rudarske žene i porodice, i ima jedan deo scenarija koji govori da postoje zalihe uglja koji niko neće da kupi. Ali pošto mi u stvarnosti nikada nismo imali uglja na zalihama, mi nismo mogli da proizvedemo koliko se traži, oni su to morali da fingiraju. Pa je dovoženo blato i zemlja, sipani su po ulicama, farbani crnim bojama da asociraju na ugalj i imali smo mnogo problema dok smo to očistili i sredili kad su filmadžije otišle – seća se Mića.

„Petrijina kuća“ je sada napuštena, ali je važan deo budućeg turističkog kompleksa. Otkupio je jedan rudar, mada njegova dva sina, koji žive u Ćupriji, dolaze retko. Nedaleko od „Petrijine kuće“ je odavno zatvoreni komision, na izlogu zalepljen DS poster „Posao, sigurnost, investicije“, i nekoliko umrlica. Sumornu sliku rudarskog gradića na zalasku dopunjuju razbijeni prozori na kućicama koje sve izgledaju kao da ste zalutali na početak prošlog veka. Ceo predeo je brdovit i iznenađujuće netaknut.

Silazimo do ulaza u jamu. Tabla: „Zabranjeno pušenje i ulazak u jamu sa otvorenim plamenom. Zabranjeno unošenje u jamu satova sa baterijom. Zabranjen ulaz licima koja su pod dejstvom alkohola…“ U prašnjavom izvoznom oknu, ispod tornja, dva lifta kojima rudari ulaze i izlaze iz rudnika. Upravo njih šest kreće ka dole. Idu 150 metara u zemlju, pa posle jamskim hodnicima do radnih mesta. „Ajte, novinari, sa nama da vidite kako se lako zarađuje leba“ – šale se. Liftove pokreće parna mašina. „Radi bez obzira da li ima struje. Tako da rudari u svakom trenutku mogu da uđu ili izađu. Jedina je takve vrste u Evropi. Postoje delovi jedne takve mašine u Boliviji koji su van upotrebe, tako da branimo tezu da je jedina te vrste u svetu“ – priča nam Mića u oblaku pare.

– Svašta se ovde prvi put događalo. Prvi radnički savet (1950) i prvi organizovani štrajk u Srbiji bili su tu. Tako da ćemo biti i prvi grad muzej – kaže Mića, koji se nada da će uz pomoć EU celo naselje procvetati – oni koji ne budu radili u turizmu, braće vrganje ili gajiti šampinjone i bukovaču u napuštenim rudničkim hodnicima. Ili, kako je to opisao Španac Francisko Montanjes, tim lider projekta: „Naš cilj je da zajedno sa meštanima obnovimo ovo područje – od rudnika uglja do turističke atrakcije.“

Od Darka Kraljića do Nebojše Pavkovića

Kompozitor Darko Kraljić je ovde, kažu meštani, komponovao svoje čuvene pesme „Devojko mala“ i „Zvižduk u osam“. On je posle Drugog rata poslat u Senjski rudnik ispred ministarstva rudarstva sa zadatkom da organizuje kulturno-umetički život rudara.

– Ovde je tad bio prebogat život. Kad se slavio 1. maj, niste mogli da prođete od naroda. Glumica Olivera Marković je ovde dugo živela. Prvu svoju recitaciju odrecitovala je u našem Sokolskom domu. General Nebojša Pavković je ovde rođen. Fudbaler Bojan Krkić je po ocu odavde… – nabraja Miroslav Nikolić znamenite Rudničane.

Studentski kamp

Tokom petodnevnog studentskog kampa u Senjskom Rudniku, 16 studenata Beogradskog univerziteta razvijalo je zajedno sa lokalnim stanovništvom ideje za promociju i obnavljanje kulturnog i prirodnog nasleđa ovog lokaliteta.