Novinarka Danasa sa studentima koji su tokom protesta živeli na fakultetima: Trkom ka snovima zapostavili sami sebe

Studenti sa kojima smo razgovarali kažu da im je fakultet predstavljao najsigurnije mesto i da su tokom blokada stvorili prijatelje za ceo život. Takođe su istakli da se nije dovodilo u pitanje da li će biti na blokadama i posvetiti sve svoje vreme tom vidu borbe.

Fakultet kao jedino prirodno mesto

“Nije se dovodilo u pitanje kako sam tu i zašto sam tu. Od prvog dana sam na fakultetu i tu sam i ostala. Nijednom nisam napravila odmor da, na primer, odem sa blokada 10 dana. Taj kontinuitet mi je bio jako važan. Vreme je veoma bitna stvar u blokadi i ako nisi tu tri dana, treba ti 33 da se pohvataš šta se u ta tri desilo”, ističe Mina Adamović, studentkinja Fakulteta dramskih umetnosti (FDU), koji je bio i prvi fakultet koji je stupio u blokadu 25. novembra 2024. godine.

Kako studentkinja objašnjava, ideja za blokadom proizašla je iz mladalačkog bunta, iz želje da se u državi nešto promeni.

“Vera je postojala od prvog dana i znam da je to krenulo iz naših najdubljih duša, najboljih misli i najveće želje da se nešto promeni. Nama su pretukli kolegu. Uvek ću se sećati kada je on stao na binu i rekao – “Mene su juče, vas mogu danas, sutra, prekosutra. Ovde mora nešto da se promeni”, rekla je Adamović.

Fakultet političkih nauka (FPN) je brzo nakon FDU ušao u blokade, 3.decembra 2024. godine. Strahinja Stanković, student FPN, rekao je za Danas da na proteste ide od svoje 16. godine i da mu je cilj bio da i u ovoj borbi istraje do kraja.

“Svidela mi se atmosfera na blokadama, ali nisam odmah odučio da ću baš živeti na fakultetu. Međutim, sprijateljio sam se sa mnogo ljudi. Spavao sam u mnogo različitih slušaonica. Prvo sam spavao na podu ispred kancelarije naše prodekanke za osnovne studije. Legao sam i pokrio se kaputom. Posle sam spavao u slušaonici sa ljudima koji su mi ostali jako bliski prijatelji. Onda smo se u starom delu zgrade podelili u nekoliko slušaonica, ali smo svi i dalje bili na istom spratu i bukvalno napravili malu komunu. Tako sam zaboravio da imam kuću”, objašnjava Stanković dok mirno mota drugu cigaretu.

Maša Perepeliuc, studenktinja FPN, rekla je da je fakultet postao jedino mesto na kome joj je bilo prirodno da bude. Kao i svi studenti sa kojima smo razgovarali, smatra da je to bilo najsigurnije mesto na kome je mogla da živi.

“Život na blokadama postao je od – dolazim tu iz neke svrhe – do – dolazim tu jer je tu jedino prirodno. Kao da ako sam negde drugde, prosto ne bi imalo smisla”, ističe studenktinja Perepeliuc.

Svakodnevica na fakultetu

Svoje dane na fakultetu svi su slično provodili. Danima kada nisu bili preokupirani sastancima – plenumima, razgovorima sa drugim faklutetima i sastancima radnih grupa za medije, strategiju protesta, bezbednost… na svojim fakultetima. Imali su svoje rituale i radili su stvari kako bi svoje tadašnje mesto boravka napravili drugom kućom.

“Mogli smo da koristimo apsolutno svaku prostoriju. Svako je odabrao svoje učionice, vežbaonice u kojima je ranije boravio da tu i spava. Onda je svako pokušao da te, već tada spavaonice, pretvori u nešto intimno. Moja koleginica i ja smo jedan dan otišle i pokupovale milion nekih ukrasnih stvari, uradile fotografije, postere, ubacile fotelje, sto, donele posteljine, ćebiće. Koliko god bezazleno zvučalo, bilo je jako teško da promeniš naviku i da odmah živiš na fakultetu, a onda je bilo preteško vratiti se u tu drugu normalu koja ti je pre blokada bila normalna”, objašnjava Adamović.

Kako ističe studentkinja sastanci su nekada trajali i do četiri ujutru i morali su biti uvek dostupni. Tako se dešavalo da danima nisu spavali jer su morali da budu na terenu.

“Sastanci su trajali i do četiri ujutru, to nespavanje mi je najteže padalo, ali sam i tada bila zahvalna. Pričala sam – bože, hvala ti na ovim ljudima, na neopranoj odeći koju moram da nosim ne znam koji dan i hvala ti što sedim u četiri ujutru na sastanku. To mi je toliku sigurnost ulivalo, ali i veru i nadu. Ljudi ne vide tu stranu sastanaka gde su se dešavale i svađe i suze i lepe stvari. Blokada je posao 24/7. Moraš da budeš non-stop dostupan. Milion puta sam ustala u pet ujutru kad se nešto dešavalo, ili nisam spavala. Najduži rekord nespavanja mi je 72 sata tokom blokade RTS-a. Mrcvariš svoje telo i ideš do tih nekih granica da vidiš dokle možeš. Veruješ u sebe i veruješ da je bitno da ostaneš tih 72 sata budan jer nešto dobro dolazi nakon toga”, objašnjava Adamović.

Studentkinja Maša Perepeliuc ističe da su za nju najviše bili bitni ti mali rituali koje su imali svaki dan i odnosi koje je ostvarila sa ljudima koje je upoznala na blokadama. Dok je govorila o svim uspomenama provedenim na fakultetu oči su joj bile pune suza a ruke čvrsto, grčevito skupljene na grudima.

“Imali smo više malih slušaonica, spavali smo kao u studentskom domu. Po nekoliko ljudi u svakoj slušaonici. Sve je bilo jako spontano. Jedna stvar koju je rekla jedna moja drugarica, a koja odlično opisuje ovu situaciju je da je sve bilo magično. Kao da se u to sivilo života uvuklo malo magije. Sve je bilo posebno. Sve su to postali neki mali ritualni. Pijemo kafu, pa idemo na Plenum, jedemo u Politikologu. Sve te male normalne stvari postale su magične. To su neki ljudi koje do pre nekoliko dana nisi ni poznavao, a sada su ti postali porodica”, rekla je Perepeliuc skoro šapatom, jer joj je bilo sve teže da govori dok se prisećala uspomena sa blokada.

Kako ona objašnjava nije u početku ni razumela koliko je veliko bilo ono što su radili. Za njih je to postao normalan život i tek u određenim momentima je postala svesna važnosti koju im pridaje društvo.
“Sećam se bio je Fashion Week. Sa fakulteta sam otišla tamo, na nešto tako lepo i glamurozno. To jutro sam spavala na podu, jela sam na hodniku fakulteta nešto što sam našla, neki bajati tvrdi hleb i paštetu i pila sam kafu iz plastičnih čaša. Živela sam običan život koji je vervatno i ispod minimuma normalnog života. Onda sam otišla tamo, a mi smo bili predstavljeni kao nešto veliko. Samo sam plakala, jer sam razmišljala, mi smo njima heroji, a meni je ovo neki običan život. Razmišljam – ja sam prljava, jedva jedem u toku dana, a oni nas gledaju kao heroje. To mi je bilo stvarno prelepo”, ističe studenktinja.

Svi studenti sa kojima smo razgovarali ukazuju da su najveći strah tokom blokada imali nakon 28. juna, kada su i krenula masovna hapšenja na protestima, kao i policijska brutalnost. Kako ističu, fakultet je bio jedino mestu gde su se osećali bezbedno i sugurno.

“Fakultet je bio naše utočište gde smo osećali sigurno, gde smo se što pre vraćali nakon svakog protesta zato što smo znali da smo tu sigurni i da ne može niko da nas povredi”, objašnjava Stanković.

O kraju blokada

Blokade na fakultetima završile su se pre nešto više od dva meseca. Studenti su se na predavanja vratili 1. novembra u iste te zgrade u kojima su proveli prethodnih godinu dana svojih života. Kako kažu i dalje im teško pada da se vrate tamo. Teško im pada da slušaju predavanja u slušaonicama u kojima su do pre dva meseca svaku noć spavali.

Rukama koje se blago tresu Maša Perepeliuc je uzela šolju kafe pokušavajući da zadži suze dok je pričala koliko joj je teško pao kraj blokada.

“Poslednje veče na blokadama sedeli smo svi zajedno i pričali o našim omiljenim uspomenama i kako se osećamo. Osećam se kao da sam izgubila taj siguran prostor i kao da sam sebe s njim izgubila. Baš je teško. Jedva sam se navikla na svoj krevet kod kuće. Prvo veče kada sam se vratila kući sam razmišljala da li da skinem dušek i da ga stavim na pod da spavam”, rekla je Perepeliuc.
Ističe da na fakultet ne gleda više kao na fakultet i da se oseća kao da je to njena stara kuća koju je nekome dala.

“Sada se tu vraćam i hodam među nepoznatim ljudima. Moja slušaonica izgleda drugačije, ovi ljudi nisu u njoj. Ona je puna ljubavi i sreće. Ovo su samo vežbe u kojima nema ni jednog ni drugog. Osećam se kao da su to dva različita prostora i to verovatno radim da bi mi bilo psihički lakše, objašnjava studentkinja Maša Perepeliuc.

Student Strahinja Stanković navodi da iako mu i dalje jeste teško da uđe na fakultet, ipak je uspeo da normalizuje celu situaciju.

“I dalje mi je tužno kada vidim hol u kome više nema naših transparenata, rasporeda stolova. Kada prođem pored svoje slušaonice nešto se stegne u meni jer znam da više neću živeti tu, ali i pomisao da ću morati da imam neka predavanja u prostoriji u kojoj sam spavao. Sa druge strane, sve sam normalizovao. U suštini, u meni je probudilo samo osećaj da je moj fakultet takođe i moja druga kuća, a i kuća demokratije”, kaže Stanković.

Mina Adamović kaže da i dalje beži od fakulteta jer joj teško pada da se tamo vrati nakon završetka blokada i da i dalje vodi borbu sa sobom da mora da ide na predavanja.

“Fakultet je počeo prvog novembra, ja sam otišla iz države na mesec dana jer sam radila neke projekte. Onda sam se vratila i idem samo na dva predavanja na koja moram, na ostala ne, jer mi jako teško da uđem u tu zgradu. I dalje vodim borbu sa samom sobom da moram. To je samo neko psihičko i fizičko bežanje od realnosti. Fakultet mi sad ima totalno drugačiji miris. Prošlo je od početka fakulteta dosta vremena i ja se i dalje nisam vratila 100 posto. Ova godina me izmorila za narednih pet do 10 godina”, kaže Adamović.

Razočaranja i nadanja

Nakon što su se blokade završile krajem oktobra studenti sa kojima smo razgovarali ostali su razočarani.

“Godinu dana sam imala baš čvrstu veru, dok nisam shvatila da živimo u narodu koji je navikao da živi u bedi i koji ne može da izađe iz svoje zone komfora. To uvidiš kad osetiš na svojoj koži bol zbog tih ljudi, jer ne žele da izađu na ulicu. Razočarana sam i mislim da neću biti svesna svog ličnog uspeha u svemu ovome još mnogo godina, objašnjava Adamović.

Dok razočarano priča o protestima nakon blokada, pokušava da nađe reči nade i objašnjava da iako joj sada sve izgleda crno, doći će nešto bolje.

“Promenili smo mnogo toga, najviše u glavama ljudi. Digli smo im moral. Pomogli smo im i dali nadu. Sve sada gledam kroz neko crnilo, jer mi je jednostvano psiha upala u to stanje. Sada se svaki put na protestu osećam loše. Ranije sam imala elan, snagu, sada sam sva nikakva. Dala sam sve i sada osećam taj bol. Kao da sam dala svoju desnu ruku nekome i sad mi traže i levu. Gledam pasivnije nego ranije, ali sa druge strane osećam kao neko isčekivanje. Onda sednem i razmišljam šta čekam, ali stvarno osećam da je nešto blizu”, kaže studenktinja Perepeliuc.

Slično Maši na proteste i proteklu godinu gleda i Strahinja Stanković. On objašnjava da iako je mnogo ljudi razočarano moraju da shvate da je teško promeniti sistem koji je već dugo ukorenjen.

“Tokom zime će sigurno biti manje protesta, ali opet postoje i ljudi koji su razočarani što za godinu dana nismo ništa uradili. Moraju da shvate da smo mi studenti i ne možemo baš da promenimo sistem koji je od devedesetih ovakav kakav je”, objašnjava Stanković.

Studenti sa kojima smo razgovarali saglani su da osećaju da ljudi nisu razumeli koliko su sebe dali u ovoj borbi, koliko su se iscrpeli i promenili i da žele da veruju da će se na kraju ipak nešto promeniti.

“Napravili smo ogromnu promenu, želim da verujem u to. Promenili smo i same sebe i zanemarili smo same sebe i to je sve nas, koji smo bili tu 24/7 godinu dana, koštalo dosta. U ovoj promeni moralo je da strada nešto, a mi smo samoinicijativno, trkom ka snovima, zapostavili sami sebe, zaključila je Mina Adamović.

Projekat „Danasova škola novinarstva“ je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva informisanja i telekomunikacija. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.