Nuklearni čuvari

Pre četrdeset godina u julu, više od 50 zemalja potpisalo je Ugovor o neširenju nuklearnog oružja. U svojim memoarima, američki predsednik Lindon B. Džonson nazvao ga je „najznačajnijim korakom koji smo preduzeli da bismo smanjili mogućnost od nuklearnog rata“.
Danas, s vremenske distance, možemo čak i da ocenimo da li sporazum zaista označava „istorijsku tačku preokreta“ u koju je verovao predsednik Džonson. Dokazi sugerišu da su brane pakta uglavnom odolele, ali da su se i pored toga proširile ozbiljne pukotine, što je podstaklo nuklearne čuvare da primene silu kada bi izračunali da diplomatija neće uspeti da zaustavi širenje bombe. Da li je takvo ponašanje preteča za budućnost i dalje je nejasno, tek ono ojačava stalnu avet intervencije, imajući u vidu neuspeh NTP da uključi i efikasan mehanizam primene.
Jedna činjenica je nesporna: NTP je zakonski stub režima neširenje neuklearnog oružja, koji su potpisale i ratifikovale sve osim tri države – Indija, Pakistan i Izrael – i Severna Koreja koja je istupila. Principi Sporazuma su jasni: pet država s atomskim naoružanjem koje pakt priznaje – SAD, Britanija, Francuska, Rusija i Kina – obećavaju da će eliminisati svoje nuklearne arsenale, a ostali potpisnici se obavezuju da neće sticati nuklearno oružje u zamenu za pravo da razvijaju nuklearnu energiju u mirnodopske svrhe uz međunarodnu pomoć i poštovanje obavezujućih zaštita.
Iako NTP nije u potpunosti odgovoran za odsustvo dvanaestak država s nuklearnim naoružanjem, od čega su jednom mnogi ljudi strahovali, Sporazum generiše standard ponašanja koje sledi većina zemalja. Ipak, ugovor nikad nije ostvario svoj cilj u vidu razoružanja. Pet nuklearnih sila i dalje se drži svog nuklearnog oružja, dajući puka prazna obećanja o njegovoj eliminaciji. Još pogubnije za međunarodni mir jeste činjenica da je grupa zemalja potpisnica tajno prekršila Sporazum. Njihova perfidnost demonstrira nesavršenu sposobnost NPT da odvrati, uhvatili ili revidira nuklearne prevare.
Šest slučajeva označavaju najčuvenije prevare. Irak je dvaput zaobišao garancije bezbednosti – prvi put, kada je izgradio Osirak reaktor nije obezbedio inspektorima potpunu transparentnost i ubedljiva osiguranja da neće koristiti postrojenje za proizvodnju plutonijuma za oružje, a drugi put kada je gotovo kompletirao svoj program obogaćivanje neposredno pred prvi rat u Zalivu 1991.
Severna Koreja se pokazala još uspešnijom i postala osma zemlja koja je izvršila eksploziju neuklearne bombe. Druga dva člana NPT – Libija i Sirija, pokušli su da neuklearno vrdaju ali bez uspeha. Onda je tu i Iran.
Podjednako uznemiravajući jeste i neuspeh osiguranja Agencije za atomsku energiju da uhvati takve prekršaje. Samo u slučaju Severne Koreje Agencija je uspela. U Iranu je jedna disidentska grupa, a ne Agencija, zazvonila na uzbunu.
Nedostatak poverenje u primenu NPT inispirisao je tri stepena vojne intervencije: izraelski udar na Osirak 1981, i napad na sumnjivo mesto u Siriji 2003, kao i američka invazija na Irak 2003. Rušenje Osiraka inspirisalo je Sadama da proba ponovo. Amerika se zaglibila u Iraku. I, u ovom trenutku, čini se da je izraelski napad na Siriju eliminisao potencijalnu opasnost.
Vojni udari sugerisali su jevrejskoj državi da može da primeni silu nekažnjeno. Odmazda nije usledila. U drugim slučajevima kada su države razmišljale o istoj stvari, nisu bile tako optimistične. Stoga su Sovjetski Savez, Amerika, Egipat i Indija odlučili da je bolje da žive s nuklearnom Kinom, Severnom Korejom, Izraelom i Pakistanom nego da rizikuju rat.
Savet bezbednosti UN koji sprovodi NTP mogao bi bolje da se pozabavi probojima u širenju i prinudom onih koji uzimaju stvari u svoje ruke i sebi daju predodređeno ovlašćenje da hitro zaustave prevarante svim sredstvima. Rezultat bi mogao da natera potencijalne prekršioce ugovora da dvaput razmisle. Ali, politička podela među stalnim članicama Saveta bezbednosti onemogućava ostvarivanje takvog cilja.
U takvoj situaciji preostaju samo dve opcije da se podupru ciljevi NPT. Prva je ad hok diplomatija, koja je uspela da eliminiše nuklearni program Libije i zatvara severnokorejski reaktor za proizvodnju nuklearnog oružja. Ali, diplomatiji je potrebno vreme – mnogo vremena – i nema garancija za uspeh. Za države koje veruju da će vreme samo ojačati opasnu sposobnost neprijatelja da stekne bombu – zabrinutost Izraela zbog Irana – preostaje samo intervencija.