O jednom shvatanju pozorišta

Mislim da je u pravu Laslo Blašković, kada piše da je „Božidar Mandić jedna od najuočljivijih, apartnih pojava u našoj savremenoj umetničkoj praksi, ma koliko hotimice bio u senci vladajućih, ili, tek, aktuelnih struja i poetika. Istovremeno, on je sasvim utemeljen u neoavangardnoj umetničkoj akciji sedamdesetih godina prošlog veka, koja je identifikovala život i umetnost, u famozni jugoslovenski konceptualizam, pre svega situiran u tadašnji vojvođanski i slovenački supkulturtni životni milje“. Blašković se pri tome pita, i to je ono što me zbunjuje: „Gde nestaje Mandićeva šuma?“, jer mi još uvek izjednačavamo tradiciju i tradicionalizam. Rad Božidara Mandića sam pratio sa strane, iako ga poznajem dugi niz godina; osim kada smo zajedno organizovali protest povodom skorašnjeg narušavanja prirodnog ambijenta, u neposrednoj blizini Porodice, na Rudniku.
„Jedino su naši konceptualisti na margini“, piše u svom osvrtu Blašković; „sakriveni, prećutani, minimizirani. Jedino su ovde oni još uvek nešto subverzivno, strano, nepoželjno. Samo se kod nas jednače tradicionalizam i tradicija. Mandićev odgovor, u stvari, je pitanje“, zaključuje Blašković. Jasno je da Blašković misli da su „Mandićeve šume“ nestale u ovoj jednačini tradicije i tradicionalizma. Tradicionalizma koji bi da minimizira i ukloni ono subverzivno u ovom projektu, koji je sam Mandić nazvao „teatrom o teatru“.
Objavljivanje ove knjige, u kojoj su pored Mandićevih filozofema o pozorištu objavljeni i komentari drugih autora (Blašković, Ćirilov, o utopiji kao mogućnosti i moći, Nela Antonović, o šumskoj bajci…), nije samo pokušaj artikulacije ovog rizičnog životnog i umetničkog projekta („Svi moji pozorišni rizici“, napisao je u posveti Mandić, s pravom), nego pre svega njegova potvrda. Preostaje mi da to objasnim iz svog ugla.
Pozorište Porodice bisrih potoka je, pre svega, teatar o teatru, odnosno, „filozofija kao pozorišna reakcija“. I na tome vredi insistirati. Uostalom, verujem da je i sam Mandić to imao u vidu, nudeći svoje pozorišne rizike na komentar. Moram da priznam da sam bio iznenađen filozofskom samosvešću ili samorefleksijom ovog poduhvata, koji spada u rizičnu životnu i umetničku igru. Mandić ima pravo kada piše da je njegov rad “ filozofija o teatru“. Ali treba imati u vidu da je ova konstatacija pre pitanje nego neka vrsta odgovora, ili nekakve sistematske „filozofije teatra“, odnosno, njegove estetike ili estetske dimenzije. Rekao bih da je u pitanju filozofija koja ispituje svoje granice, svoje teorijske granice, pošto je sam teatar, po Mandićevom shvatanju, jedna vrsta rizika ili igre koja se ne može apriori definisati. To je ne samo samo jezgro ili osnova ovog shvatanja pozorišta – to da se pozorišna igra, u osnovi, ne može definisati, pošto je umetničko delo u osnovi iza dela, i u tom smislu bezrazložno, odnosno, jedna vrsta nesigurnosti i rizika, koja se spontano pretvara u estetiku ili filozofiju teatra. Ova vrsta autentičnosti, koja se s pravom poziva na prirodu (šumu ili zemlju) koje ne poznaju konvencije. „Ono što jesi je tvoj teatar“, piše Mandić, čime je zakoračio u svojevrsnu postfilozofiju i postteatar. Zato se ova knjiga, po mom mišljenju, može čitati pre svega kao manifest o postteatru i postfilozofiji, u kojoj jedino postoji ovo „pozorište kao filozofska reakcija“ ili intervencija, kako bi rekao Derida.