O relevantnosti istorije

U dedinom dnevniku pod datumom 11. septembar 1944. nalazi se sledeća zabeleška:

„IX. 11. rasprava o porezima, poreske stavke su povećane. Obustavio sam plaćanje poreza. Ne zna se ko je vlastan da ubira poreze. Nemci nose sve, pitanje je, da li će vlast koja ih bude nasledila, priznati uplate. Čekamo.“

I dok su svi čekali, istoga dana (11. septembra) jedna uzrujana žena je ušla u očevu kancelariju. Zove se Marija Ormoš, nadničarka. Njena svojeručno napisana beleška pokreće ovu priču. Pretpostavljam da ju je otac zamolio da zapiše svoje pritužbe (verovatno uz pomoć jednog od službenika), dok čeka na red. Beleška Marije Ormoš se nalazi na poleđini jednog spisa iz 1914. godine. (Vladala je nestašica papira.) Tekst je pisan crnim mastilom, na srpskom – teško, ali je čitljiv. Format tog papira danas je posve nepoznat, iste je širine, ali je 5-6 centimetara duži od A-4 formata. I kartonski omot spisa odgovara ovom formatu. Iz beleške se vidi da je Marija Ormoš pretrpela uvredu časti, i sad traži satisfakciju. Njen problem je sasvim mirnodopski.

U tekstu stoji doslovce ovo:

„Moj kućevlasnik upao je u moju kuću bez opravdanog razloga, gde sam ja grdila svog posinka 16 godina starog Čikoš Ištvana i počeo me je vređati da sam smrdljiva kurva (büdös kurva) i matora kurva (vén kurva), da nisam supruga nego kurva svoga muža i da ja nemam polnog snošaja sa svojim mužem Ursulesku Livijusom, sa kojim živim vanbračno već 11 godina, nego sa psetom. Osim toga rekao mi je da će ubiti i mene i moga posinka ako odmah ne izađemo iz dvorišta. Pritome me je uhvatio odnatrag i gurao me je iz moje kujine kroz dvorište ka ulici.

Osim toga rekao mi je da smo ja i moj posinak lopovi ne navodeći šta krademo.

U kući njegovoj stanujem sa svojim vanbračnim mužem od 15. V. 1943. Kućegazda ne stanuje u istoj zgradi nego ima samo kazan za pečenje rakije.

Dokaz: 1. Lazar Marija Mihajlovo 2. Čikoš Ištvan

Kada sam mu predočila da ću ga tužiti rekao je da kažem advokatu „lófasz az ügyvédnek“, „konjski polni ud advokatu“ i da mu advokat ne može ništa jer ima novca.

Molim da se podnese krivična prijava.“

Iz spisa se ispostavlja da su Marija Ormoš i njen životni saputnik Livijus Ursulesku stanovali kao podstanari u kući velikobečkerečkog zemljoradnika Matijasa Albrehta. Kućevlasnik je dolazio u svoju kuću tek ponekad, da ispeče rakiju. Ne zna se ni to, šta je bio povod rasprave. Za to bi bilo neophodno da čujemo i stav gospodina Albrehta, ali o tome nam spisi ne pružaju nikakva saznanja. Ne znam da li su u septembru 1944. godine navedene uvrede pale zaista bez razloga, ne mogu da budem siguran da li je i Marija Ormoš imala neke retoričke replike, ali u svakom slučaju deluje vrlo životno kako Marija Ormoš opisuje šta je radio i šta je rekao Matijas. Stiče se utisak da je reč o doživljaju koji sve drugo potiskuje u drugi plan, i koji je Mariju Ormoš naveo (verovatno prvi put u životu) da se obrati advokatu.

Okolnost, da su ključne reči i na mađarskom ubačene u srpski tekst, ukazuje na to da se dijalog vodio na mađarskom. Kod bitnih tačaka optužbe beleška Marije Ormoš teži ka srpskim izrazima koji su prihvatljiviji kancelarijskoj upotrebi. Tako dolazimo i do toga da se mađarski original pokušava objasniti na srpskom (u prevodu), opisno, kao „konjski polni ud“. Protagonisti ove priče su, s jedne strane, mađarska nadničarka/podstanarka koja vanbračno živi s jednim Rumunom, a s druge strane je nemački zemljoradnik/kućevlasnik. Slučaj se odigrava u ulici nazvanoj po imenu mitskog srpskog vladara (Cara Lazara 43/a) koji je poginuo 1389. u boju protiv Turaka na kosovskom polju. Banat je pod nemačkom okupacijom.

Naveo bih ovde odlomke iz dedinih dnevničkih beleški iz perioda koji je usledio

„18. IX. i narednih dana Nemci se užurbano spremaju da odstupe. Stižu švapske izbeglice iz Rumunije. Nalaze smeštaj u okolnim nemačkim selima. – Iz Erdelja, iz seklerskih županija stižu poražavajuće vesti.

26. IX. čitav dan hladna, jesenja kiša. Tužne povorke promrzlih, prokislih izbeglica.

Među spisima postoji jedna zabeleška sa datumom od 1. oktobra. I ona je

sačinjena na papiru formata koji danas nije u upotrebi. Nešto je širi nego A-4, ali je kraći. Na mađarskom je na njemu odštampano: „klijent“, „protivna strana“, „predmet spora“, „broj predmeta“. Na ovom listu su zabeleženi prihodi i izdaci. Marija Ormoš je 12. septembra platila 500 dinara, ta cifra je upisana u rubriku prihoda. U rubrici rashoda su zabeleženi poštanski troškovi slanja krivične prijave i taksenih maraka; to je 40 plus 33 dinara, uz poslednju stavku stoji i datum: 15. septembar. Na ovom listu posle navedenih suma novca postoji još samo jedna kratka zabeleška na mađarskom:

„Optuženi je Nemac; izbegao je. Predmet okončan. 1. X. 1944.“

U danima koji su usledili neposredno nakon verbalnog sukoba kućevlasnika i podstanarke, promenljiva sudbina žrtve sustiže i Nemce. Veliki Bečkerek je još pod nemačkom okupacijom, Nemci su još na vlasti, ali je sve izvesnije da će uslediti promene, i to moraju da prime k znanju i sanjalice, i zanesenjaci. Budućnost više nije stvar nagađanja, nju jasno predočavaju beskonačne kolone izbeglica iz rumunskog dela Banata. Ne zna se više ni to, kojoj vlasti pripada porez. Strepnja polako postaje bazično raspoloženje. Da strepe, dakako, u Banatu najviše razloga imaju Nemci, ali strah se širi i među mađarskim življem. Strahuju i mnogi Srbi – strahuju od još prisutnih Nemaca, ali mnogi strahuju i od komunizma, i od nepoznatog. Jedino možda među malobrojnim Jevrejima koji su se još skrivali (krili svoj identitet) u Velikom Bečkereku nije bilo nikog ko se plašio preokreta. Pretpostavljali su da njima ionako ne može da bude gore no što jeste – i bili su u pravu. Ubrzo počinju da odlaze i bečkerečki Nemci. O tome sam čuo mnogo priča. Najčešće se pričalo da su pobegli oni koji su imali neke veze sa fašizmom, a da su ostali oni koji su imali čistu savest. U tome sigurno ima istine, ali u lokalnom usmenom predanju ostale su sačuvane i mnoge priče o tome da su ljudi bežali ne zbog nečiste savesti, već naprosto iz straha. Potom su se pod udarom nove vlasti našli oni koji su ostali.

Sećam se jedne priče koju sam čuo kao gimnazijalac. Pišući ovaj tekst, pokušavam da se prisetim imena, da ih izvučem iz bezdana zaborava, nažalost, bezuspešno. Možda se tog slučaja još seća jedino generacija mojih roditelja, ali iz te generacije skoro da i nema više živih. Trebalo je ranije, blagovremeno da se raspitam. A priča kazuje da je neki imućniji Nemac (prezime mu počinje sa K.), koji je imao mnogo prijatelja kako među Mađarima, tako i među Srbima, nikako nije mogao da se odluči (kao i mnogi drugi), da li da ide, ili da ostane. Pitao je za savet jednog prijatelja, Srbina, inženjera iz Bečkereka, koji se još ranije priključio partizanima, ali je već dolazio krišom u grad – da li treba da beži od partizana. Njegov srpski prijatelj ga je umirio. Rekao mu je da oni, na čijoj se strani on bori, nisu kao fašisti, znaju da je K. pošten i valjan čovek, da je često i pomagao svoje srpske prijatelje, može mirne duše da ostane. K. je ostao. Priča ostavlja utisak da je dotični partizan verovatno bio iskren, ali je pogrešio. Posle promene vlasti, ipak je bilo opakih retorzija, i K. je ubijen. Kada se njegov srpski prijatelj-partizan vratio kući, i kad je saznao šta se dogodilo, izvršio je samoubistvo. U Posle gimnazije nisam više čitao grčke tragedije.)

Vrativši se na predmet pod brojem 12 254, vidimo da u atmosferi straha, opšte neizvesnosti, dve nedelje uoči ulaska partizana u grad, Matijas Albreht peče rakiju, svoju podstanarku časti uvredama, dobacujući joj da je kurva i, ne prezajući da ulazi i u detalje, da nema polne odnose sa svojim vanbračnim mužem nego sa psima. Ni dotična žena nije zaokupljena fašizmom i antifašizmom, niti je paralizovana nagađanjima šta će biti kad uđu Rusi, od svega joj je važnije da je nazvana kurvom, i obraća se advokatu. I otac nastavlja advokatsku rutinu. Albreht preti novcem, poseduje nekretnine, ima i svoj kazan za pečenje rakije – posle svega dve nedelje, međutim, sve to više nije ni od kakvog značaja.

Ruske jedinice i njihovi saveznici ušli su u Veliki Bečkerek 2. oktobra. Moj deda o tome piše ovako u svom dnevniku:

„2. X. Ponedeljak. Pristižu vesti da je nadiruća vojska, zauzevši Modoš, došla do Sečnja. Već tokom popodnevnih časova pali su Sarča, Lazarevo, Klek. Artiljerijska paljba se čula juče celi dan, pa celu noć, i danas čitav dan, eksplozije nam se sve više približavaju. Poneki šrapneli zalutali su već i u Bečkerek. Jedan geler ubio je Cvjetanova, predsednika zanatske komore u ulici u kojoj i Piroška Šmoja tetkaĆ stanuje. Zorka, Šmoja matiĆ sa decom, sklonila se u podrum.

Nemački civilni predstojnici su s porodicama tokom dana napustili grad; čuju se glasovi da beže u Aradac i prema Žablju, a delom prema Titelu. – Nemačka vojska je bez otpora ispraznila grad. To je spaslo Bečkerek od granatiranja, razaranja.“

Matijas Albreht nije spadao među „nemačke civilne predstojnike“. Pobegao je možda zbog toga što je bio blizak okupatorskim vlastima, možda je imao nešto na savesti, ali je posve moguće i to da njegovi gresi, s kojima je pobegao, nisu bili veći od uvreda upućenih Mariji Ormoš, od opanjkavanja dotične da je – kurva.

Potom postaje stvarnost ono od čega su bečkerečki Nemci strepeli. Prvih nekoliko dana ruski vojnici i partizani se ne bahate, govore o slobodi, o oslobođenju, iniciraju dijaloge s predstavnicima svih nacionalnih zajednica koje su živele u Bečkereku – a onda vest o jednom događaju (kasnije se ispostavilo da je vest bila lažna), otvara slobodan prostor za ispoljavanje svih potisnutih ratnih frustracija, mržnje i zla. Ponovo citiram dedin dnevnik:

„10. oktobar. Današnjim danom prestalo je bezgrešno začeće proklamovane slobode.

Prostrujila je vest da su noćas jednog Srbina, na ulici, u nekom sokaku iza luteranske crkve, ubili. Na to su partizani blokirali pojedine delove grada i, naročito u nemačkim ulicama, uhvatili po nekima 68, a po drugima 150 ljudi, odveli ih na mesto gde se navodno ubistvo dogodilo, tamo su ti nesrećnici naterani da skinu gornju odeću i cipele, pa su ih potom jednog po jednog ubili Među žrtvama se navodno nalaze: dr. Jožef Vajteršan, advokat, potpredsednik rimokatoličke crkvene opštine, dr. Alajoš Hajnerman, lekar, dvojica mesara iz porodice Porčeler itd. Među uhvaćenima su navodno bili i Cindrenji-Gimpel i Benkovič; pređašnjeg su pustili, jer ga je neki partizan prepoznao i rekao da je on ovde u Bečkereku jedini dečiji lekar, a drugi je dokazao da je Mađar; njih dvojicu su pustili. Ostali su tamo stradali.“

Da li je među njima bio i K.? Da li bi se među njima našao i Matijas Albreht, da je ostao? Da li je bekstvo bilo za njega spas? Na ova pitanja ne mogu dati odgovore. Ne znam ni to, šta je bilo posle s Marijom Ormoš. Znam za slučajeve da su pojedinci imali probleme samo zbog toga što su stanovali kod Nemaca. Da li se to odnosilo i na Ursuleskua, nevenčanog muža Marije Ormoš? Ili im je upravo ova krivična prijava bila od pomoći? Da li je to popravilo njihovu poziciju u sistemu novih predubeđenja? Pod nemačkim vlastima je pre svega jevrejska pripadnost povlačila za sobom ekskomunikaciju iz društva. Postojao je poseban zakon po kojem se ima zapleniti sva jevrejska i ciganska imovina. Posle oslobođenja meta ovakvih uredbi postali su Nemci. Po slovu jednog zakona predmet zaplene postala je svaka nekretnina u nemačkom vlasništvu izuzev ako se dotični nemački vlasnik „borio u redovima narodnooslobodilačke vojske“ (to jest ako je bio partizan). Našao sam u arhivi spise iz kojih se vidi da su otac i deda pokušali (bezuspešno) da odbrane jednog jevrejskog vlasnika zaplene njegove imovine, da bi se isti, preživevši užase ratnih godina, suočio iz Srema dovedenim činovnicima nove vlasti koji nisu poznavali lokalne prilike, te su sad naumili da zaplene njegovu kuću jer je dotični imao nemačko prezime.

Svega dve nedelje pre no što je izbegao, gospodin Albreht se kreće u bezbednom svetu sitnih nečasnih ispada, i tamo drži i Mariju Ormoš. U tom svetu strasti ne raspiruje pripadnost jednoj ili drugoj naciji. Ni fašizam, ni komunizam nisu glavna tema. Mete animoziteta su konkretnije. Linije razdvajanja čine vlasništvo i njegove projekcije na svakodnevnicu, neki od bezbroj tipova napetosti između muškaraca i žena, možda i ljubomora i, sasvim izvesno, arogancija. I to je ono što je nadživelo brojne oblike rasne diskriminacije, etničke predrasude i progone, fašizam i komunizam.

***

Ovu priču bih mogao da okončam na dva načina:

Pre svega, otišao sam u Ulicu cara Lazara, potražio kuću pod brojem 43/a. Tamo nije bilo više ni Marije Ormoš, ni Ursuleskua, ni Albrehta, niti bilo kakve uspomene na bilo koga od njih. Nije zatvoren samo predmet pod brojem 12 254. Nastavak se ne vidi ni van predmeta. I tu bih mogao da stanem.

Moguće je, međutim, krenuti ka zaključku i drugim putem. Aprila 1993. godine, u jednom veoma zanimljivom tekstu (objavljen je u listu Republika), Mirko Tepavac analizira one grozničave napore okupljanja, ali i podela koje je iznedrio Miloševićev režim i koje su uticale na uobličavanje istorijskih tokova. Objašnjavajući parolu „Samo sloga Srbina spasava“ u ratnom kontekstu, on piše: „Samo sloga neće više Srbina spasavati, jer sloga između beznadežno siromašnih i imetkom opijenih, između vlastoljubivih predvodnika i izneverenih sledbenika – neće biti moguća kada rat jedanput definitivno bude nemoguć. Znali su to ratoborci zašto je ´rat bio bolji´, zato je toliko dugo i trajao i bio tako surov. Vreme je došlo da lažne podele najzad ustupe mesto istinskim, i to je jedino dobro u ovom zlu.“

Marija i Matijas ostali su pri istinskim podelama. Teško je odlučiti da li je baš to ljudska stvarnost, ili istorija.

U izdanju Akademske knjige

Eminentni pravnik, akademik Tibor Varadi autor je knjige „Spisi i ljudi – priče iz advokatske arhive“, koju je ovih dana objavila izdavačka kuća Akademska knjiga iz Novog Sada. Knjiga sadrži dvadesetak priča koje je Tibor Varadi napisao na osnovu arhivske građe advokatske kancelarije svog dede Imrea i oca Jožefa koja je osnovana u Bečkereku (današnji Zrenjanin) daleke 1893. godine. Na osnovu predmeta kojima su se bavili njegovi preci-advokati Varadi rekonstruiše i esejistički nadograđuje životne sudbine ljudi u jednom multietničkom gradu, pogotovo u vreme turbulentnih političkih prevrata. U dogovoru sa izdavačem Akademskom knjigom, Danas objavljuje odlomak iz knjige Tibora Varadija o dramatičnim događajima u Zrenjaninu na kraju Drugog svetskog rata.