Od Briona do Čavoglava

-A šta ćete vi ovde? Kuda idete?

-U Istru, na more.

-Zar u Crnoj Gori nije lepše – nasmejao se sarkastično i vratio nam dokumenta.

Naboj protiv Srba u javnosti, u medijima, ne smanjuje se i neumorno se podstiče, iako je Hrvatska gotovo potpuno etnički čista. Uspešno je uspostavljeno rimovanje, pa kada se pomenu Srbi, odmah se povezuju sa srbočetnicima (i to je nov termin), čak se ovog leta i hrvatski partizani ubacuju u koš sa srbočetnicima, kako bi se tek Ivan Goran Kovačić mogao gorko nasmejati. Kraj je jula, godišnjica podizanja antifašističkog ustanka 1941. I, početak avgusta, godišnjica „Dana pobede i domovinske zahvalnosti i Dana hrvatskih branitelja“. Prva godišnjica se relativizuje, druga diže u nebo. I jedna i druga se koriste za pojačavanje nacionalne homogenosti i za demonizaciju naroda koji su u vreme Drugog svetskog rata uništavale ustaše, a pre 18 godina je uz stranu asistenciju isteran iz Hrvatske. Državni vrh pokušava retorički da se distancira od ovih manifestacija mržnje i da podseti i na hrvatska nedela, ali, ipak mora učestvovati u ovim proslavama.

Nisu to jedine gradele na kojima se peku hrvatski političari. U sred tih sinjskih, kninskih i čavoglavskih fanfara probija rezak ton društvene i egzistencijalne krize. Njene gotovo dramatične razmere postaju prepoznatljive upravo sa ulaskom u Evropsku uniju. Čarobne zvezde ne spuštaju se među Hrvate, već ostaju indiferentno da svetle na evropskoj zastavi. No money today.

Krizu ublažavaju letnja sunčanja i plivanja u moru stranaca, međutim, prema priznanju samih zvaničnika u turizmu je takođe loše, „ne znamo to da radimo“ kažu. Nije dovoljno imati lepu zemlju, bajnu obalu i more. Nedostaje kreacija, nema inicijativa, nema investicija, a ni kvalifikovanih konobara i kuvara. Gde god sam bio čuo sam: ma ovi mladi neće da rade. U škole za zanatlije niko se ne upisuje. Usred sezone vapijući naslovi u novinama: Hrvatska nema zanatlije.

– Hrvatska je u gotovo nerešivoj privrednoj krizi – naglašava ekonomski stručnjak i novinar, Ivo Jakovljević i nastavlja: Nije pesimizam, već čista matematika da će kriza u Hrvatskoj trajati svo do 2025. Ulazak u EU produbljuje depresiju, jer mnoga hrvatska preduzeća nisu sposobna za žestoku tržišnu utakmicu ni u Evropi, ni u Hrvatskoj.

U toj zemlji siromaha ima najviše multimilionera u regionu po glavi stanovnika, ukupno ih je oko 260, na 17 hiljada stanovnika po jedan. Šta je uzrok tako lošem stanju hrvatske privrede? Gotovo da nema ozbiljnijeg pogona u radu. U procesu privatizacije ugašene su velike kompanije, a najbolje kompanije i banke su prodate strancima. Ivo Jakavljević smatra da:

– Pitanje je želi li uopšte većina građana da vlada vodi dugoročno razumnu politiku ili u našoj javnosti prevladava hajdučki mentalitet – naplatiti nekom prolaz, maznuti tuđe, izgraditi na divlje, zadužiti se pa šta bude, odigrati s jednokratnim prihodima nešto na kladionici, pa kada se sve izgubi ići na Markov trg protestovati.

Nedostatak društveno-privrednih kreativnih sposobnosti najbolje se vidi na primeru Briona, koji su ovog leta bili privlačna destinacija za mnoge srpske biznismene, funkcionere, političare i njihove uže i šire porodice, za njihove savetnike, partnere i menadžere . Nema hrvatskog funkcionera koji neće kazati da su Brioni najveće nacionalno, ekološko, turističko blago Hrvatske. Ali, iz godine u godinu Brioni propadaju. Sve ono što su na ovim ostrvima napravili Austrijanac Paul Kupelvizer i Josip Broz ne može se više eksploatisati, iscrpljeno je, a nije obnavljano. Brioni su proglašeni za nacionalni park, jedno od najvećih hrvatskih bogatstava, ne primećuje se međutim da se primereno tome i održava. Osoblje koje ga opslužuje ne izgleda najzadovoljnije. Kakva god da je poseta, kažu, nama su plate iste, male. Dva hotela su izgrađena na kraju 19 veka, a treći pred Drugi svetski rat. Nekada elitni, sada nose dve zvezdice. Pretprošle i prošle godine italijanskim lovcima bilo je dozvoljeno odstreljivanje divljači, pa su „bambiji“ desetkovani. Sa nekoliko stotina hiljada evra zarađenih na ovaj način obnovljen je hotel Istra (u kojem se odigrao čuveni Brionski plenum).

I ove godine, kao i prethodnih, pokušavalo se da se za „brionsko nacionalno blago“ nađu otmeni stranci (brigo moja pređi na drugog) koji bi ga unapredili, osmislili i za to Hrvatskoj plaćali po ekskluzivnim cenama. Produžila bi se tradicija da o Brionima brinu stranci. Prvo su to bili Austrijanci sa austro-nemačkim kapitalom, a zatim „mrska i srbočetnička Jugoslavija“. Brioni pokazuju da balkanski narodi (jer to je slučaj i sa drugima, ne samo sa Hrvatima) Imaju sposobnosti konzumacije, ali ne i stvaranja. Jer, Hrvati sa Brionima imaju sve, i kredite je lako nabaviti, potreban je „samo“ rad i know-how.

Ovog leta dok je vrtoglavom brzinom poskupljivalo sve od brašna do dečije hrane, dok se beleži veliki odliv stručne radne snage, mediji su talambasali o hrvatskim osloboditeljima i da se za Brione traže „isključivo veliki igrači“. Pominjali su se Ritz Carlton, Waldorf-Astoria, Four Seasens… Najavljivalo se da će koncesionari biti izabrani do sredine 2014. I da će vrednost brionskog „liftinga“ iznositi 300 miliona evra, da će investitori i operateri razviti „vrhunski turizam“, redizajnirati hotelske ponude, urediti golf igrališta, uvesti niz luksuznih sadržaja… Raspisan je konkurs za konsultanta vlade za traženje strateških partnera. Ali, tresla se gora – rodio se miš. Iznenada je ministarstvo koje je raspisalo konkurs odustalo od njega i kratka informacija o tome bila je prilično skrivena u novinama.

Prošle godine na Brionima je bilo 30 hiljada noćenja a park je posetilo 150.000 ljudi. Nekoliko vila po hiljadu evra dnevno zakupljuju Rusi i to na celu godinu, mada ponekad i ne dolaze da ih koriste. Nikome nije jasno, međutim, zašto je čuveno ostrvce Vanga zatvoreno za turističke posete. Ono poslednjih godina služi da se posetioci (državni funkcioneri, njihove porodice i prijatelji) Bele vile na Velikom Brionu prevezu i na njemu nekoliko sati kupaju i sunčaju. Inače, Titova vila na Vangi se ne koristi, minimalno se održava, tek koliko da ne propadne. Iz nje je nestalo vredno porculansko posuđe, a sa zida dnevne sobe slika Beograda je odmah maknuta.

Kao i u Beogradu i u Zagrebu se licitira oko angažmana savetnika-stranaca za državne poslove, pominje se da će jedan od prvih biti ministar čileanskog diktatora Pinočea. U Hrvatskoj su, za razliku od Srbije, mediji kvalitetniji. Naravno da su i oni izloženi uticajima raznih centara i lobija, ali se u pojedinim listovima (recimo Jutarnji i Glas Istre) vrlo trude oko objektivne i znalački prezentirane informacije i jezičke kulture. Ono što je u Srbiji dozvoljeno – da glavni urednik bude „ličan i profesionalan“ (pravi srpski paradoks po meri „mož da bidne al ne mora da znači“, jer ako je ličan trebalo bi da znači da nije profesionalan) u Hrvatskoj nije norma uređivanja.

Dugo je Zagreb zavideo Beogradu na boljim novinama, ali to je bilo u vreme kada je Beograd bio glavni grad Jugoslavije i kadrovski mnogo jači nego što je danas. U Zagrebu, Rijeci, Splitu formirao se tim vrlo obrazovanih, pismenih, svestranih i kosmopolitskih novinara, nespremnih da se uklope u nacionalističku kolotečinu koja opet ima svoje žurnaliste. U sred braniteljsko kninsko-čavoglavske euforije kada se preko medija zagovaralo da takav format kao što je Gotovina „miri i ujedinjava Hrvate“, Ante Tomić se u Jutarnjem dobro izrugao generalima sa famozne fotke sa kninske tvrđave i podsetio na njihove kriminalne radnje. Njegova knjiga „Čudo u Poskokovoj dragi“, po kojoj će Rajko Grlić snimiti film, a koja se ovog leta u hiljadama primeraka prodavala na kioscima uz Jutarnji urnebesno komično je razotkrivanje mentaliteta gorštačkih Hrvata i čini nam jasnim zašto su mogli biti instrumentalizovani u raspadu Jugoslavije.

Još je eksplicitniji Jurica Pavičić u tekstovima protiv hrvatskog nacionalizma, otkrivajući da su njegovi generatori Katolička crkva u Hrvatskoj i beda masa: „Naša crkva, simbolički, kadrovski, ideološki počiva na prostoru svetonazora konzervativnog triplex confiniuma, prostora Like, zaobalne Dalmacije i Hercegovine gde ljudi najviše slušaju crkvu, gde se regrutuje najviše sveštenika i stvarno kuva nacionalna konzervativna ideologija“. Pavičić još tvrdi da je hrvatska Katolička crkva uskogrudna i šovenska ustanova „kojoj je srce tvrdo prema Drugima“, a naročito prema partizanima, seksu i pravoslavlju – „jedino Zlatno Tele kojemu se hrvatsko katoličanstvo klanja jeste nacionalizam“.

Zahvaljujući Marku Perkoviću Tompsonu epicentar tog konzervativnog triplex confiniuma jeste mesto Čavoglave (između Knina I Šibenika) sa 199 stanovnika. Podseća na Tomićevu Poskokovu dragu u kojoj daleko od sveta, u hercegovačkom kršu prebivaju otac Jozo sa sinovima Krešimirom, Zvonimirom, Branimirom i Domagojem (sve nacionalno kultna imena). Ako je 5. avgusta u Kninu Dan Oluje, tog istog dana posle zvanične proslave, u Čavoglavama nastupa Noć Oluje. To je fešta na koju se okuplja mlado i staro, biskupi i bajkeri uz poznatu nacionalističku koreografiju i ikonografiju. Novinarka Jutarnjeg Barbara Matejčić nije potonula u euforiji Tompsonom i uz njenu blagu ironiju događaj i dobija značenje koje zaslužuje. Vanja (26 godina) iz Salcburga joj izjavljuje da im se u Čavoglavama sviđa atmosfera i da tu mogu biti opušteni i ne moraju paziti šta pričaju kao u Austriji gde žive sa ljudima iz raznih delova Jugoslavije. Vanja voli Tompsonove pesme, ali sluša i Cecu i smatra da je to isto. Za Srbe je Ceca ono što je za Hrvate Tompson, objasnila je Vanja. Josipović, hrvatski predsednik, ograđuje se od Tompsonovih pesama, Dačić, srpski premijer, ne krije da obožava Cecu.

U Hrvatskoj, kao i u Srbiji, sve što je vredelo u zajedničkoj državi – uništeno je, a u međuvremenu nije stvoreno ništa novo. Trebalo je da prođe dvadeset godina i da danas vidimo i posledice i uzroke raspada Jugoslavije. Merčep je na suđenju prošle godine izjavio da je rat bio organizovan da bi se država opljačkala. A Rade Šerbedžija je pre neki dan u intervju ustvrdio da su mu zemlju razbile i uništile velike sile i naše barabe.

www. momcilodjorgovic.com