Odakle novac za „upumpavanje“ u privredu

Činjenica da je rebalansom budžeta predviđeno da država donira penzioni fond sa blizu polovine potrebnih sredstava, a samo pre nekoliko godina nedostajalo je manje od trećine sredstava za isplatu penzija, govori da se sistem urušava i da nema jasne ideje kako zaustaviti taj proces. Veću sledećem rebalansu budžeta ova stavka će preći polovinu potrebnih sredstava za isplatu penzija sa tendencijom daljeg uvećanja. Drugim rečima, iz doprinosa će se obezbeđivati polovina, ili manje sredstava za isplatu penzija, pa prostora za uštedu nema sem da se penzije i nominalno smanje.

Ako je tako sa penzijama, zašto bi bilo drugačije sa fondom zdravstva i sa lepezom socijalnih davanja. Određene uštede koje se mogu ostvariti otpuštanjem radnika iz državne uprave mogu zakrpiti rupe na mesec-dva, ali će voda opet prodreti.

Ako se sa takvim rastom obaveza, još i prihodi budžeta ostvaruju za četvrtinu manje od planiranih, onda težina situacije počinje da pravi nepodnošljiv pritisak na društvo. Pri svemu tome predviđa se rast budžetskog deficita (rast potrošnje bez pokrića), a to je praćeno očekivanim padom društvenog proizvoda, ili, drugačije rečeno, smanjivanjem „kolača“ koji se može deliti. A što je „kolač“ manji, to prioritetne „kriške“ (penzije, plate u društvenim delatnostima, zdravstvene usluge i socijalna davanja, policija i vojska) oduzimaju sve veći deo „kolača“ dok pojedine „kriške“ jednostavno nestaju. Posle izvesnog vremena, ako se ništa ne promeni, dolaze na red i prioritetne „kriške“ čime bi se dovelo u pitanje ostvarivanje elementarnih funkcija države. Zato je neprekidno prilagođavanje situaciji loš odgovor na postavljeni zadatak, pošto bi takav pristup na kraju doveo do neodrživog stanja. Prilagođavanje ima smisla, ako postoji plan čija će realizacija u određenom vremenskom periodu dovesti do preokreta koji će opadajuće parametre promeniti u rastuće. Žrtva, što je sinonim za reč„prilagođavanje“ u ovakvoj situaciji ima smisla ako je, kao u šahu, deo kombinacije koja vodi dobitku ili bar remiju. Ako nije tako onda se radi o gubitku materijala čime se bez ikakvog smisla produžava partija.

Čini se jasnim da odgovor na zadatu temu leži u oživljavanju privredne aktivnosti, rastu produktivnosti i porastu broja zaposlenih. Otud mere o kojima Vlada govori ima smisla posmatrati samo iz ovih uglova. Ako one „vode“ ostvarivanju ova tri uslova za prevazilaženje krize, onda će se ugledati i svetlo na kraju tunela. Nevolja sa njihovim ocenjivanjem jeste i u tome što stručna javnost, a pre svega istaknuti ekonomisti ćute kao zaliveni. Ćutanje jeste ponekad znak odobravanja, ali ima situacija, a ova je jedna od takvih, kada to nije dozvoljeno, ako se želi očuvati ugled profesije.

U vezi ideje da se „upumpaju“ pare u posustalu privredu postoje najmanje dva problema. Prvi se odnosi na pitanje realnosti takve namere. Drugim rečima javlja se osnovana sumnja da li te i tolike pare uopšte postoje ako su svi parametri opadajući. Da li se one kriju negde u budžetu, a to niko ne vidi, ili su kod banaka, ali se uspešno kriju. Ili je izvor na nekom trećem mestu, a on je nepoznat. Bilo kako bilo, ako ove pare stvarno postoje, valjalo bi obelodaniti njihovo skrovište. Drugo se odnosi na upotrebu tih sredstava. Nije svejedno da li će te pare biti uložene tamo gde će efekat biti optimalan, ili će biti protraćene finansiranjem ekonomski promašenih aktivnosti, odnosno privrednih subjekata čija proizvodnja nema, niti može imati tržišnu verifikaciju. Dakle, ako pare postoje, treba ih pametno upotrebiti. Najava podržavljenja velikog broja preduzeća pretvaranjem potraživanja države u vlasnički ulog u preduzećima (što će trajati godinu ili dve?) dovodi u sumnju spremnost Vlade da se suoči sa realnošću. Spasavanje preduzeća koja su od vitalnog značaja za privredu (pod uslovom da je plan spasavanja dobar) je jedna priča, a sveopšte podržavljenje sasvim druga. U prvom slučaju se može govoriti o tome da postoji koncept, a u drugom da se kupuje vreme, iako nam ono upravo nedostaje. Otud se rađa neverica da nas Vladine mere mogu dovesti do zelene grane iz koje će pupeti novi život. Sindikalni protesti najavljeni za kraj aprila samo su početno mreškanje društva unezverenog od straha.

Autor je bivši ministar za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku