Odgovoran čovek je rob svog posla

Kenet N. Volc: Teorija međunarodne politike (5)

Kenet N. Volc (Kenneth N. Waltz, 1924) studirao je političku ekonomiju i političku filozofiju, magistrirao i doktorirao političke nauke (1954. na Kolumbija univerzitetu u Njujorku). Svetsku slavu stekao je svojom teorijom neorealizma, koja ga je svrstala među vodeće istraživaće međunarodnih odnosa druge polovine XX veka. Objavio je knjige „Čovek, država i rat“ (1959), „Teorija međunarodne politike“ (1979), „Širenje nuklearnog oružja“ (1981). Izvode objavljujemo uz saglasnost izdavača – Centra za civilno-vojne studije i Alexandria pressa iz Beograda.

Prevod s engleskog: mr Žaklina Novičići mr Filip Ejdus

Karakteristike vođstva ugrađene su u sistem. Tipičan premijer je slab vođa države, ali je vešt rukovodilac svoje partije. To su karakteristike koje on obično mora da ima kako bi dobio, ali i zadržao svoj položaj.

Radi poređenja, razmotrimo predsednike. Pošto njihov mandat ne zavisi od toga da li će imati podršku većine u Kongresu, s obzirom na to da oni mogu biti politički poraženi a ipak ostati na položaju, i pošto opstrukcija predstavlja uobičajeni i prihvaćeni deo sistema, oni su ohrabreni da traže i ono što im u tom trenutku možda nije dozvoljeno. Od predsednika se očekuje da edukuju i informišu, kao i da objasne to da je zakon koji Kongres odbija da usvoji u stvari zakon čije donošenje nalaže interes zemlje. Oni, zapravo, mogu tražiti više nego što žele, nadajući se tome da će polovina onoga što inače dobiju približno odgovarati onome što oni lično procenjuju kao nužno. Zato je često varljiv raskorak koji postoji između obećanja i ispunjenja, odnosno između zahteva predsednika i pristanka Kongresa. Premijeri dobijaju sve ono što su tražili, pa ipak važni ekonomski i društveni zakoni u Britaniji obično dospevaju tek nakon dužeg vremena. Predsednici pak traže mnogo toga što ne uspevaju da dobiju, pa ipak zbog toga sprovođenje reforme nije sporije, a američka vlada nije ništa manje fleksibilna i odgovorna od one u Velikoj Britaniji.

Spoljašnjost nas često vara. Premijere smatraju snažnim vođama zato što im se u javnosti retko ko uspešno suprotstavlja. Međutim, fuzija vlasti tera premijera da brigu o jedinstvu partije stavi iznad svoje brige o javnom interesu. Time što glasačima partiju prikazuje kao odgovornu, on čini vladu neodgovornom u odnosu na potrebe države. „Javni čovek je odgovoran“, kao što je to jednom rekao lik iz Dizraelijeve novele, „a odgovoran čovek je rob“. Biti očevidno odgovoran znači biti veoma vidljiv. U Americi, predstava koja se odvija u Kongresu u određenoj meri oduzima pažnju koju privlači predsednik. U Britaniji, javnost je koncentrisano zagledana i intenzivno usmerena na premijera. Zasluženo ili ne, premijera hvale ili okrivljuju za dobro ili loše stanje države. Odgovornost je pre koncentrisana nego što je rasuta. Lider koji je odgovoran mora, zato, vladati svojom moći. On snosi potpunu odgovornost za rizičnu politiku koju ne uspe da izbegne.

Amerikanci, naviknuti da njima vlada jak predsednik, prirodno razmišljaju samo u kategorijama ograničenja koje nameću institucije i previđaju strukturalna ograničenja britanske vlade. Zapravo, u dve zemlje, termin „vođstvo“ ima različito političko značenje. U Sjedinjenim Državama on znači da jaki ljudi zauzimaju predsednički položaj, dok u Britaniji znači da volja lidera postaje zakon zemlje. Reći da volja lidera postaje zakon zemlje ne znači da je u pitanju sistem jakog vođstva shvaćen u američkom smislu reči. Naprotiv, sve zavisi od identiteta lidera i od snaga koje oblikuju njegove odluke. Britanski sistem čini sve kako bi obezbedio to da lider bude umeren i da ispravno postupa. To ne možemo videti posmatranjem političkog procesa. Da bismo to mogli videti, prvo u vezu treba dovesti političku strukturu i proces, a zatim razmotriti na koje su načine političke nadležnosti i institucije postavljene jedna naspram druge i kombinovane. Moćje koncentrisana u rukama premijera, ali ipak postoji snažna, iako neformalna, kontrola kako ona ne bi bila nepromišljeno upotrebljena. Ta kontrola uspostavlja se sistemom obučavanja kojim poslanici stižu do položaja, suptilnim ograničenjima kojima partija utiče na premijera, kao i navikom, institucionalno ohrabrenom, sporog odvijanja događaja i odlaganja sprovođenja promena u politici sve dok ne bude u potpunosti prihvaćeno to da je uvođenje promene neophodno. Istrajnost obrazaca tokom decenija upada u oči.

Setimo se premijera koje je Britanija imala od kraja devetnaestog veka: Balfur, Kempbel-Banerman, Askvit, Lojd Džordž, Bonar Lo, Boldvin, Mekdonald, Čemberlen, Čerčil, Atli, Idn, Makmilan, Houm, Vilson, Hit i Kalagan. Dvojica od navedenih premijera – Lojd Džordži Vinston Čerčil – nisu uspela da se prilagode obrascu. Obojica su dugo sedela u Donjem domu i izgradila svoje karijere uspinjući se lestvicom. Oni su prošli svoje obuke, ali ih to nije pokorilo. U normalnim vremenima, svaki od njih izgledao je frakcijama svojih stranaka, koje su bile dovoljno velike da im ospore najviši položaj, u najboljem slučaju nepouzdano, možda čak i očigledno opasno.

Nastavlja se