U vreme studija sam napustio poeziju i počeo da pišem kritičke osvrte… Bilo mi je drago što su Savremenik, novosadski Letopis i sarajevski Život povremeno objavljivali moje ocene. Sećam se da je veliko neraspoloženje među pojedinim piscima izazvao moj pozitivni kritički osvrt na roman Mladena Oljače „Molitva za moju braću“.
***
Na trećoj godini studija kandidovali su me za Univerzitetski odbor Saveza studenata, gde su me zadužili za organizaciju kulturnog života. Upoznao sam mnoge kasnije poznate ličnosti javnog života. Recimo, bio sam među osnivačima univerzitetske tribine, koja je u petici na Pravnom fakultetu organizovala mnoge važne debate, od kojih neke, poznato je, nisu bile po volji nekih zvaničnika.
***
Kako se približavao kraj studija, razmišljao sam o poslu. Sestra Olivera me nagovarala da se vratim u Valjevo. Kaže mi da je slobodno mesto upravnika bioskopa… Opet, profesor Gligorić je mislio da bih mogao da ostanem na fakultetu, u početku kao bibliotekar. Međutim, Milan Vukos, tada najvažnija politička ličnost na Beogradskom univerzitetu, rekao mi je da ne žurim, da sačekam.
***
U jesen 1959. godine završio se studentski život. Razmišljam šta ću da radim. Smišljam razne kombinacije. Međutim, zovu me iz Vukosove kancelarije… “ Sutra u devet sati treba da budeš kod druga Veljka Vlahovića… Biće reči o poslu!“, kaže Vukos. Sutradan već u osam sati nađem se pred zgradom Centralnog komiteta, koja se tada nalazila na Pašićevom, odnosno ondašnjem Trgu Marksa i Engelsa. Već u 8.30 javljam se portiru… Gleda neke hartije, i kaže mi: „Vi imate zakazano u devet sati… Dođite neki minut pre devet!“
***
Sekretar Komisije pregleda neke papire i kaže mi: „Drug Veljko se saglasio da budete upućeni u novoosnovano Kulturno-prosvetno veće Jugoslavije. Predsednik Veća je Drago Vučinić, a sekretar Miloš Nikolić. Vi ćete biti sekretar Komisije za masovnu kulturu. Javite se 1. oktobra. Do tada će se smestiti u nove prostorije, u Terazije broj 41, u zgradu u dvorištu…“ Ćutim. Ne znam šta treba da kažem. I baš tada se otvaraju vrata. Ulazi Veljko Vlahović. „To je onaj drug koga je poslao Vukos i koga želite da uputite kod Miše Nikolića…“ „Drago mi je, kaže Veljko. „Vukos mi je rekao da ste delovali u kulturi…“ I pruži mi ruku: „Čestitam!… Ako Vam budem potreban, javite se.“ I tako sam se zaposlio!
***
I narednih 15 godina sam radio u kulturnim organizacijama. Prvo kao sekretar Komisije u Kulturno-prosvetnom veću Jugoslavije, pa kao sekretar Kulturno-prosvetne zajednice Beograd, a onda i kao sekretar Kulturno-prosvetne zajednice Srbije. U Radio-televiziju Beograd sam prešao 1974. godine.
***
Kulturno-prosvetno veće je bilo dobro zamišljena organizacija… Imala je zaduženje, podržano i od zvaničnih državnih i političkih tela, da podstiče, na jednoj strani, razvoj kulture u svakoj od republika, ali i, na drugoj strani, njihovo povezivanje i osmišljenu i stalnu saradnju.
***
U početku, sve do kraja šezdesetih godina, postojala je uočljiva zainteresovanost gotovo svih republičkih i pokrajinskih organizacija da svojim aktivnostima bogate kulturni život u svojim sredinama. Međutim, bilo je već manje spremnosti i odgovornosti u pripremanju i ispunjavanju programa saradnje između pojedinih republičkih i pokrajinskih ustanova.
***
Inače, o kulturi se u ondašnjoj Jugoslaviji nije svuda na isti način razmišljalo. Manje razvijene sredine su nastojale da svoje energije ulažu u atraktivne, pa i popularne programe, dok su druge sredine, one u svakom pogledu razvijenije, bile uverene da je najvažnije ostvarivati trajnost kulturnog identiteta.
***
Međutim, sve su sredine smatrale da imaju pravo da budu prve, pa i jedine u predstavljanju u svetu. Dešavalo se da, sve u ime jednake zastupljenosti, u svet ne odu najbolja ili sva najbolja ostvarenja. Mislim da se moj rad cenio, pa su me iz beogradskog Socijalističkog saveza pozvali da prihvatim da budem sekretar Kulturno-prosvetne zajednice Beograda. Moj višegodišnji rad u zajednicama, prvo Beograda, a potom Srbije, omogućio mi je da ostvarim ne samo uvid već i delovanje u kulturnom životu. Postoje podaci da su tada mnoge ideje pomognute i ostvarene. Recimo, početkom sedamdesetih godina u Beogradu su organizovani mitinzi poezije, koji su zainteresovanima i znatiželjnima omogućili susret sa najvećim i najpopularnijim tadašnjim pesnicima čitave Jugoslavije.
***
Tada su prihvaćene i ideje da se u selima i školama osnuju biblioteke. Ujedinjavanjem sredstava republičkih i opštinskih institucija, kao i izdavača, u toj je akciji osnovano više stotina biblioteka u školama i selima. Zajednice su podstakle i izgradnju domova kulture, zalažući se da u njihovoj izgradnji učestvuju i republičke institucije.
***
Lično, mnogo sam se i stalno zalagao da se u kulturnom prostoru Srbije smanjuju razlike između pojedinih sredina. Otuda, decentralizacija nije bila samo programsko opredeljenje, već i neposredno zauzimanje da se u više gradova razviju kulturni centri, kao i da oni deluju odgovorno na svojim teritorijama. Recimo, u tome je Republičko takmičenje sela imalo veliki doprinos.
***
Ipak, mislim da se najveće moje pregnuće može videti u organizovanju Kongresa kulturne akcije… Nažalost, već je zaboravljeno, ali su se sve srpske institucije 1971. godine složile da organizuju Kongres kulturne akcije. Održan je u Kragujevcu krajem oktobra 1971. godine. Učestvovali su gotovo svi ugledni umetnici, naučnici i javni radnici. Referat je imala Latinka Perović, tada sekretar CK SK Srbije. Govorile su i najpriznatije ličnosti… I kongresna rezolucija je bila podsticajna. Nažalost, sve je otišlo u zaborav posle političkog obračuna sa tadašnjim političkim rukovodstvom Srbije.
***
Bilo mi je razumljivo kada su mi saopštili… negde 1972. godine… da treba da, iako mi je mandat još trajao, tražim drugi posao. Sve u svemu, višegodišnji rad u kulturnim organizacijama mnogo mi je značio… U to sam se uverio u Radio Beogradu.
***
I jedno meni posebno značajno sećanje…
Godine 1961. započeo je, siguran sam, najintenzivniji i najbogatiji deo moga života. Te godine, sredinom novembra, Mirjana Albreht, apsolvent sociologije, koja je prethodno diplomirala engleski jezik, i ja započeli smo zajednički život koji je trajao pedeset pet godina, sve do njene, za mene prerane smrti.
Bila je duhovno celovita ličnost. Duhovni svet za nju nije imao tajni. Upravo zato, moja dotadašnja valjevsko-provincijska shvatanja sve su uočljivije nestajala. Recimo, pošto je Mira bila muzički nadarena i obrazovana, zavoleo sam muziku. Zajedno smo potom usvojili likovne vrednosti. Onda, stalno smo usvajali nove književne prostore. Kao poznavalac jezika, na putovanjima mi je uverljivo razjašnjavala značenje i misao inostranih duhovno-kreativnih tradicija…
***
Podržavala me u nastojanjima da opstanem i kada su se neočekivano i očekivano pojavljivale prepreke… Sumnje nema, bila mi je oslonac za sve što sam radio, ali i što nisam, zahvaljujući njenom umešnom stavu, grešio… Sada, bez nje, nastojim da je ne izneverim.
****
Posle jasne najave da treba da napustim Kulturno-prosvetnu zajednicu, i posle predloga da se prihvatim da budem direktor Kola, što sam odmah odbio, bio sam u izvesnim neizvesnostima. Moja supruga Mirjana, moja sjajna duhovna podrška, uveravala me je da možemo da se snađemo. Rekla mi je da ćemo, recimo, prodavati knjige na Kalenić pijaci. Međutim, opet se javio Vukos. Jedan od novih političkih vođa, koji je cenio moj rad u kulturi u Srbiji, predložio mi je da me zaposli u Radio-televiziji Beograd. I Vukos je to i uradio. Primio me je u svoj kabinet, sa zaduženjem da pratim radio-programe… I nekoliko meseci sam, baš ozbiljno, slušao programe Radio-televizije Beograd.
***
Mislim da te moje uvide i ocene niko nije čitao. Vukos je jedino gledao na poglede o jeziku. Na jednom Kolegijumu glavnih urednika, na koje me je ponekad pozivao, sedeo sam do Momčila Baljaka, glavnog urednika Drugog programa Radio Beograda. Kažem mu da pratim programe. Pita me zašto ne bih došao na Drugi program… I dogovorimo se da mu javim o svojoj odluci. O tome sam prvo razgovarao sa svojom Mirom. Ona je podržala taj predlog, jer je uočila koliko se mučim pišući osvrte na danonoćno slušanje radija. Javim se Baljaku, on zakaže razgovor sa Vukosom, koji se složi da budem urednik kulturnog programa. I tako se ja nađem na Drugom programu Radio Beograda.
***
U početku sam pisao neke komentare i ulazio u svet radija. Predložim početkom 1974. Baljaku da svake nedelje – u isto vreme – emitujemo razgovore sa javnim ličnostima. Baljak o tome obavesti Vukosa… Kažu mi da donesem predlog sadržaja i ličnosti.
***
Odneo sam projekat emisije i izneo moguće ideje: – da razgovor traje sat, da nema muzičkih prekida i da sagovornici budu samo umetnici i naučnici, i to iz čitave zemlje. Dostavio sam i spisak. Na prvo mesto sam stavio svog profesora, tadašnjeg predsednika SANU Velibora Gligorića. Odmah shvatim koliko mi je bio koristan rad u kulturnim organizacijama. Sve one koje sam stavio na spisak… Milan Đoković, Mira Stupica, Mihailo Petrov, Miroslav Čangalović, Desanka Maksimović… obavestio sam o mogućnosti da sa njima razgovaram za Radio Beograd, i svi su se složili.
***
Kod Vukosa, a i kod Baljaka, primetio sam iznenađenje. Prvo su se teško složili da budu samo umetnici i naučnici, a još teže su prihvatili da emisija traje pun sat i da uvek ide u isto vreme. Ali, tako je počelo…
***
Emisija je dobila nedeljni termin – od 18 do 19 sati. I oko naziva emisije bilo je dosta rasprava. Prihvaćen je moj predlog da se emisija zove Gost Drugog programa. Emisija je trajala 29 godina. Moja ideja je bila da se emituje 30 godina. Međutim, 2003. godine tadašnji direktor Radio Beograda nije se složio… I kako sam bio u penziji, emisija je iznenada okončana.
***
Za gotovo trideset godina trajanja ciklusa emisija Gost Drugog programa razgovarao sam sa nešto manje od 900 sagovornika. Bilo je dosta onih koji su govorili samo jedan sat. Tako je bilo naročito u početku. Kasnije su govorili i u dva ili tri nastavka. Najviše termina je imao Miroslav Krleža – ukupno osam!
***
Krajem sedamdesetih godina počeo sam da objavljujem razgovore. Razlog izgleda naivan, pa i bezazlen. Bio sam jednog ponedeljka na premijeri jednog amaterskog pozorišta u jednom gradu van Beograda. Posle premijere sedeli smo u klubu i razgovarali o predstavi. Međutim, u jednom trenutku jedan očito važan čovek (primetio sam da bi svi zaćutali kada bi počeo da govori ) poče da priča kako je sinoć slušao Desanku na radiju. Doista, te večeri je u ciklusu Gost Drugog programa emitovan prvi deo razgovora sa Desankom. Čovek govori da je Desanka rekla nešto što ona nije rekla, pa čak i nešto o čemu nismo govorili… Videći moju reakciju, upravnik pozorišta, moj drug sa studija, prekida tog važnog druga: „Da pitamo o tome druga Mišu, on je razgovarao sa Desankom“… Važni drug ga grubo prekide: „Šta razgovarao, ja sam slušao!…“
***
Pričao sam o tome kao o anegdoti. Međutim, moja supruga, koja je o tome razgovarala sa Desankom, nije to smatrala za šalu… I tako tadašnji izdavači Momčilo Popović i Đorđe Andrić, uz pristanak moje supruge, započeše objavljivanje razgovora. Tako je nastala edicija Odgovori, u kojoj je do sada objavljeno 208 knjiga.
***
Mnogi su me pitali kako biram sagovornike, ali i koje posebno cenim.
Sagovornike biram konsultujući se sa znalcima iz pojedinih oblasti. Uostalom, postoji grupa ljudi u kojoj se nalaze Radovan Popović, Boro Drašković, Predrag Piper, Matija Bećković, Goran Milašinović, Miro Vuksanović, Radan Džodić, Jovan Mićić, Miloš Jovanović i Milan Tasić. Nazivam ih porodicom Kolekcije Odgovori. Oni su važna potpora u izdavačkoj redovnosti ovih knjiga.
***
Inače, ne želim da govorim o tome koji su mi sagovornici posebno dragi. Kada sam ih radio, bili su mi najdraži. Međutim, kasnije, vreme ima svoja merila i svoje terazije.
***
Često mislim o sudbini tradicionalnih medija. Mislim, pre svega, na knjigu, radio, novine. I setim se da sam u nekim međuratnim novinama iz tridesetih godina prošloga veka našao tekst jednog čoveka koji piše da je sinoć gledao zvučni film u boji sa najboljim svetskim glumcima. I da je, uz sve to, jeo i ćevapčiće… Zaključuje da neće više ići u pozorište. I da je film doneo smrt pozorištu… Setim se toga gledajući pozorišne predstave, čitajući novine i knjige, a uzgred i slušajući i radio.
O sagovorniku
Miloš Jevtić je rođen 1936. u Gornjoj Bukovici, nedaleko od Valjeva. Gimnaziju je završio u Valjevu, a književnost je diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Nakon studija je radio u Kulturno-prosvetnim zajednicama Beograda i Srbije. U Radio Beogradu je bio glavni i odgovorni urednik Drugog programa. Autor je višegodišnje serije emisija Gost Drugog programa u okviru kojih je objavio više od osam stotina razgovora sa ličnostima iz oblasti kulture i nauke iz Jugoslavije i sveta. Deo tih razgovora objavljen je u 208 knjiga kolekcije Odgovor, a Izabrani razgovori Miloša Jevtića izašli su u deset knjiga. Dobitnik je brojnih nagrada iz oblasti kulture i novinarstva. Živi i radi u Beogradu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
