Ognjena zemlja

Mihal Ramač Privremeno osveženje stiglo je tačno kada je najavljeno. Poklopilo se sa još jednom vrelom raspravom o Kosovu. Priredba je neodoljivo podsećala na onovremene noćne sednice CK u istom zdanju. Unapred se znalo ko šta ima reći, ko će kome šta prišivati, ko će se praviti lud, zbunjen ili uvređen. Unapred se znalo da većina ne misli ono što govori i da se govori po zadatku. O preobražaju Saveza komunista pre dvadesetak godina tamburali su oni koji nisu mogli da zamisle život izvan jednopartijskog sistema. Takvi danas, istim tonom i rečnikom, ponavljaju isprazne izreke koje njih

lično ni na šta ne obavezuju. Obaveze se prebacuju na državu. To jest, na leđa svih građana. Pošto su oni birali takve poslanike, možda i nije nepravedno što teret pada tamo gde mu je mesto. Ko je u utorak uveče imao živaca da gleda prenos, mogao je čuti svašta osim onog glavnog: nije prevedeno na srpski kako Srbija može vaspostaviti vlast nad tih petnaest odsto teritorije te šta će time dobiti ljudi koji žive s obe strane tzv. administrativne granice.
Iz sadržaja papira koji je izglasan u prvom satu 25. jula ne da se razumeti šta bi u njemu moglo da bude privlačno za Albance i obećavajuće za Srbe. Nije poznato da li je papir preveden na albanski i dostavljen zvaničnicima i javnim glasilima u Prištini. Ako Beograd ozbiljno misli da pregovara, bez toga se ne može početi. Kako će načela koja Srbija obrazlaže Rusima, Amerikancima i ostalima prihvatiti oni na Kosovu koji ove godine stiču pravo glasa? Da su ta načela sporna, odbacili bi ih svi redom. Sporna je njihova primena. Čak i prema najrastegljivijim merilima, u svemu što se te noći čulo teško je prepoznati pruženu ruku.
Na svetu ima mesta gde crkveni toranj i minaret nisu neprijateljska utvrđenja. Kosovo ne spada u takva. U Prištini ili Kosovskoj Mitrovici nema ljudi koje bi Buš i Putin, sve da imaju 120 dana, ubedili da život u višenacionalnoj sredini ima prednosti u odnosu na onaj u zatvorenoj jednonacionalnoj zajednici. Konačno, ne bi Albanci drugačije gledali Srbiju ni da su na vlasti oni koji su u sredu pre prvih petlova glasali protiv.
Kada se razgovaralo nasamo, i bez snimanja, svi učesnici noćnih sednica CK pre dvadesetak godina priznavali su da je balon pukao i da se priredba za javnost priređuje samo zato što niko ne sme prvi reći to što se videlo i iz aviona. Nije li slično i danas? Velika većina građana Srbije ne želi za komšiju ili bračnog druga osobu druge nacionalnosti. Kosovo se ni po tome nimalo ne razlikuje od države koja bi da ga vrati pod svoj barjak.
Vatrogasci padaju s nogu. Potrošnja struje dostiže zimsku. Kud god otišli, navijači srpskih klubova šire o Srbiji sliku koja se u dlaku poklapa s porukama što ih iz Skupštine šalju radikalski poslanici. Mržnja je poput kašlja, ljubavi i siromaštva: ne da se sakriti. Isključenje Partizana iz Evrope prošlo je bez uobičajene kuknjave da neko tamo mrzi Srbe. Izgleda da dalje laganje nema svrhe. Gospođa Tačer nije se razumela u fudbal, ali je znala šta sa razularenim bandama pod navijačkim perjem. Ako je do krivaca, pre ministara policije i sporta valjalo bi ponešto upitati roditelje čiji dični sinovi imaju para i vremena za grobarske izlete u svet. Pored roditelja i ulice, te horde stvorile su nedodirljive gazde Partizana, Zvezde i ostalih fudbalskih preduzeća. Vlast, zasad, nema snage za udar na fudbalsku mafiju koja, šuška se, vrti i novce od droge i još koječega, a pere ih preko apoteka, kafića, privatnih klinika… pa i partija.
Šumski požari ne gase se kofama i mokrim krpama. Stoga prigovori da su građani sedeli skrštenih ruku nisu najumesniji. Kao prvo, većinu požara izazvali su baš ljudi. I država, jer je dosad bila blaga prema potpaljivačima. Kao drugo, ljude treba osposobiti, opremiti i organizovati za gašenje. Kao treće, vatre na plus četrdeset ne mimoilaze ni sređenije zemlje. Ako je neka uteha, nije se čulo da su neki ministri najvrelije dane iskoristili za godišnji odmor. Poslanici se ipak pakuju. Valjda računaju da su zaslužili.
Sedma knjiga o Hariju Poteru u Beogradu je puštena u prodaju kada i u Londonu i Njujorku. Od ponoći do jutra prodato je petsto primeraka. Među kupcima nije bilo nijednog partizanovca. Njihova imena nisu ni pominjana. Da je među njima bilo dete bar jednog fudbalera, pevača ili po nekoj drugoj osnovi zaslužnog lica, čulo bi se. Izgleda da pare za takve knjige ima neka klasa koja ne drži do kupovine novinara. Vest da dosadašnji izdavač nije dobio pravo da štampa knjigu bila je očekivana: srpski poslovni običaji važe samo u Srbiji.
Samo u Srbiji važi i pravilo da se neki ljudi hapse pred kamerama, a slike se hitno isporučuju novinama. Čim nekoga vidi s lisicama na rukama, većina smatra da je suđenje suvišno. Neki, pak, svako hapšenje i suđenje proglašavaju političkom nameštaljkom. A neki zlurado nagađaju ko je na redu. Da je po tim nagađanjima – zasnovanim na uverenju da nema nevinih – za kratko vreme bilo bi desetkovano sve od Skupštine naniže, a uvoznici lisica trljali bi ruke.