Olimpijske akrobacije Kremlja

A zamalo da do toga ne dođe. Nakon otkrića Svetske antidoping agencije da su vlasti u velikoj meri sponzorisale doping u Rusiji, zemlja je za dlaku izbegla direktnu zabranu učestvovanja.

Odluka Međunarodnog olimpijskog komiteta da ne zabrani potpuno učestvovanje Rusije, već da umesto toga ostavi vladajućim federacijama pojedinačnih sportova da razmotre dosije svakog sportiste pojedinačno i odluče ko može da se takmiči naišla je na užasavanje jednih, a na olakšanje drugih. Za ruskog predsednika Vladimira Putina, koji se pokazao kao veoma vešt u tome da čak najgore poniženje na međunarodnoj sceni preobrati u propagandnu pobedu Kremlja, ni jedan ni drugi ishod ne bi bio naročito destruktivan.

Putin definitivno smatra Olimpijadu, a naročito medalje, veoma važnim. Poput njegovih starih sovjetskih gospodara, on kombinuje sportsku slavu s vojnom slavom. Upravo je iz tog razloga lično lobirao da Rusija bude domaćin zimskih Olimpijskih igara 2014. u Sočiju; cena od 50 milijardi dolara bez presedana je i te kako bila vredna toga, s obzirom da je Rusija osvojila najviše medalja. (Upravo su delovanja Rusije za vreme Olimpijade u Sočiju stvorila jezgro skandala s dopingom.)

To ne znači da sportska slava predstavlja zamenu za vojnu slavu. Za vreme letnje Olimpijade u Pekingu 2008 (na kojoj je po broju medalja završila na trećem mestu posle Kine i SAD), Rusija je zadobila svetsku pažnju svojim kratkim ratom s Gruzijom. Nakon Sočija, Putin, koji je bio izuzetno besan zbog smene proruski orijentisanog ukrajinskog predsednika Viktora Janukoviča, borio se za geostrateško zlato, pripojivši Krim i postavivši separatističke izaslanike u istočnoj Ukrajini.

Šta će biti nakon Rija? Priča se da je Moldavija, koja je krupnim koracima išla ka pružanju podrške Zapadu, sledeća na Putinovoj crnoj listi. Preuzimanje Pridnjestrovlja, proruske moldavijske enklave koja je u blizini Ukrajine, bilo bi ekonomski izazovno za jednu Rusiju koja je još uvek smetena zbog sankcija koje je Zapad uveo Krimu. Ali to bi iznedrilo i jednu veliku izjavu, a Putin prosperira od velikih izjava.

Belorusija je još jedna potencijalna žrtva Putinove revanšističke kampanje. Predvođena autokratom Aleksandrom Lukašenkom, koji je na predsedničkoj funkciji od 1994, zemlja je navodno već na raspolaganju Kremlja. Ali Lukašenko već dugo pokušava da pomoću Rusije igra protiv Zapada, da bi izvukao najbolje dogovore za svoju zemlju. Od pripajanja Krima se odlučnije okreće ka Zapadu, mada nedavna inicijativa Rusije da se zauzdaju isporuke nafte možda će biti dovoljna da se Lukašenko prisili da ponovo razmisli o toj politici.

Za Moldaviju ili Rusiju, obelodanjivanje ruskog doping programa i činjenica da je zemlja bila pred zabranom učestvovanja na Olimpijadi mogli bi da budu ekvivalent veoma lošim vestima, pošto ih Putin spinuje da bi namestio priču o upornoj zaveri Zapada protiv Rusije. Zapravo, Kremlj i ruski ministar sporta Vitalij Mutko optužili su Grigorija Rodčenkova, bivšeg ruskog zvaničnika koji se protivio dopingu i koji je postao cinkaroš, da je pulen Zapada. Dodajmo tome i nedavnu odluku NATO da pošalje male vojne jedinice na istok da bi umirio Poljsku i baltičke države, i Rusija može i te kako da odluči da je sada vreme da se između nje i Zapada stvori veća zaštita.

Putin, bivši agent KGB, očito neće da se izvinjava za skandal s dopingom. Kao što će vam svaki špijun reći, laganje i varanje u službi svoje zemlje ne samo da je prihvatljivo, već je to i cela poenta tajne službe. Prikladno je što je režim dopinga koji je sankcionisala država nadgledao FSB (naslednik KGB).

Kao i špijuni, autoritarni vladari gotovo da nisu skloni fer igri, a Putin je i jedno i drugo. Nijedna propagandna mašina ne može da funkcioniše u zemlji gde je politika slobodna, fer, poštena i transparentna. A propaganda je od suštinskog značaja da bi se lideru omogućilo da konsoliduje vlast u meru u kojoj to čini Putin.

Ali, po Putinovom mišljenju, on se ne razlikuje ni od jednog drugog lidera, demokratskog ili bilo kakvog drugog. Nedavnim curenjem Panama dokumenata otkriveno je da su of-šor bankovne račune i fiktivne kompanije koristili svi, od premijera Islanda do oca bivšeg britanskog premijera Dejvida Kamerona, da bi sakrili bogatstvo i izbegli plaćanje poreza. Na dugoj i raznolikoj listi našlo se samo nekoliko Putinovih bliskih saradnika. Prema Putinu, lekcija glasi da svi lažu, a ipak nekako samo Rusi postanu zločinci.

Tako, prema Putinu, to što vas neko uhvati u prevari znači da ste napravili grešku, ali nemate od čega da se stidite. A kažnjavanjem prevare se jednostavno otkriva licemerje onih koji kažnjavaju. U tom smislu, potpuna zabrana Rusima da učestvuju na Olimpijadii mogla je da bude još bolja za Putinov status na domaćem terenu, a još gora za zemlje na koje je bacio oko.

Sad kada su u izvesnoj meri oživeli snovi ruskih sportista, Putin je možda spreman da privremeno obustavi svoju težnju ka vojnoj slavi, bar iz straha da će Svetsko prvenstvo u fudbalu 2018, koje treba da bude održano u Rusiji, biti premešteno negde drugde. A Putin se zapravo pretvara da navode o dopingu ozbiljno shvata i čak zahteva od ruskog Olimpijskog komiteta da uspostavi nezavisnu antidoping agenciju.

Ali je cilj čak i te inicijative unapređenje Putinovog statusa, a ne udovoljavanje autsajderima, pošto se njome šalje poruka da uprkos nepravdi, Rusija, velika kao što jeste, pokazuje milost i ogromnu velikodušnost.

U međuvremenu, činjenica da će se ruski sportisti nepravedno suočiti s dodatnim proverama na Olimpijskim igrama u Riju pruža savršeno pokriće za potencijalno loš učinak.

Nema sumnje da je Putin maestralni manipulator. Ali njegov spin o dodatnoj proveri Rusije na Olimpijadi verovatno nosi manje rizika nego što bi njegova interpretacija potpune zabrane učestvovanja. Pitanje koje se postavlja jeste da li će Rusija, strahujući od gorih posledica, zapravo dva puta razmisliti pre nego što ponovo prekrši međunarodne zakone.

Autorka je profesorka međunarodnih odnosa i prodekanka za akademska pitanja u Novoj školi i viša saradnica Instituta za svetsku politiku

Copyright: Project Syndicate, 2016.

www.project-syndicate.org