Oni koji sebe proglašavaju velikim patriotama su najobičniji manipulatori

I pored toga što je samo tokom prošle godine osvojila čak pet međunarodnih nagrada, bila nominovana za evropskog Oskara i gostovala na brojnim festivalima visokih kategorija, Mirjana Karanović je nedavno dospela u žižu javnosti iz sasvim drugog razloga – kako je zapisala jedna naša koleginica, zbog „verbalnog silovanja na stranicama urinarne štampe“. I nakon dve nedelje od objavljivanja famoznog teksta u kome joj se osporava i zamera učešće u norveškom filmu „Miruš“, porodičnoj drami o albanskim imigrantima, niko nije odgovarao za sporni tekst, niti je iko pokrenuo kazneni postupak, a daleko od toga da se iko izvinio za neopravdano narušavanje lika i dela jedne od naših najboljih glumica srednje generacije. Mirjana Karanović je takav udarac primila dostojanstveno, kako joj i priliči. Jer to nije prvi put da je osuđuju zbog posla kojim se predano bavi. Ne tako davno, slične optužbe su stizale i zbog uloga u hrvatskom filmu „Svjedoci“ i bosanskom ostvarenju „Grbavica“.
– Umorila sam se od celog tog događaja i atmosfere koja ga prati. Za razliku od „Grbavice“, kada su se zbog članaka slične agresivnosti mnogi olako pridružili toj osudi, sada sam se osećala mnogo bolje, jer nisam usamljena. Ipak, osećam kao da smo zadržani u jednom vremenu i da nemamo mogućnost da uspostavimo neku distancu i predvidimo kako će neka dešavanja uticati na budućnost. S jedne strane, moj primer može da bude krajnje pozitivan, jer bi ubuduće ljudi lakše stajali u odbranu drugih, koji su stavljeni na stub strama zbog nekih svojih postupaka. Ali opet kažem da nisam u mogućnosti da predvidim takve stvari. Čini mi se da mi kao društvo nismo izgradili prave konvencije u raznim oblastima društvenog života. Ja sam, recimo, početkom devedesetih godina bila sigurna da će javnost, vođena logikom zdravog razuma i dobrote, ustati protiv ratnohuškačke politike tadašnjih političara i da prosto neće dozvoliti da se sukob razvije do te mere, već da će se sve završiti na verbalnom konfliktu. Ali ljudi su ćutali. Lično, bila sam razočarana. I onda kada sam mislila da više niko nikada neće reagovati, narod se 2000. godine pobunio. Ali opet, razlozi su bili potpuno različiti. I zato nisam ponekad sigurna da li su moji kriterijumi dobrog i lošeg, moralnog i nemoralnog prihvatljivi. Ja stvarno osećam da pripadam prošlom vremenu, koje se danas prepoznaje kao romantično „Titovo vreme“, u kome se podržavala neka pristojnost, i u kome su ljudi verovali da postoji bratstvo i jedinstvo. Pitanje je, naravno, da li iz današnje perspektive to možemo da prihvatimo kao licemerje komunističkog režima, u kome je nama prikazano jedno, a zapravo se ispod „žita“ događalo nešto sasvim drugo.

Ne pristajem da snimam reklame

Radili ste i van granica bivše Jugoslavije, kao sada sa filmom „Miruš“. Šta je Vama presudno prilikom prihvatanja uloga ili projekata?

– Prvo, nikad nisam ništa radila samo zbog para. Ne postoji način da nešto radim i da umirim svoju savest time što bih uzela veliki honorar. Možda je to razlog zbog kojeg nikada nisam pristajala da snimam reklame. Kada biram uloge, uvek tražim neki dodatni razlog. Često se rukovodim time da što je kvalitetniji režiser, scenario ili partner, to mi je novac manje bitan. Za mene nije gluma samo posao, već je i smisao života. Veoma mi je bitno šta tekst poručuje i koja je namera autora u odnosu na publiku. Zato ne mislim da treba da igram u isključivo politički angažovanim filmovima i predstavama, ali smatram da sve što radim mora da ima neki angažman, da sadrži smisao i provokaciju, i da nosi promenu, koja može da izazove drugačije mišljenje. Znam da je to utopistički cilj, ali on je utopistički u 99,9 odsto slučajeva. A ja verujem u onaj preostali procenat. Jer istorija nas uči da upravo taj mali procenat menja tok čovečanstva.

Koje su to opcije koje bi trebalo da se promene kako bi i društvo bilo bolje?

Kultura nije važna tema

Dosta ste radili u Sloveniji, Bosni i Hrvatskoj, poznate su Vam scene i ostalih zemalja bivše Jugoslavije. Kako su se, po Vašem mišljenju, te zemlje pojedinačno snašne na polju kulturne politike u vremenu tranzicije?

– Nijedna se nije posebno fantastično snašla. Ni u jednoj od tih zemalja, kultura nije važna tema. Ipak mi se čini da ne mogu da govorim o zemljama u globalu, jer generalno govoreći situacija ni u jednoj od njih nije loša, već je nekako nikakva. Ono o čemu možemo govoriti su pojedinci, koji su u svojim sredinama učinili čuda i to uprkos sistemu i duhovnoj klimi u kojoj žive. Ali njihovi primeri su zapravo incidenti.

– Ja ne mislim da je to stvar neke političke opcije. Mislili smo da je 2000. bila definitivna i konačna prekretnica u životima svih nas, ali danas se ispostavilo da to nije tako. Mnogo toga iz devedesetih godina je i danas vrlo živo i žilavo. Ja ne verujem u promene političkih sistema i vlasti, jer mislim da nema malih i brzih promena. One mogu da budu prividne, ali zapravo mora da postoji jedan dugotrajan i promišljen rad na tome da se društvo promeni, da se usvoje nove vrednosti i da se popravi duhovna suština jednog društva. Ne vidim da postoji nekakvo ulaganje u to šta mi treba da promenimo, osim ovog ispraznog, nacionalističkog i jalovog busanja u grudi, koje može da bude dobro za neke stvari, ali prosto nije prikladno za svaku priliku. Biti „dobar Srbin“ ne može da bude jedina osobina za ljude sa ovih prostora. Svako sebe može da proglasi „dobrim Srbinom“ i da „srbuje“. Mnogi koji su sebe proglašavali velikim Srbima i patriotama zapravo su bili najobičniji manipulatori, koristoljubivi lopovi koji su krali i kradu naše duše i materijalno bogatstvo. Danas je jako teško biti Srbin. Ja, kao mnogi Srbi i Srpkinje, sebe ne prepoznajem u prikazu agresivnog, primitivnog, glasnog i ksenofobičnog Srpstva, koje smatra da nam je nepotrebno sve što dolazi od spolja i što nije autentično srpsko. Ja imam potpuno drugu viziju „dobrog Srbina“.
Kako izgleda ta vizija?
– Ja „dobrog Srbina“ vidim kao osobu koja svoje poštovanje i ljubav prema zemlji ispoljava tako što svome društvu daje najbolje od sebe. Bilo da je umetnik ili obućar ili profesor ili bilo šta drugo! Imamo danas mnogo primera „dobrih Srba“, pre svega u sportistima, ali imamo, s druge strane, i njihove suprotnosti, koji se trude da te talente ponište. Zato sada i mislim da je to što se meni desilo jedinstven primer, koji će biti dugo pamćen. I to ne samo kod nas, već i u okruženju. Mi nismo svesni koliko se u susednim zemljama prate dešavanja u Srbiji. Oni su nama mnogo više okrenuti nego mi njima. Zato smatram da je odgovornost ovog društva mnogo velika.
Povodom tog teksta, oglasile su se mnogobrojne institucije i umetnici, kako kod nas tako i iz zemalja u okruženju, ali niko nije odgovarao!
– To je samo jedan od mnogih tekstova koji su prošli nekažnjeno. Svi su me pitali da li ću da ih tužim, ali ja prosto nemam tu nameru. Možda neko misli da grešim, ali ja ne mogu da bijem tuđu bitku. Da je taj tekst objavljen u nekom regularnom listu u regularnom vremenu, to bi onda bila moja bitka, koju bih vodila zbog korektnog medijskog ponašanja. Ovo što se desilo trebalo bi da bude borba ovog sistema. Valjda i plaćamo porez da bi nas sistem štitio. Ne možemo mi da jurimo lopove ili ubice, već to mora sistem da radi. Isto je i sa tim tekstom. To nije moja privatna stvar i tužba, jer bih opet bila prepuštena na milost i nemilost drugima.
Da li ste se zapitali zbog čega je do toga došlo? Ta vest nije nova, pisalo se o tome još prošle godine. Da im se niste nešto lično zamerili?
– Ne, nikako. To je bilo iz čistog hira, ali i istovremeno vrlo promišljeno. Taj tekst je napisan da bi se zaplašili „izdajnici“ i podgrejala atmosfera straha i svrstavanja ljudi u različite tabore. Radilo se po sistemu „hajde da raspalimo nekoga ko je poznat“. Jer ako raspale Mirjanu Karanović, čemu onda može i sme da se nada neka anonimna osoba u Srbiji, koja ima nekakve simpatije prema bilo kome druge nacionalnosti. Živimo u vremenu podgrevanja nesigurnosti i straha kod ljudi, a u takvoj atmosferi mnogo je lakše upravljati masom, i lakše je uticati na ljude i na njihov način razmišljanja.
Kada već govorimo o društvenim promenama, šta je to što bi trebalo da se promeni u sistemu kulturne politike kod nas, da bi kultura dobila mesto koje zaslužuje?