Ono što nije u kadru

Pre odlaska na Palić čeka me mnogo poslova u Kinoteci koje treba završiti da bih se koliko toliko posvetio Festivalu. U toku su projekcije finansijskih planova za narednu godinu. Oko 10 sati odlazim u Arhiv gde sa Sašom Erdeljanovićem, upravnikom Arhiva, sagledavam šta je dosad montirano iz donacije Evropske agencije za rekonstrukciju. Reč je o donaciji vrednoj blizu dva miliona evra koja uz montažni sto, koji smo dobili iz donacije japanske vlade, potpuno menja odnos prema filmskoj arhivistici na ovim prostorima. Četiri nova montažna stola zamenila su stolove nabavljene krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina. Završeno je montiranje opreme za digitalizaciju slike. Tu je nova oprema za rekonstrukciju negativa-izvornih materijala koji su ono najdragocenije što čuvamo u Kinoteci. Novi projektori u projekcionoj kabini su još jedan doprinos da će i naša, i generacije koje dolaze, imati uslove da čuva i sačuva ono što su generacije kinotečana sakupljale, a iduće godine je jubilej – 60 godina Jugoslovenske kinoteke. Sakupilo se mnogo toga što nas svrstava u jedan od najznačajnijih filmskih arhiva u svetu. Žurim prema Muzeju kinoteke jer se i tamo montiraju novi projektori i najsavremenija tehnika za projektovanje filmova. U kancelariji me čeka advokat. Opet nas tuži vlasnik hotela Union. Taj proces polako prelazi u serijski film. Oko 15 sati konačno polazim na Palić.
U pozorištu Jadran, koje je za ovu priliku pretvoreno i u bioskop (nadam se za stalno) Holanđani montiraju opremu. Tu ćemo ponovo prikazivati filmove iz programa „Paralele i sudari“. Nije preterano ako kažem da je taj program naše mezimče. Bili smo očajni što ga zbog tehničkih nemogućnosti prošle godine nije bilo. Svaka dvorana ima po nekoliko programa, pa i ova. U njoj će se prikazivati novoustanovljeni program filmova za decu.Prisustvujemo probi novih dolbi uređaja na Letnjoj pozornici. Prisećam se 1992. kada nam je na prvoj projekciji sa platna paralelno sa filmom „Kazablanka“ „išao“ i zvuk neke radio stanice. Dug je put od te prve projekcije do ove današnje, pogotovu što smo te 1992, mesec dana pošto su zemlji uvedene sankcije, započeli sa stvaranjem međunarodnog filmskog Festivala. Da li bih sa ovim godinama imao „petlju“ za to? Možda. Brzo prolazimo kroz programe i goste, svečano otvaranje (tu je Vito Simurdić zadužen za taj deo posla) i ne vidimo ni jedan problem. Kad nema problema na početku Festivala to ponekad nije dobar znak. Predlažem Miši Mogoroviću da prošetamo do Male gostione i još malo „pretresemo“ šta nas čeka. Kaže da je tu sa motorom, jer mu je tako zgodnije da komunicira. Pade mi na pamet da bi Miša mogao da me odveze do Gostione. Međutim on je već odjezdio.
Posle večere izlazim iz Male gostione i vidim Mišu u zavojima i velikim flasterom na licu. Pao je sa motora. Ipak je dobro prošao. Razmišljam, da me je povezao, kakva bi to konferencija za štampu bila, sa dva ufalčovana direktora Festivala.
Već u 8.30 sam kod Blaža na Otvorenom univerzitetu. Još jednom prolazimo kroz Festival i naravno zovemo Mišu da vidimo kako je. Sinoć sam mu ostavljao neke tablete protiv bolova. Kako je moglo da bude – dobro je. Oko podneva stiže prva grupa novinara iz Tanjuga, Glasa javnosti, Radio Beograda, Danasa, Bete… akredituju se i hvale izgled Kataloga. Stvarno su se Bane i saradnici potrudili i Katalog kao i festivalske novine dobro izgledaju i obiluju mnogim zanimljivim podacima koji omogućuju lakše praćenje Festivala.
Vidim da je stigao i Leni Abrahamson, najzanimljiviji autor Festivala 2005. Ne možete ni da zamislite koliko je energije bilo u tom čoveku i kako nas je sve motivisao za neverovatne poteze. Međutim… nosi tri akreditacije: za suprugu i dvomesečnog sina koji su došli s njim!!! U stvari, nastavio je da nas iznenađuje. Svi smo uzbuđeni jer Festival treba da otvori Ken Louč, dobitnik nagrade za doprinos evropskom filmu „Aleksandar Lifka“. Od naših to je Goran Paskaljević. On će tek doći na kraju Festivala. Pre njih to su bili Peter, Bačo, Mencel, Zanusi, Vajda, Angelopulos, a od naših Gordan Mihić, Puriša Đorđević, Milena Dravić, Smoki, Bata…
U pola glasa i skoro s nevericom neki pitaju: „Da li Louč stvarno dolazi?“ Ne razmišljam o mogućnosti da se ne pojavi, ali… postoji i institucija „više sile“. U stalnoj smo vezi sa Petrom koji je otišao u Beograd po dragog gosta.
Oko 16 sati stiže Nebojša Bradić, ministar za kulturu. Radujem se tome jer nam ministri nisu baš često dolazili. Dogovaramo se šta je njegova obaveza večeras. Lako komuniciramo jer smo godinama sa njim i Zagom, njegovom suprugom, u iskrenom prijateljstvu.
Nešto pre 20 sati obaveštavaju me da Ken Louč stiže na parking. Široko se osmehuje i srdačno se pozdravljamo. Petar mu je već rekao da sam i direktor Kinoteke i počinjemo priču sa Kinotekom. Zahvaljujem mu što je našao vremena i što se izložio takvom naporu da na našem Festivalu provede samo 16 sati. Pola sata pred svečano otvaranje svi smo na Letnjoj pozornici. Dolaze gosti. Neke znam godinama npr. porodicu Bucalo. Ne propuštaju ni jedan film. Ken Louč i ministar Bradić se upoznaju i razmenjuju nekoliko reči. To je bio početak jednog dugog razgovora koji će se nastaviti tokom svečane večere.
Iza pozornice se upoznajem sa Editom Evetović, ćerkom Aleksandra Lifke. Naša nagrada za doprinos evropskom filmu nosi njegovo ime. Nema sumnje da je on jedan od najznačajnijih pionira filma na našim prostorima i prostorima srednje Evrope. Od onoga što je izgovorio prilikom dodele nagrade, a bio je to više nego zanimljiv stav o situaciji u evropskom filmu, meni je barem zanimljivo zazvučao deo kada je govorio o obavezama Evropske unije u zaštiti evropskog filma. (Zanimljiv zbog toga što smo ovde stvorili referentan festival evropskog filma, a ne možemo da učestvujemo na evropskim fondovima koji bi nam pomogli da Festival bude sadržajniji, sa većim brojem gostiju). Ako budemo čekali ulazak u Evropsku uniju, a to može da potraje, izgubićemo mnogo toga. I u svom govoru koji je okrenut njegovom pogledu na film, Bradić se obraća Louču: „Večeras je sa nama umetnik koji kritičkim pristupom u filmovima dokazuje da otpor ima smisla“. Poziva Louča da otvori Festival. Počela je prva projekcija. Najvažniji trenutak na svakom Festivalu, jer malo šta (eventualno ona „viša sila“) može da ga zaustavi. Tokom večere sa Loučom svi bismo da čujemo nešto više od onoga što smo videli u njegovima filmovima – ono što nije u kadru. Posle večere Louč bi malo da prošeta. Napolju ga čekaju nestrpljivi novinari i TV ekipe. Strpljivo, kao čovek velikog iskustva za ovakve situacije, daje jedan za drugim intervju, odgovara na pitanja, fotografiše se. Rekao bih da je zadovoljan onim što ga je dočekalo u ovih nekoliko sati od dolaska na Palić.
U 10 sati je prva projekcija u novoustanovljenom programu posvećenom dečijem filmu. „Agi i Ema“ Milutina Petrovića, po mnogo čemu važan film u našoj novijoj produkciji. U 16 sati „Novi izraelski film“ na Otvorenom univerzitetu. U 17 sati u Jadranu „Paralele i sudari“. U 18 sati opet na Otvorenom „Novi mađarski film“… Blažo i ja sa selektorima programa idemo od jedne do druge sale i sa zadovoljstvom konstatujemo da ti programi imaju svoju vernu publiku.
Ali ovaj dan su obeležile i konferencije. Prvu je održao Ken Louč već u 10.30 jer posle toga ima zakazane intervjue i u 13 sati odlazi sa Festivala. Pozdravljamo se i upućujemo mu poziv da dođe ponovo. Iskreno kaže da ne moramo dvaput da ga zovemo jer je prezadovoljan što je došao i bio deo našeg Festivala.
Sve ide kako je i predviđeno. Ono što nas onespokojava jeste vremenska prognoza. Blažo i ja sa projektantima posetili smo gradilište na objektu Velika terasa. Jedan od najlepših sačuvanih prostora na Paliću. Iduće godine to bi trebalo da bude festivalski centar. Radovi su odmakli. Znam to da procenim, jer sličan objekat rekonstruišemo za potrebe Kinoteke u Beogradu. Ne samo što će biti ukras Palića, već će nam taj objekat rešiti najveći problem: nećemo morati da strahujemo šta u slučaju kiše. Velika dvorana ispunjavaće sve ono što je neophodno za nesmetano odvijanje Festivala.
Festival je ušao u uhodane festivalske vode i sve ide kako smo želeli. Brine nas jedino vremenska prognoza. Najavljuju kišu i zahlađenje. Baš bi mogli da se ovaj put prevare. Znaju to oni.
Odmah pošto ispišem ove redove odlazim na tribinu „Novo lice 68“. Još jedan pokušaj da se pronikne u suštinu demonstracija te 1968. Prošlo je 40 godina. I posle toliko vremena kao da su ostala pitanja: da li je to pokušaj kopiranja protesta u Evropi, ili autentičan bunt na koji se dugo čekalo? Revolucija ili kako su tada češće govorili – kontrarevolucija? Učesnici u razgovoru su i učesnici tog istorijskog događaja i više od toga. Njihovi iskazi imaju snagu dokumenta. Svakako vredi čuti ta sećanja još jednom. Zato smo se i odlučili da i na našem Festivalu posvetimo dužnu pažnju šesetosmoj i šesetosmašima.