Opoziciona kakofonija

U svim delatnostima postoje zakoni, propisi, standardi i pravilnici kojima se određuje način obavljanja delatnosti, šta se kako radi, šta je dozvoljeno, a šta ne. Jedino su se političari od vajkada obezbedili da u bavljenju politikom, a posebno političko-državnim funkcijama, ne postoje nikakvi zakoni, propisi i standardi. Sve je moguće i sve je dozvoljeno. Ne postoje ni osnovni principi uljudnosti, objektivnosti, norme ponašanja, zabranjene metode i postupci. Takva situacija daje veliku prednost onima bez kućnog vaspitanja i pravog obrazovanja, ograničenih umnih sposobnosti i spremnih na sve radi političke karijere i lične koristi. Kako je broj takvih rastao u političkim strankama poslednjih decenija, tako se i broj onih normalnih, korektnih i stvarno stručnih smanjivao, tako da se mogu na prste prebrojati. Kada bi neko napravio spisak umnih, obrazovanih i poštenih koji su napustili politiku u poslednjih 10-15 godina pod najezdom karijerista i laktaroša, utisak bi bio daleko upečatljiviji, pa bi se lako konstatovalo da su nekadašnji pesimisti zapravo bili puki realisti.

Osnovni uslov da normalan čovek može da zaključi šta to vlast radi dobro, a šta loše, je da se stručno, argumentovano i jasno iznose analize odluka i postupaka vlasti, bez izmišljanja svega i svačega, lupetanja i upornog papagajisanja da vlast sve radi pogrešno i ne stručno, a baš to rade sve opozicione stranke, rascepkane i po količini i po suštini, bez ikakve koncepcije, ozbiljnosti i selektivnosti, ne sposobne da se ujedine oko bilo kog cilja i ideje, sem oko toga da hoće ne vlast, a to podrazumeva da su protiv SNS-a. Upravo takav niželigaško-banalni pristup višestruko doprinosi utisku da vlast radi dobro, pa se čovek pita da nije možda takva opoziciona scena upravo i formirana od strane vladajuće stranke i onih drugih koji ne misle dobro Srbiji. Gde su se denule teme decentralizacije na svim nivoima, promena izbornih zakona i vraćanje većinskog izbornog sistema, departizacija, suštinsko jačanje institucija, pre svega državih revizora, ombudsmana, antikorupcijskih komisija na svim nivoima, sve do opštinskih državnih preduzeća i institucija…?

Kako to da je Evropa očigledno podržavala opoziciju i finansijski i na sve moguće načine u vreme Slobodana Miloševića, a sada, bar na izgled, podržavaju samo Vučića, pa kad rasprodamo sve i ostanemo bez državne imovine i suvereniteta, onda će moći da nam dovode razne marionetske vlade? Zar nisu to pitanja kojima bi trebalo da se bavi ozbiljna opozicija? Ovako, opoziciona kakofonija deluje kao da njome diriguje premijer, jer je očigledno da u narodu opozicija vidno pada a rejting vlasti raste i pored ozbiljnih promašaja.