Ozbiljni pregovori ili konfrontacija s Iranom

Pune dve nedelje izgledalo je kao da je režim u Iranu konačno shvatio poruku da će se, ako nastavi svoj nuklearni program, suočiti verovatno s ozbililjnom vojnom konfrontacijom. Bilo je zaista interesantnih, do tog trenutka neizrečenih, izjava i signala iz Teherana koji su sugerisali sve veću spremnost da se započnu pregovori o iranskom nuklearnom programu i regionalnim bezbednosnim pitanjima. Odluka Amerike da pošalje državnog podsekretara Vilijema Bernsa na sastanak s vodećim nuklearnim pregovaračem Irana pokazuje da su ti signali shvaćeni ozbiljno.
Ali, nedavno isprobavanje vojnih mišića testiranjem raketa kao i odbijanje iranskog predsednika Mahmuda Ahmedinedžada i njegovog ministra inostranih poslova da prihvate bilo kakav kompromis pokazuju da je rukovodstvo zemlje ozbiljno podeljeno povodom strateške linije koju Iran treba da sledi. Iransko rukovodstvo i dalje gaji pogrešno uverenje da su izraelske pretnje iranskim nuklearnim postrojenjima izraz domaćih problema koje ima vlada Ehuda Olmerta. To je potpuno pogrešno. Olmertova vlada ima ozbiljne probleme, ali nema razloga da sutuacija između Izraela i Irana dostigne taj nivo.
Naprotiv, u Izraelu postoji međupartijski konsenzus kada je reč o mogućem nukleranom naoružavanju Irana i njegovoj regionalnoj hegemoniji. Svi se slažu da u odsustvu diplomatskog rešenja Iran mora biti sprečen da se nuklearno naoruža u pravo vreme i svim neophodnim sredstvima. Štaviše, Saudijska Arabija i neke arapske zemlje dele taj pogled, iako iza zatvorenih vrata.
Ako Iran usvoji realističniji prilaz, postoji realna nada u diplomatsko rešenje. Najnovija ponuda grupe 5+1 (pet stalnih članica Saveta bezbednosti UN plus Nemačka) dobro je primljena u Teheranu. Osim dalekosežne političke i ekonomske saradnje, u ponudi se obećava i saradnja na nuklearnom planu, uključujući i izgradnju najsavremenijih reaktora na laku vodu u Iranu, kao i pristup Irana neuklearnim istraživanjima i razvoju – pod uslovom da postoji dogovoren sporazum. Ono što je zaista novo jeste da je Iran pozitivno odgovorio na proceduru koju je predložila grupa 5+1. U pretpregovaračkoj fazi to bi značilo da se Iran složi da ne instalira nikakve nove centrifuge, neohodne da se poveća obim obogaćenog urana, dok će se grupa 5+1 uzdržati od poziva u Savetu bezbednosti za uvođenje novih sankcija. Kada pregovori počnu, Iran bi pod nadzorom Međunarodne agencija za atomsku energiju suspendovao obogaćivanje urana i povezane aktivnosti na šest meseci – o čemu je iranska vlada odbijala da uopšte razgovara poslednje četiri godine. Sa svoje strane, Savet bezbednosti bi suspendovao sva razmatranja povezana s iranskim nuklearnim programom.
Cilj ovih pregovora jeste sveobuhvatan sporazum između Irana i grupe 5+1 koji bi razrešio nuklearni sukob i pozabavio se regionalnim bezbednosnim pitanjima (Irak, izraelsko-palestinski konflikt, Liban, Persijski zaliv, Avganistan), a istovremeno otvorio ekstenzivnu međunarodnu i regionalnu saradnju.
Bilo je, takođe, signala koji su potekli iz Irana da bi vlasti mogle da prihvate da nastave obogaćivanje urana u trećoj zemlji u zajedničkom konzorcijumu sa Zapadom, pošto je Iran usavršio tehnologiju obogaćivanja. Sličan predlog Rusije hladno je odbačen pre kratkog vremena.
Štaviše, iako nema spremnosti da se prihvati izraelska hegemonija, ton vizavi Izraela počinje da se menja. Ahmedinedžadov gadan antisemitizam kritikovao je nedavno indirektno, ali prilično otvoreno, jedan od najbližih poverenika iranskog vrhovnog verskog vođe, bivši ministar inostranih poslova Ali Akbar Velajat. Iranski portparol nagovestio je, takođe, da postoji službena svest o važnosti Izraela za sveobuhvatno regionalno rešenje i da poslovanje s Izraelom nije više nepojmljivo.
Takva vrsta jezika nije se čula godinama otkad je na vlast došao Ahemedinedžad. Je li Iran zaista ozbiljan? Ili je to samo stara taktika odugovlačenja? Da li vlada samo želi da kupi još vremena, da prođu američki predsednički izbori? Imajući u vidu javne kontradikcije u ponašanju iranskog rukovodstva, postiji li pouzdana iranska pozicija i ako je tako ko je predstavlja? To su krucijalna pitanja na koje odgovore može dati samo praktični test u pregovorima, ovaj put uz američko učešće. Ako je Iran ozbiljan, rezultat ne može biti ništa manji od dugo očekivane „velike pogodbe“ – regionalnog pomirenja interesa između Irana, na jednoj strani, i Amerike, Evrope i američkih regionalnih saveznika na drugoj.
Međutim, ako Iran igra na vreme, takvo ponašanje je kratkovido i ludo. Sukob i, prema tome, opasnost od vojne konfrotacije neće nestati pod novom američkom administracijom. Naprotiv, propadnu li pregovori, sukob će ponovo izbiti za kratko vreme, a biće daleko opasniji.
Ni Džon Mekejn ni Barak Obama neće zauzeti mekši stav od sadašnje američke administracije kad je reč o iranskoj regionalnoj hegemoniji i nuklearnom programu. U stvari, ako diplomatija omane, vrlo je verovatno da će oni reagovati još energičnije. Stoga je imperativ da se diplomatiji da šansa što u ovom trenutku izgleda moguće.
Ako su vodeći lideri u Teheranu shvatili da to ima više smisla, i da je više u skladu s interesima Irana, da konsoliduju uspehe svoje spoljne politike poslednjih nekoliko godina i da ojačaju režim umesto da sve rizikuju u vojnom obračunu s nepredvidljivim posledicama, onda postoji stvarna šansa za diplomatsko rešenje. U suprotnom, region bi zaronio u vruću konfrontaciju.
Postoji mudrost, o čemu iransko rukovodstvo treba da vodi računa, u staroj poslovici da je bolje ptica u ruci nego dve na grani.