Označitelji asteroidi

I zato se može reći da ono što postoji ili opstaje i nije nikakakav stabilni „identitet“ nego upravo ova zamena u sintagmi „umesto identiteta“, jer nema ničeg stabilnog pod suncem i u tom smislu smo „apsolutni beskućnici“, kako bi rekao jedan od autora ove biblioteke, Aleksandar Zistakis. Tako je ovo beskućništvo postalo naša jedina kuća što je paradakos, a pitanje je da li se paradoksi uopšte mogu misliti i na koji način.

Ali, da se vratimo na razloge. Najpre, predložio sam da u ovoj biblioteci prvenstvo imaju tzv. teorijski apatridi iz nekadašnje Jugoslavije, kao što je to Zistakis, ali i Slavoj Žižek, dakle, autori sa nekada zajedničkog i jedinstvenog teorijskog prostora koji je danas ispresecan nedavnim ratovima, zbog čega su mnogi od značajnih autora još uvek na „produženom odsustvu“, kako je to napisao Zistakis. Zato je zajednička tema ovih eseja taj osećaj gubitka ili nestajanja identiteta, koji će Žižek u svom ogledu nazvati „čudovišnost“.

Čitanje „teŠkih“ eseja

Reč je, dakle, o knjigama Slavoja Žižeka – Čudovišnost(monstruoznost) Hrista (o kojoj sam na ovom mestu već pisao) i Aleksandra Zistakisa – Politike označavanja, čiji je podnaslov Esej o značenju i istini u umetnosti i politici. Dodajmo da je potrebno imati u vidu da ove „teške“ eseje nije moguće čitati dijagonalno, što je sinonim za tzv. brzo čitanje od koga nema mnogo vajde. Ovde je potrebno paralaktičko čitanje, odnosno, čitanje koje će uzeti na sebe sve perspektive, (maske) eseja i biti dekonstrukcija samih eseja. To onda znači njihovo ponovno pisanje u sferi teorije ili filozofije, što znači da je čitanje oblik ili forma pisanja, iako nevidljiva. Jedna interpretacija bez referencijalnosti, pošto sam tekst nema identitet i zato je kontekst važniji od teksta. Možda je to razlog što filozofi umiru čitajući, kao što smo napisali u nekim drugim prilikama.

U svakom slučaju, čitanje je nestabilna matrica ako je uopšte matrica i identitet. To je tako zato što je kontekst u politici značenja i označavanja važniji od samog teksta, jer su granice u stvari nestale kao i same granice između umetničkog i neumetničkog, filozofije i nefilozofije, što već pripada području postfilozofije, ako ova „zemlja“ uopšte postoji.

Prema Zistakisu, „umetnik nema identitet“. On je izgubljen zajedno sa umetnošću i delom. Umetnik je slobodan u odnosu na produkciju i značenje ili „politike označavanja“. Delo je oslobođeno od ove prinude na značenje ili označavanje. I to je važna razlika u odnosu na konceptualizam i analitičku estetiku koju Stevan Vuković u svom prikazu ove knjige nije razumeo. Dakle, nije to samo „postmoderna“ koju Vuković odbacuje a priori. Uostalom, Zistakis jednostavno nije pisao o konceptualizmu!

Zašto uopšte nešto slikati – pita Zistakis govoreći o ovom gubitku referencijalnosti i smisla u umetnosti 20. veka čije su ključne ili velike figure, ili igrači, Marsel Dišan sa tzv. nađenim objektima i Kazimir Maljevič sa suprematističkim kvadratima koji su „istiniti“ nezavisno od svakog smisla ili značenja koji im se mogu pripisati. Na to ću se još vratiti, pošto je, kako piše Zistakis, „značenje izgubljeno negde na putu“. Nema rešenja zato što ne postoji problem.

„SluČaj“ joŠ uvek otvoren

Ali, da napišem još nešto o odnosu konteksta i teksta, koji sam pominjao i na taj način bar ovaj problem skinem sa dnevnog reda. Tražio sam od Zistakisa da mi opiše ukratko svoje udaljavanje sa Filozofskog fakulteta što je bio mučni proces koji potrajao nekoliko godina. Evo kako se završava njegovo pismo: „Eto, Dako, to je ukratko istorija mog „slučaja“. Na kraju bih te zamolio da, ako slučajno možeš, vidiš da li one tužbe ministarstvima još stoje, odnosno, kako su rešene. Mislim, jako me zanima da li još uvek imam magistraturu sa beogradskog FF i da li sam možda otpušten još pre 2001. Ili su, kojim čudom, doneli rešenje u moju korist, tj.odbacili tužbe“.

Zistakisovo neznanje je ogromno kao i bahatost našeg suda koji tako podseća na Kafku. Poenta je u tome da su proces protiv njega počeli nacionalisti (njegov mentor Mirko Zurovac), a nemarno nastavili analitičari „proevropske orijentacije“ koji se nisu potrudili ni da zatvore ovaj slučaj! Kao što se naslućuje iz Zistakisovog pisma, njegov „slučaj“ je još uvek otvoren i biće otvoren do sudnjeg dana.

I to zato što su referenti značenja ili označitelji, u politici kao i u umetnosti, ovi arbitrarni „asteoridi“ čija je putanja slučajna i nepredvidljiva. Kao i same „politike označavanja u politici i umetnosti“, o kojima piše Zistakis. I zato što su ovi referenti ili označitelji arbitrani i slučajni, kao i sami „asteoridi“, politike označavanja u politici i umetnosti su, u osnovi, samoreferentne, i zato dolazi do paradoksa: one su upravo zato „istinite“. To je epilog ne samo Zistakisovog eseja nego i kretanja u modernoj umetnosti od 20-ih godina prošlog veka. Tako su Dišanovi „nađeni objekti“, kao i Maljevičevi „suprematistički kvadrati“ „istiniti“ nezavisno od njihovog značenja.

Uopšte, osnovna Zistakisova ideja ili, da kažem, hipoteza glasi: da ni ovaj suprematizam istine u odnosu na značenje ne konstituiše nikakav stabilan poredak ni u politici ni u umetnosti, pošto je i ovaj „gubitak referencijalnosti“ arbitraran i privremen. Kao što je napisao Zistakis, sve je to izgubljeno na nekom putu a svi putevi izgleda vode prema „istini“ ili „raju“ i svi su podjednako paradoksalni i čudovišni. Ovo razdvajanje smisla i istine je zato paradigma našeg modernog, ili postmodernog vremena svejedno, što zagovornicima tradicionalnog primata smisla ili logosa izgleda ne samo paradoksalno, nego upravo čudovišno.

Jer, u obe regije – umetnosti i politici – danas važi ovaj suprematizam ili primat „istine“ nad smislom, što je poredak koji postoji u jeziku kao i u samoj stvarnosti. Zato je ono što je zajedničko u oba eseja ono što bi se moglo imenovati kao „lingvistic turn“, okret prema jeziku, naraciji, ili onom čudovišnom. Drugim rečima, jezik je postao primaran, pošto je njegova narativna struktura osnova „istine“ a ne smisla. Kao i vreme jezik je arbitraran i besmislen. Zato je naracija u umetnosti i politici ispred argumentacije. Arbitrarnost je struktura same stvarnosti, ali i jezika. Politike označavanja u politici i umetnostu su stvarne i istinite a ne logične. Nije u pitanju logos nego istina. Iz tog razloga „čak i kada nema nikakvog smisla još uvek postoji nekakakva istina“. Zato, jer je struktura narativnog a ne logosa, ili logičkog mnogo bliža strukturi vremena, nego što bi to mogla biti bilo koja metoda, logika ili metodologija, kako naglašava Zistakis. Jer, baš kao i vreme i temporalnost, narativno je haotično, eklektično, fundamentalno neorganizovano, istovremeno i eksplozivno i implozivno, sa elementima koji se konstantno rasipaju i uvek iznova ponovo ujedinjuju. Mora se pronaći način, poručuje Zistakis, „da se misli odsustvo metode i da se to odsustvo shvati i prizna kao vrhunska, apsolutna sloboda, kao sloboda nasuprot slobodi koja je neizlečivo vezana za metodičnost i koja uvek referira na opšte, kolektivno, organizovano – jednom rečju, metodično – biće i procedure“.

BeskuĆniŠtvo savremenih ljudi

Možda su iz tog razloga najlepše stranice ovog eseja napisane o umiranju, smrti, gubitku i beskućništvu. Možda je zato ovaj esej najpre esej o beskućništvu savremenih ljudi koji su izgubili svoje referente kao što su to bili „biće“ ili „bog“, jer su „jezik“, „naracija“ i „istina“, nasuprot „logosu“ i „logici“ samo – entiteti bez značenja, a ipak „istiniti“, koliko i Dišanova „Fontana“ ili Maljevičev suprematistički kvadrati. Mi smo zato beskućnici koji uprkos tome „zauvek ostajemo kod kuće, kao totalno napušteni beskućnici“. Zar to nije paradoksalno i čudovišno? Pošto smrt i život, nesreća i sreća, zlo i dobro, ružno i lepo, nisko i visoko nisu uzastopni događaji nego jedan paraliktički događaj čije čitanje zahteva aktivnu paralaksu ili perspektive, slojeve koji se kreću. „Čudovišnost“ je zato slojevita i pokretna a ne statična. Tako je i u pogledu neobične, dadaističke Zistakisove neosetljivosti prema siromašnima i bednima u njegovom Manifestu protiv bede i siromaštva koji nije objavljen i koji je možda primer beskrajne umetničke arogancije ili „čudovišnosti“ koja konstruiše ne samo „istinu“ nego i sam život. To su, ipak, zakrivljeni horizonti ovog eseja ili „astetoida“ / označitelja koji dolaze i nestaju iznenada kao i sama nebeska tela. Ili, „mušice“, o kojima je pisao Delez.

„Jedini problem je u tome što posle ovog i ovakvog prevazilaženja ne preostaje ništa, pošto je to izgleda ukidanje/nestajanje referencijalnosti kao takve, ili nestanak značenja u umetnosti. Drugim rečima, ona nam izgleda ne ostavlja ništa osim prazne označitelje koji nasumice plutaju naokolo. Štaviše, oni sami izgledaju potpuno nasumični i abitrarni, nešto kao lični ili intimni podaci bez ikakvog šireg opšteg značenja, potpuno privatne činjenice koje nikada ne ulaze ni u kakvu javnu sferu ili relaciju. Oni se pojavljuju kao označitelji-asteroidi, koji u najboljem slučaju mogu da ponavljaju ili imitiraju svoja odavno prošla, arhaična značenja i smislove. Ali, koliko god se trudili da stvari nekako sastavimo, ova arhaična značenja i reference ne mogu konstruisati smislenu celinu i stoga ne mogu konstruisati (niti rekonstruisati) neki referencijalni okvir, ni stari ni novi. I to zato što je sa prevazilaženjem/dovršenjem programa moderne umetnosti, referencijalnost u celini i kao takva nestala iz umetnosti“.

Poređenje sa filozofijom se nameće samo po sebi, bar u području koje sam nazvao postfilozofijom. Zar ne?