Pacijenti su otišli na glasanje

Na jutarnjem sastanku odeljenjskog kolegijuma dobili smo obaveštenje od načelnice da ćemo uskoro platu primati po učinku.
– Pa zar mi ne radimo timski?! – čudila se jedna koleginica. – Apsolutno je nemoguće razlučiti pojedinačni udeo u pružanju bilo koje medicinske usluge!
– Jes malo sutra! – replicirao je kolega. – Fala bogu da se jednom odvoji rad od nerada! Dosta je bilo javašluka u ovom zdravstvu!
– A za koji klinac onda postoje normativi! – umešao se drugi kolega. – Zar nije određeno koliko ko treba da ima pacijenata i pregleda?! I šta sad!? Je l’ sad mi treba da se otimamo među sobom oko pacijenata da bi zaradili veću platu?!
– Šta se ti sekiraš – obratio mu se prvi kolega – Ti si se i do sad otimao oko pacijenata, ali pojedinih… Deviznih…
– Šta hoćeš time da kažeš! – buknuo je prozvani. – Ja se otimao!? Ko mi kaže! Pa ti si, bre, penzionisao pola Kalemegdana!
– Ja penzionisao?! – kolega je pocrveneo do ušiju. – E pa videćemo, burazeru! Kad ti uvede Tomica normu, završićeš ti na belom lebu, ja ti garantujem!
– Pa znaš šta!? Bolje na belom lebu na slobodi, nego na belom lebu u bajboku kao ti !
I onda je načelnica pobegla, što je označilo kraj sastanka.
Posle sam radio ambulantu.
Depresija, depresija, depresija, depresija, depresija, depresija, depresija, depresija, depresija…
Posle nekoliko sati rada sa depresijama mogao sam da odahnem.
U ovoj zemlji bar psihijatri ne moraju da brinu. Učinak im je zagarantovan…
– Mislim da je vreme da detetu damo neko ime! – rekla je žena. – Svi koji čestitaju, obavezno pitaju kako će se zvati! Ne mogu više ovako!
Zaista, mali je imao već sedam dana, a nije imao pravo ime.
Beba, Lutka, Mili, Zrika, Sisavac i Kmekmen se svakako ne računaju.
Ako se neće zvati po mom pokojnom ocu, što bi se zvao po njenom živom, zanimljiva imena deda su već pokupljena od ranije rođenih, pradede su imali previše arhaična imena…
Dakle, na Internet!
A tamo, beskrajni spiskovi!
Gomile raznih raznoraznih konstrukcija i formi. Ogroman broj neupotrebljivih.
Ispostavio se i priličan broj politički nekorektnih imena. Vojimir, Vojin, Vojislav, Rusomir, Ratibor, Ratimir, Ratko, Ratomir…
A najviše smešnih! Šiško, Šale, Čubrilo, Cviko, Uranko, Tugomir, Stojko, Paun, Pantelija, Omilj, Njegoš, Nikita, Nićifor, Mojsilo, Melentije, Lepoje, Đoka…
Morali smo da napustimo Internet i okrenemo se ličnim afinitetima.
Napravljen je uži izbor: Bogdan, Dušan, Jovan, Lazar, Pavle, Stefan i Strahinja.
A onda je počelo prisećanje.
Na primer: – Baš je lepo ime Stefan! Pa onda: – Čekaj, čekaj, poznajem ja jednog Stefana… da da… kakav je to odvratan lik da samo znaš!
Pa onda: Lepo je ime Strahinja! Pa onda: – Je li se Strahinja zvao onaj što je prevario i ostavio našu kumu posle pet godina zabavljanja…
Ili: Izgleda da nam Jovan još nije vratio onaj dug…
Ime po ime, ispostavilo se da su mnoga lepa imena pokvarili manje lepi ljudi.
U tom paketu za svaki slučaj otpali su Tomislav i Boris, Vojislav i Velimir, Čedomir i Vuk…
Najzad smo našli jedno neukaljano i politički korektno ime.
Zvaće se Andreja.
Eto, od sad ima čisto i lepo ime. Pa neka ga ovde sačuva ako može!
Zove divni čovek Karlo, urednik Satirikona u Politici.
– Aj mi daj neku novu priču za nedelju. Pregledao sam ti ove što si poslao… Dno, brate! Sve neki mrak, crni humor, depresija…
– Izvini Karlo, nisam ja kriv. Na tragu sam otkrića da je i depresija zarazna bolest…
– Ma otkači se bre mračnih tema! Kako ti više ne dosadi da pišeš o depresiji. Napiši mi nešto aktuelno, brate, za novine, da svi mogu da razumeju. I da bude vedro, veselo…
Karlo traži vedru priču. Ok.
– Imam jednu o tetoviranju. Kao, ne zna tip šta bi pre mogao da istetovira…
– To, brate! – svidela se tema Karlu. – Tako nešto, vedro, veselo, o tetoviranju…
Odem da se istetoviram.
– Šta da ti napišem, burazere? – pita tatu-majstor.
Prvo pomislim na domovinu. Ipak sam ja patriota.
Ali domovina je izdana i prodana!
Totalno razočarenje!
Pomislih na NJU. Moju najveću ljubav.
Ali ona me je napustila!
Totalno razočarenje!
Možda moj fudbalski klub. Ja sam vatreni navijač.
Ali nismo osvojili ni jednu titulu!
Totalno razočarenje!
– Šta da ti napišem, burazere?! – nestrpljiv je tatu-majstor.
Roditelji, prijatelji, devojke, gradovi, muzičke grupe, sportisti, glumci, glumice, ideje, ideologije, pisci, filozofi, multinacionalne kompanije, Amerika, Rusija, demokratija…
Možda moje ime?
– Šta da ti napišem, burazere! – nervirao se tatu-majstor.
– Piši preko celih leđa: TOTALNO RAZOČARENJE!
– Doktore, pacijenti su otišli na glasanje – obavestila me je sestra Nadica kad sam došao na dežurstvo.
– Koji pacijenti? – malo sam se zbunio.
– Pa… svi pacijenti sa odeljenja – pojasnila je sestra Nadica. – Valjda znate da su danas izbori…
Da, predsednički izbori. Jovanjdan. Malo sam zaboravio. Ali pacijenti nisu.
– A što mi ne možemo da glasamo? – interesovalo je sestru Nadicu. – Ja, koliko se sećam, nekad smo i mi dežurno osoblje mogli da glasamo, dolazili su ovde na odeljenje sa glasačkom kutijom, sve po redu… a u zadnje vreme ništa…
– I robijaši mogu da glasaju – uključila se sestra Lena. – Svaki dan su nam trubili na Dnevniku koliko će robijaša da glasa, možeš misliti…. A mi?!
– Znate šta? Ja mislim da ni čuvari zatvora neće glasati! – zaključila je sestra Nadica. – Pa da, oni su dežurni kao i mi! A očigledno dežurni nigde ne glasaju!
– Znate li vi koliko u Beogradu ima dežurnih kojekuda! – brinula se sestra Lena. – I niko od nas neće stići da glasa… A glasaju tamo neki robijaši!
– I naši pacijenti! – setila se sestra Nadica.
Pio sam kafu zagledan u horizont.
– Doktore pa vi samo ćutite! – obratila mi se sestra Nadica. – Pa dobro, recite Vi, da li je normalno da mi ne glasamo, a da glasaju robijaši i psihijatrijski bolesnici?
Ponovo sam otpio kafu.
– Oni jedino i treba da glasaju… – odjednom sam shvatio. – Ovo je njihova zemlja. A ionako glasaju za svoje!
Sestra Dana je bila jako pogođena rezultatima izbora.
– Pa ovo je katastrofa! – komentarisala je za vreme doručka. – Moramo nešto preduzeti u drugom krugu! Jedini nam je spas da svi glasamo za Tadića!
– A što baš za Tadića? – interesovalo je spremačicu Macu.
– Kako što, ženska glavo! – žestila se sestra Dana. – Pa ako ne pobedi Tadić neće nam uopšte ukinuti vize!
Servirka Maca je slegla ramenima.
– Uuu što me zabole za vize! Pa ja u životu, evo već četrdeset tri godine nisam nigde putovala! I šta mi fali?! A da ti ja kažem, zna se ko putuje i ko ima da se vetri! Tajkuni!
– Ma kakvi tajkuni, putuje i običan svet… – pokušavala je sestra Dana.
– Ja ne poznajem nikoga, ovoga mi krsta, u celom mom komšiluku i celoj rodbini, da je negde putovao van granice! Putovao je samo neki komšija Panta iz ulice, ali taj je išao tamo, ono, leva ruka – desni džep!
– Ma pusti to putovanje! A šta ćemo bez Evrope?! Ako ne glasamo za Tadića, nećemo uopšte ući u Evropu!
Servirka Maca se namrštila.
– A leba ti, šta ćemo mi u toj Evropi?!
Sestra Dana se zagrcnula od uzbuđenja.
– Pa kako šta ćemo!? Mi smo deo Evrope, kako reče predsednik Tadić, mi pripadamo Evropi po svojim osobinama i… uopšte!
– Ja sam gledala na kablovskoj tu tvoju Evropu – nije se dala servirka Maca. – Znaš li ti, bre, da se tamo žene muški među sobom! A znaš li da je njima radno vreme od ujutru do uveče! To nam je pričao onaj Panta šaner. Odu na posao ujutru, a vrate se uveče. Kući samo prespavaju! A što je najgore, tamo je zabranjeno pušenje i na poslu, i na ulici i u kafani! To je ta Evropa, draga moja!
Sestra Dana je pokušavala još nešto da kaže kada se u razgovor umešala spremačica Zlata.
– E ja se ne bavim politikom i to… I do sada nikad nisam glasala… Ali nešto vas slušam pa me interesuje… Je l’ ima da se glasa za nekog protiv tog Tadića i te Evrope?
– Možda bi trebalo da najzad prijavimo negde ovo dete – predložila je žena. – Prošlo je već jedanaest dana!
Pozvao sam matičnu službu nadležne Opštine.
– Čestitam, gospodine, to je divno – obradovao sam neku službenicu. – Moramo se svi boriti protiv bele kuge! A kad je dete rođeno?
– U prošli petak.
– A kad je otpušteno iz bolnice?
– U nedelju.
– Odmah posle dva dana? – iznenadila se službenica.
– Pa da. Nije bilo mesta u porodilištu. I rekli su da dete ima baš blagu žuticu, a da žena nije mnogo operisana…
– Tu ste sami krivi, gospodine – prekorila me je nepoznata službenica. – Trebali ste da nađete neku vezu…
– Pa trebao sam – složio sam se sa sagovornicom. – Mada sam mislio da je dovoljno što ja radim u toj bolnici. I što žena radi u toj bolnici. I što su joj otac i majka radili u toj bolnici… Šalim se, žena je tražila da izađe.
– Vi ste neki naivan čovek – zaključila je iskusna službenica. – A što se tiče prijavljivanja, ništa se ne sekirajte. To vam neće biti skoro! Evo mi smo tek dobili papire za bebe od pre Božića…
– Možete li da mi kažete otprilike…
– Ne mogu! – presekla je ona. – Moja koleginica je otišla na bolovanje, uhvatio je neki grip, i ne znam kad će doći, a ja imam problema sa leđima, nešto me steglo u zadnje vreme, pa ne mogu dugo da sedim, nego svaki čas moram malo da prošetam, a kičma me stežeee…
– Izvini sine što ćeš ovde živeti u ilegali – obavestio sam Andreju koji me je gledao svojim bebećim pogledom.
Karlo je zvučao malo nervozno.
– Pa dobro, brate, što me zeznu sa onim tetoviranjem?! Ja te zamolio da mi napišeš vedru priču, a ti ga totalno zacrni! Pa šta je veselo u tome što je neko istetovirao na leđima natpis totalno razočarenje?!
– To je metafora… – nešto sam pokušao.
– Ajde! Metafora do moga! Nije to metafora, moj Simo, nego si ti, burazeru, u depresiji. Ja da ti kažem, laik, tebi, profesionalcu! Ti si depresivan!
Nisam ni sam više bio siguran.
– I najbolje bi bilo da se malo odmoriš od pisanja – savetovao me je Karlo.
– Ali, prijatelju, ti znaš da ja jednostavno moram da pišem…
Karlo se nasmejao svojoj ideji, a zatim je i rekao.
– Pa ako već moraš, piši o depresiji!
Kada smo završili razgovor, nešto se desilo.
Otvorio sam novi folder. SVE O DEPRESIJI. I počeo.
„Depresija je stara koliko i čovečanstvo. Ubraja se u najranije opisane bolesti u istoriji medicine, a ujedno je i u najčešći psihički poremećaj današnjice.