Pala Bastilja, pao Prozor, a konačno i šengen

Usput, i fudbalerima krenulo otkad su „plave“ dresove zamenili „crvenim“. Promenili su himnu, tj. Fudbalski savez je svoje međunarodne nastupe uskladio sa promenjenim statusom države, pa je fudbalerima umesto njima mrske „Hej, Sloveni“ počela da svira „Bože, pravde“. Pevali oni lepo, (čak i dok je svirala „Hej, Sloveni“ pevali bi „Bože, pravde“) držali cele šake ili bar po tri prsta na srcu, ali nije bilo dovoljno. Tačnije, napravili bi korak napred, pa dva nazad. Promeniše boju dresova, dovedoše Radomira Antića i krenu im dobro. Bar dok ne naiđu na Argentinu.

Božidaru Đeliću, potpredsedniku Vlade koji je, pored ostalog, bio zadužen da građane godinama nervira licitiranjem datumima pridruživanja Srbije EU, draža je vremenska od „kolorne“ koincidencije. Čoveku kome je navodno i sam predsednik Boris Tadić zabranio da pomene i „d“ od datuma ukidanja viza ili deblokade SSP, glas je drhtao dok je saopštavao širokim masama da će dan po padu Bastilje, to jest, 15. jula evropski komesari Oli Ren i Žak Baro saopštiti preporuku o ukidanju viza. „Dan po padu Bastilje, pašće vize“, glasno, jasno i emotivno reče nam Đelić. I konačno je pogodio.

Razumem što je njemu ta vremenska podudarnost bitna, tolike je godine proveo u Parizu, ali šta prosečni građanin Srbije zna o padu Bastilje? Verovatno više nego Amerikanac, naprimer, posebno ako je učesnik devetomartovskih demonstracija, ali nedovoljno da bi ga se ta podudarnost naročito dojmila. Svaka čast Francuskoj buržoaskoj revoluciji, rušenju monarhije, idealima slobode, jednakosti, demokratije, ali je giljotina isuviše često radila godinama po padu Bastilje 14. jula 1789. Previše za moj ukus. Da sam se ja pitala, pre bih ukidanje viza bar na emotivno-marketinškom nivou povezala sa nekim nama bitnim i poznatim datumima ili sloganima. Na primer, onom čuvenom Titovom naredbom iz bitke na Neretvi „Prozor noćas mora pasti“. Mada priznajem da to zbog te Titove čvrstine i vremenske odrednice „noćas“ možda i nije najsrećnije rešenje.

Mogu, ipak, da zamislim da se predsednik Tadić i vicepremijer Đelić u duetu 31. decembra nasmejano obrate prosečnom građaninu/građanki Srbije „Srećna Nova godina. Vize su ove noći pale“. A prosečni građanin/građanka u niskom startu, sa biometrijskim pasošem i cirka 300 evra u novčaniku, kao Pepeljuga čeka da sat otkuca ponoć i da pohrli ka zemljama EU. Bilo bi još poštenije da duet Tadić-Đelić postane trio jer je, priznaju to i u Briselu, zamenik premijera i ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić odradio lavovski deo posla. Ima u tome neke kosmičke pravde. U vreme vladavine pokojnog predsednika SPS Srbiji uvedoše vize, pa je red da se njegov naslednik bar malo oduži građanima iste. Nije, međutim, ovo ni približno dovoljno.

Da li se slučajno desilo da je u vreme saopštavanja divne i istorijske vesti iz Brisela Ivica Dačić bio u Briselu, a Boris Tadić u Šarm el Šeiku? Možda i jeste, ali pokazala je Srbija time svoje široko, pomiriteljsko lice. Lider stranke koju su do pre nekoliko godina zvanično primali i posećivali samo zvaničnici duboko nesvrstanih država, primljen je u Briselu kao uvaženi sagovornik, što funkcijom zamenika premijera i ministra unutrašnjih poslova i jeste. Ren i Baro mu predali Uputstvo u kome je taksativno nabrojano šta još Srbija treba da uradi kako bismo odistinski prešli na „beli“ šengen. Lider druge stranke i šef države, koga su godinama smatrali za uglavnom prozapadnog čoveka na Samitu nesvrstanih zemalja u egipatskom letovalištu ponovo je pokazao da se dobro snalazi i sa predstavnicima tih država. To je ono što su nam naši vladajući političari obećali-evrointegracije, ali i saradnja sa svima: istokom, zapadom, severom i jugom. I ispunjavaju.

Obećali su nam vladajući političari i sređivanje stanja u medijskoj sferi, ali nismo očekivali ovakav Predlog izmena i dopuna Zakona o informisanju. Čak i pošto su predlagači – Vlada Srbije, tačnije nadležno Ministarstvo kulture – prihvatili većinu sugestija novinarskih udruženja, postavlja se pitanje čemu izmene navrat-nanos i faktički „iza leđa“ svim zainteresovanim? Da bi „sredili“ jedan-dva tabloida? Nimalo inteligentan potez. Kada država hoće i želi, i te kako ima moći da sredi stanje u verovatno svim oblastima, te bi mogla ne samo da upristoji tabloide već i da ih natera da plaćaju doprinose. Mogli bi, uzgred, i da prestanu da se međusobno blate posredstvom istih tabloida, poturanjem informacija iz „dobro obaveštenih izvora“. Ako ne zbog pristojnosti i javnosti, zbog sebe bi mogli to da učine jer se nikad ne zna kada se i kako ona narodna izreka „ko drugome jamu kopa, sam u nju pada“, može ostvariti.

Svesna sam toga da Nebojša Bradić nije Aleksandar Vučić, preciznije nije Srbija 2009. ono što je bila pre desetak godina, ali nije, nažalost, puno odmakla. Ponekad mi se čini da nema gore sudbine za nekog ko radi u medijima koje bije glas da su bili ili su i dalje „nezavisni“, „prodemokratski“, „opozicioni“(ma šta značilo, zna se na koga se odnosi) nego da se u nečemu složi sa političarima „sa druge strane“. To je ono što se i meni povremeno dešava i što me duboko iritira. Kako su „aktuelne“ demokratske vlasti uspele da povuku potez (u ovom slučaju predlože izmene Zakona o informisanju) kojim su u kritici ujedinili dijametralno suprotstavljene osobe, stranke, medije, udruženja? Čitam šta kažu profesori Rade Veljanovski, Vladimir Vodinelić, slušam šta pričaju poslanici SRS, DSS, SNS i kao da sam u zoni sumraka. Suštinski se slažu. Na sve to se pojavi Branko Ružić i izgovori da SPS „kao moderna, reformisana stranka levice, koja se zalaže za slobodu izražavanja“ neće glasati za predložene izmene jer ne želi da na bilo koji način bude dovedena u vezu sa bilo kakvim restriktivnim merama prema medijima. „Ne želimo da se vraćamo u prošlost“, zaključi Ružić. Slažem se i podržavam.