Panceri u zastoju

U knjizi Achtung – Panzer!, odsečnog i uzbudljivog naslova, Guderijan je razvio svoju teoriju munjevitog rata. Čitao je, dabome, DŽona Frederika Čarlsa Fulera; mnogo mu se svidela njegova rđava knjiga o jogi, grozničavo je prelistao njegova ludačka proročanstva i učinilo mu se da je u njima otkrio grozomornu tajnu sveta; ali najviše su mu zbog njegovih članaka o mehanizaciji vojske otišle u materinu noći i noći sna. Fulerove knjižice navele su Guderijana da duma, dopalo mu se strastveno dočaravanje jednog junačkog i divljačkog rata. Naime, DŽon Frederik Čarls Fuler je strastven, tako strastven da će se nešto kasnije pridružiti Mozliju, žaleći zbog nezainteresovanosti parlamentarnih demokratija i prizivajući neki podsticajni režim. Tako će postati član Nordic League, koja je stremila širenju nacizma. Taj mali kružok sastajao se potajno, u kakvoj kolibi, pravoj engleskoj, i provodio duge sate razgovarajući o Jevrejima. Ali njegovi simpatizeri nisu bili samo trgovci iz Mejefera, o, ne, bila je tu i ledi Daglas-Hamilton, koja je onoliko volela životinje; jer zna se, središte svih beda nalazi se u ljudskoj duši. Pa zatim, dobri vojvoda od Velingtona Artur Velsli, omiljen u salonima, nekadašnji student sa Itona, uživalac svih mogućih olakšica, za kojeg stoga nije bilo opravdanja, poznavalac Propercija i Lukana, koji se verovatno u cik zore, duvajući u frulu, švrćkao po vrtu svog doma, među Teokritovim pastirima, sakupljač umetničkih dela, možda ne onih najboljih, ali svejedno. On je, međutim, imao usku lobanju, oklembešenu donju usnu i odsutan pogled, i da je rođen u nekom londonskom predgrađu, sigurno se o njemu nikad ne bi govorilo.

Achtung – Panzer! Tog 12. marta 1938, paradu su otvorila oklopna vozila; na čelu XVI armijskog korpusa, Hajnc Guderijan konačno će ostvariti svoj san. Prvo nemačko oklopno vozilo napravljeno je 1918, u dvadesetak primeraka, težak kostur od gvožđurije, kutija s dvesta konja, velika, veoma spora dečja kolica, kojima se upravljao sa osećajem dosade. Krajem Prvog svetskog rata, takvo oklopno vozilo suočilo se u dvoboju s jednim britanskim, i potpuno je uništeno. Iako je od tog vatrenog krštenja tenk dosta napredovao, još je mnogo ostalo da se uradi. „Pancer IV“, koji će jedno vreme biti kralj bitaka, tog martovskog dana 1938. tek je učinio prve korake. Mali jurišni tenk, koji je proizveo „Krup“, bio je, u to vreme, vrlo skroman borbeni tenk. Imao je previše tanak oklop, nesposoban da izdrži udar protivtenkovske granate, i top koji mu je omogućavao da napada samo meke mete. „Pancer II“ bio je još manji, prava konzerva za sardine. Bio je brz, lak, ali nije mogao da probuši oklop neprijateljskog tenka, dok je sam bio ranjiv. Zastareo je čim je izašao iz fabrike. Uostalom, isprva je trebalo da se koristi samo kao školski tenk, ali proizvodnja je kasnila; rat je stigao brže nego što se predviđalo, pa je tenk, bogme, stupio u aktivnu službu. Što se tiče „pancera I“, on je bezmalo bio tanketa, primao je samo dva čoveka, koja su sedela na golom metalu, kao učitelji joge. Bio je previše krhak, previše slabog naoružanja, ali zato jeftin, jedva nešto skuplji od traktora.

Versajskim sporazumom Nemcima je zabranjena proizvodnja tenkova, pa su ih nemačka preduzeća izrađivala van zemlje, posredstvom udruženja koja su im služila kao paravan. Vidi se da je finansijsko inženjerstvo oduvek služilo za najopasnije smicalice. Tako je Nemačka krišom sebi sastavila, kako se pričalo, čudesnu ratnu mašinu. I upravo su tu novu vojsku, to što je obećano i konačno ispunjeno naočigled svih, Austrijanci čekali kraj puta, 12. marta 1938. Mora da je, dakle, pod blistavim nebom vladala blaga zabrinutost, blaga grozničavost.

Tad se sićušno zrno peska uvuklo u strašnu nemačku ratnu mašinu. Najpre je čitava kolona oklopnih vozila stala uz ivicu druma. Hitler, čiji je „mercedes“ morao da se izmakne, pogledao ju je prezrivo. U produžetku, druga vozila s teškom artiljerijom ukopala su se nasred puta; uzalud su trubili, urlali kako firer mora da prođe, nije bilo pomoći, tenkovi kao da su se uhvatili na lepak. Motor je, kad pogledaš, božanstvena stvar, pravo čudo. Malo goriva, iskra, i hop! Pritisak raste, gura klip, on pokreće obrtaje radilice, i idemo! Ali stvar je jednostavna samo na papiru, čim dođe do kvara, eto belaja! Niko tu više ništa ne kapira. Valja turiti ruke u odvratno staro mašinsko ulje, odvrtati, zavrtati… A tog 12. marta 1938, iako je sijalo sunce, od zime su i pingvini padali u nesvest. Nije, dakle, bilo zabavno kad je trebalo izvaditi kutiju sa alatom tu, uz ivicu puta. Hitler je van sebe, ono što je imalo da bude dan slave, hipnotično putovanje u živom ritmu, pretvara se u zastoj. Umesto brzine, zakrčenje; umesto živosti, zagušenje; umesto poleta, čep.

U gradićima Althajmu, Ridu, svuda po malo, mladi Austrijanci čekaju, lica pomodrelog od vetra. Neki plaču od hladnoće. U to vreme, na velikoj rasprodaji poznatih ličnosti Francuskinje hoće da slušaju Tina Rosija u „Galeri Lafajet“, a Amerikanke bi da svinguju uz melodije Benija Gudmena. Ali Austrijanke baš boli uvo za Tina Rosija i Benija Gudmena; one su tražile Adolfa Hitlera. I tako se, u pravilnim razmacima, na prilazima selima čuje uzvik; Der Fuhrer kommt! A potom, pošto se niko ne pojavljuje, ljudi nastavljaju da razgovaraju o ovome ili onome.

Nisu se, naime, pokvarili samo pojedini tankovi, nije se radilo tek o ponekom malom oklopnom vozilu tu i tamo, ne, nego o ogromnom delu velike nemačke vojske; i sad je put bio potpuno pretučen. Ah! Ma, kao u filmskoj komediji: firer ključa od besa, mehaničari trče po kolovozu, naređenja se žurno izvikuju na hrapavom i žustrom jeziku Trećeg rajha. Naposletku, kad jedna vojska juriša na vas, kad defiluje s trideset pet na sat po sjajnom suncu, ostanete bez teksta. Ali vojska u kvaru više nije ništa. Vojska u kvaru znači zagarantovano ismevanje. Kako samo ribaju generala! Urlanje, vređanje; Hitler ga smatra odgovornim za fijasko. Sad treba osloboditi teška vozila, odšlepati nekoliko tenkova, odgurati nekoliko automobila, kako bi firer mogao da prođe. U Linc je konačno stigao kad je već pao mrak.

U međuvremenu, po ledenoj mesečini, nemačke trupe su navrat-nanos natovarile tenkovima otvorene vagone vozova, najviše što su mogle. Sigurno su im doveli stručnjake iz Minhena, železničare i dizaličare. A zatim su vozovi odneli oklopna vozila, onako kako se prevozi cirkuska oprema. Stvar je u tome što je trebalo po svaku cenu stići do Beča za zvaničnu ceremoniju, veliki spektakl! Prizor mora da je bio čudnovat, zlokobne siluete, vozovi koji tokom noći, poput mrtvačkih kola, prolaze kroz Austriju, s tovarom samohodne artiljerije i oklopnih vozila.

* * *

„Najbolja vojska na svetu“ pokazala je kako i dalje nije ništa drugo do metal na gomili, šupalj lim. Pa ipak, iako je nespremna, iako joj je oprema neispravna, iako nije prošlo mnogo otkako je cepelin nazvan Hindenburg eksplodirao pred sletanje u NJu DŽerzi, odnevši u smrt trideset pet putnika, iako većina generala Luftvafe još štošta ne zna o lovačkoj avijaciji, iako je Hitler sebi dodelio vrhovno vojno zapovedništvo bez ikakvog iskustva u tome, ondašnje filmske novosti pružaju nam predstavu o nemilosrdnoj mašini.

Znalačkim kadriranjem prikazano je kako se nemačka oklopna vozila kreću posred razdragane svetine. Ko bi pomislio da im se maločas desio ogroman kvar? Čini se da nemačka vojska stupa putem pobede, sasvim jednostavne pobede, posute cvećem i osmesima. Svetonije pripoveda kako je rimski imperator Kaligula prebacio svoje legije na sever, pa ih je, u trenutku kolebanja ili ushićenja, postrojio naspram mora i naredio im da skupljaju školjke. E pa, kad se gledaju francuske filmske novosti, stiče se utisak da su nemački vojnici proveli dan pabirčeći osmehe.