Pariski profesor koji je humanošću zadužio Srbiju

Voleo je nauku i zavoleo je Srbe, baš kao i njegov otac koji se borio na Solunskom frontu. Kontinuirano je decenijama nastojao da se najsavremenija svetska iskustva primenjuju u srpskoj onkologiji. Mnogo je njegovih pacijenata koje je u bolnici na Bežanijskoj kosi izlečio od opake bolesti.

U vreme sankcija požrtvovano je donosio lekove i stručne časopise u Beograd i uporno lečio naše ljude. U vreme bombardovanja Srbije svakodnevno je bio uz nas. Ovo moje podsećanje istovremeno je i uvod u moju zvaničnu inicijativu da jedna ulica u Beogradu, u Vinči, na primer, dobije ime po zaslužnom francuskom naučniku profesoru dr Žoržu Mateu.

Evo kako smo počeli da sarađujemo. Prvi put sam se sreo sa Žoržom Mateom u februaru 1997. prilikom njegove redovne posete KBC „Bežanijska kosa“. U to vreme sam još uvek radio u Institutu za onkologiju i radiologiju, u Beogradu. Inače, profesor Mate je u to vreme već nekoliko meseci dolazio u Beograd, zajedno sa gospođom Zade, koja je vodila humanitarnu organizaciju „Dunav“. Tada sam saznao da su pri svakom tom dolasku donosili velike količine lekova i sanitetskog materijala za bolnice u Srbiji. U Srbiji pod sankcijama je vladala oskudica lekova.

Od prvog susreta smo se dobro razumeli i sprijateljili. Dogovorili smo se da nastavimo da radimo zajedno. Planirao sam prelazak sa Instituta za onkologiju u KBC „Bežanijska kosa“ da bih tamo osnovao službu onkologije. Profesor Mate je imao izuzetnu energiju i znanje, koje je želeo da podeli sa drugima. Njegova najveća zamerka je bila što drugi ne umeju da slušaju.

Radovao sam se svakom susretu sa njim u Beogradu. Moj zadatak je bio da detaljno pripremam dokumentaciju pacijenata koji su želeli konsultaciju sa njim. Dolazili su i njegovi stari izlečeni pacijenti da ga pozdrave. Javljali su se i očajni pacijenti sa bolešću u terminalnim fazama. Profesor Mate ih je primao i sa izuzetnom pažnjom slušao sve što su imali da kažu i pitaju. U pojedinim situacijama pitao sam se odakle mu toliko strpljenja da sasluša čak i nevažne detalje iz života svakog od njih. Tada sam naučio koliko je važno saslušati pacijenta i na koji način se grade poverenje i odnos sa pacijentom.

Tada ovde nismo imali dovoljno citostatika. Snalazili smo se lekovima, koje su prof. Mate i Zade donosili iz Pariza. Mnogi onkolozi u Srbiji čiji su pacijenti dolazili na konsultacije su se čudili, pa čak i podsmevali odlukama i preporukama prof. Matea o terapiji koju treba da primene. Njihova znanja bazične onkologije bila su ograničena, pa nisu mogli da izađu iz svojih klišea i da shvate genijalnost profesora Matea. Mnogi pacijenti su prelazili na dalje lečenje kod nas. U maju 1997. sam, zbog toga, prešao u bolnicu na Bežanijskoj kosi. Najpre smo počeli da primenjujemo hemoterapiju na Odeljenju hematologije, a već 1998. smo otvorili i Dnevnu onkološku bolnicu. Broj pacijenata koji su želeli konsultaciju sa profesorom Mateom se povećavao iz meseca u mesec. Zato je profesor Mate dolazio petkom, istog dana primao pacijente, nastavljao u subotu ceo dan i u nedelju pre podne. Posle toga bi žurio nazad u Pariz.

Krucijalna je bila njegova ideja o takozvanoj „rotativnoj“ hemoterapiji. Ceo koncept nisam u početku shvatao. I ja sam bio ograničen uobičajenim tadašnjim načinom razmišljanja u onkologiji. Ceo profesorov koncept je bio veoma jednostavan, logičan i naučno objašnjiv. Princip mi je postao jasan posle niza pitanja koje mi je prof. Mate postavio. Tako je pomogao da logički sam dođem do odgovora.

Cilj njegove „rotativne“ terapije je bio da se pokriju sve faze deobnog ciklusa ćelije sa odgovarajućim lekom. Istovremeno je brinuo da se primenjuje lek, koji je najefikasniji u pojedinoj fazi deobe, a da njegova primena traje srazmerno dužini faze deobe koja se cilja. Ovako koncipirana hemioterapijska šema je bila pogodna da se primeni baš u situaciji kada nismo znali da li i koje lekove ćemo imati na raspolaganju u to teško vreme sankcija Srbiji. Praktično primenjivali smo ono što nam je bilo na raspolaganju.

Naravno da smo se fokusirali na lek koji je indikovan za specifikum svakog malignog tumora. Dobro se sećam da smo imali nekoliko iznenađujućih rezultata. Čak dvadeset osam bolesnika, koji nisu imali više nikakvog izbora u lečenju, primili su nekoliko ciklusa ove terapije. Kod troje se bolest potpuno povukla, a kod polovine privremeno je stagnirala.

Kada je jednom profesor stigao sa aerodroma, odmah je upitao da li sam čitao neki članak u „Lansetu“ i dao mi fotokopiju. Odgovorio sam mu: „Profesore, pa ovo je izašlo juče, a mi u Srbiji do toga ne možemo doći u narednih godinu dana.“ Od tada je pri svakom dolasku donosio hrpu kopija naučnih radova, koje je prethodno on pročitao i markerom mi označio važne delove.

Nije želeo da ide u hotel. Odsedao je u apartmanima u bolnici. Ustajao je veoma rano i do početka rada sa pacijentima čitao naučne časopise i pisao. Veoma brzo su prošle dve pune godine. Mate je dolazio svakog meseca i zajedno smo videli, savetovali i lečili mnogo pacijenata.

U proleće 1999. Srbija je bombardovana. Prekinuti su svi avionski letovi i moj profesor Mate nije više mogao da dolazi. Često smo se čuli telefonom. Bio je veoma zabrinut.

Posle skoro dve godine ponovo smo se sreli 2002. godine, u Nici, na velikom Kongresu onkologa Evrope (ESMO). Prof. Mate je tada dobio nagradu kao osnivač udruženja ESMO i njegov prvi predsednik. Tada je postao i počasni doživotni predsednik Udruženja. Taj susret je bio veoma dirljiv. Imao je toliko toga da mi ispriča, ali u toj prilici nije mogao, jer se ceo događaj vrteo oko njega. Svi su želeli da mu čestitaju.

Tada sam saznao da je bolestan. Bilo mi je teško. Setio sam se svoga oca, koji je preminuo nekoliko godina ranije. Često sam ga zvao telefonom da pitam kako je. Nikada nije želeo da mi kaže da mu je teško i da nije dobro, iako se to u glasu moglo pročitati.

U novembru 2007. pozvao sam ga u Beograd da bude gost na otvaranju novog onkološkog centra u bolnici Bežanijska kosa. Jer tu smo zajedno radili i izgradili onkologiju. Praktično od nule, za deset godina stvorili smo Kliniku. Kasnije, bio je počasni gost na otvaranju Dnevne onkološke bolnice. Tada je ona dobila njegovo ime: „Dnevna onkološka bolnica Žorž Mate“. Bilo mu je veoma drago zbog toga. Na njegovom licu se videlo da se bori sa teškom bolešću, ali ipak ozario se od zadovoljstva. Održao je i predavanje na kome su prisustvovali mnogi onkolozi iz Srbije. Pozdravili su ga tadašnji ministar zdravlja Srbije i princ Aleksandar Karađorđević. Sreo se i sa svojim pacijentom, kome je davne 1958. presadio koštanu srž, posle incidenta u nuklearnom reaktoru u Vinči. Njemu i celom ozračenom timu naučnika time je spasao život. Susret prof. Matea i gospodina Radojka Maksića bio je veoma dirljiv. Dugo su ostali zagrljeni. Pričali su i evocirali uspomene.

Sledeće godine, u januaru 2008, Radojko Maksić i ja smo bili njegovi gosti u Paul Brouss bolnici, na proslavi 50 godina prve transplantacije koštane srži. Sa puno elana održao je predavanje, veoma nadahnut i inspirisan. Kada je završio predavanje, videlo se da je iscrpljen i da ga bolest nemilosrdno razara. To je bila i poslednja prilika da smo se videli.

Jednog dana dobili smo tužnu vest da je preminuo. U KBC Bežanijska kosa održan je komemorativni skup gde su svoja sećanja izneli eksperti sa kojima je najviše sarađivao u Srbiji. Prof. dr Žorž Mate umro je na isti dan kada je uradio i prvu transplantaciju koštane srži. Ušao je u legendu svetske medicine. Živi u našim srcima i mislima, a naša Dnevna bolnica, koja nosi njegovo ime, prerasla je u Kliniku. Ubeđen sam da je, bar za ovo što je profesor uradio za spasavanje ljudi u Srbiji, zaslužio da jedna naša ulica ponese njegovo ime.

Autor je direktor KBC Bežanijska kosa

Podrška SANU

Izvršni odbor Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU) podržao je inicijativu da se po onkologu Žoržu Mateu nazove jedna ulica u Beogradu. SANU će tu inicijativu proslediti nadležnim organima Skupštine grada Beograda.

Belo i crno vino

Posle napornog rada relaksirali smo se često u beogradskim restoranima. Profesor je voleo riblje restorane i stalno je kritikovao da je Beograd sa dve reke, a da tako malo ima ribljih restorana. Uz ribu je voleo vino. Jednom smo o tome razgovarali. Pitao sam ga zašto stalno pije belo vino, jer crno je „bolje“. Moj argument su bili flavini i antioksidansi koji štite od srčanih i malignih bolesti. Onako šeretski mi je odgovorio: „Vlado, pa ja sam prešao te godine kada mogu da dobijem infarkt, sada pijem belo, jer ono prevenira Alchajmerovu bolest.“