Partija šaha

Predsednik Mahmud Ahmadinedžad je uzvratio da pozdravlja razgovore sa Sjedinjenim Državama, „ali samo ako bude međusobnog poštovanja”.

Borba drvenih figura svakako je bolja od razbijanja noseva. Šah je od davnog izumitelja igre, Indije, još u šestom veku prešao u Persiju, gde su pravila usavršena, i odatle se, posle islamskog osvajanja 652. godine, raširio čitavim svetom; kod dobrih igrača više kao sposobnost da vide dalje od sledećeg poteza i prve osvojene figure.

Iran je upravo obeležio tri decenije Islamske republike, koju je svrgavanjem šaha Reze Pahlavija 1979. utemeljio ajatolah Homeini, otkad je u „otrovnom zagrljaju” sa Amerikom. Prevelika je provalija između Vašingtona i Teherana, pa Laridžani – konzervativac blizak vrhovnom verskom vođi ajatolohu Hamneju – tačno kaže da problemi između dve zemlje ne mogu da budu rešeni „samo rečima”.

Kritični ispit je u tome što dve strane suprotno gledaju na uloge koje su neophodne za pomirenje ili bar podnošljivu saradnju. Međusobne optužbe su beskrajne i godinama se umnožavaju; najteže američke su da je Iran učestali patron terorizma i da je opijen nuklearnim apetitom, dok Iran krivi SAD kako pokušavaju da nametnu volju persijskom narodu i čitavom svetu.

Analitičari podsećaju da su se raniji pokušaji mirenja Irana sa Sjedinjenim Državama i Zapadom završavali kao dijalog gluvih. Nepoverenje Teherana ima većistorijske korene, kad je 1953. uklonjen šah, a Amerika i Britanija organizovale pučza obaranje demokratskog premijera Mosadika, koji je nacionalizovao naftu. Vraćen je Reza Pahlavi. Pošto je šah 1979. u naletu Homeinijeve Islamske revolucije konačno izbačen, gostoprimstvo Vašingtona (a i Kaira) onovremeni ministar spoljnih poslova Ibrahim Jazdi protumačio je Karterovom savetniku za nacionalnu bezbednost Bžežinskom kao „zalogaj koji narod ne može da proguta”. Kasnije studentsko okupiranje ambasade SAD u Teheranu i držanje pedesetak talaca 444 dana (uz krah američkog komandoskog pokušaja oslobađanja) bila je praktična potvrda prethodne poruke.

Osamdesetih godina prošlog veka, podrška Vašingtona Sadamu Huseinu u ratu sa Iranom, da se spreči „izlazak islamskog duha iz boce”, bila je dalji udarac. Slamka nade pojavila se u rečima predsednika Buša (Starijeg) 1989: „Gest dobre volje jedne strane vodi takvom odgovoru i druge…” Američki taoci u Libanu, u rukama Hezbolaha, nad kojim Teheran ima kontrolu, oslobođeni su. Uzalud je zatim predsednik Rafsandžani čekao uzvratni korak („Amerikanci su pogazili sopstvena obećanja”, govorio je). „Ništa nije dobio”, sabrao je komentator Bi-Bi-Sija.

Sledeći pokušaj došao je pošto je predsednik Mohamed Hatami 1997. sročio poruku: „Želeo bih da govorim sa američkim narodom, u pravo vreme.” Politiku „narod sa narodom” oprezno je isprobao gostovanjem američkih rvača u Iranu. Analitičari su požurili da pronađu ohrabrujuću sličnost sa ranijim receptom „ping pong diplomatije” Vašingtona i Pekinga. Nije uspelo.

Konačno je došao i „nuklearni udarac” (izvori Njujork tajmsa smatraju da Iran većima dovoljno obogaćenog uranijuma za proizvodnju dve bombe godišnje, ako centrifuge nastave da rade postojećim tempom) koji je zbrisao i sve krhke pomisli kakve su se povremeno javljale, kad bi – recimo – procurelo da operativci dvoje zavađenih, prema britanskom radiju, „u Ženevi i Njujorku diskretno razmenjuju obaveštajne podatke”.

„Obe strane znaju da je jednostavno razgovarati, ali sasvim je drugačije pregovarati posle tri decenije, pa su pred Obamom teške odluke”, piše Njujork tajms. Istovremeno list citira Džordža Perkovića iz Karnegi centra za međunarodni mir: „Ne postaju samo Izraelci nervozni prema ideji da Obamina administarcija može da bude uvučena u previše duge pregovore. Ima i lidera zemalja u Zalivu, koji su toliko nervozni zbog Irana, pa bi bili savršeno srećni ako bi ga neko bombardovao i uništio nuklearna postrojenja”. To je prošle godine Izrael želeo da obavi, ali je predsednik Buš sprečio.

Ipak, procena Denisa Blera, šefa šesnaest američkih obaveštajnih agencija, izneta senatskom komitetu u Vašingtonu, govori se da će Izrael i Iran biti spremni „da uđu u konfrontaciju ili krizu, u neko doba ove godine, zbog napretka programa Teherana u nuklearnom oružju i rešenosti Jerusalima da to zaustavi”.

Otrežnjujuću poruku, međutim, upućuje Gideon Levi u telavivskom Harecu, najuglednijem dnevniku jevrejske države: „Kao što svi Izraelci nisu Libermani, piromani desnice, tako i u Iranu nisu svi Ahmadinedžadi (predsednik povremeno poziva na uklanjanje Izraela sa mape sveta).” Slična je poruka američkog kolumniste Rodžera Koena: „Lideri u Teheranu nisu ludi, ekstremisti možda jesu“.

Levi podseća: „Nije samo Amerika na ivici promena, isto je i sa Iranom. Neophodno je dati priliku novim vetrovima. Izraelski ratni doboši treba da utihnu. Još važnije za Jerusalim je da se konačno oslobodi ideologije da sila rešava sve. S vremena na vreme to uspeva, ali može da se završi debaklom, a ovog puta protiv Irana – sigurno”. Šah je igra smirenih protivnika.