Petar Karađorđević nije bio kralj Petar II

 Kao i mnoge druge teme prisutne u našoj stvarnosti, i ova se tretira na estradni način sa jasnim i ogoljenim interesom da se zadovolji znatiželja čitalaca na površan, palanački način melodramskih priča iz života članova ove porodice. Nažalost, na to nije imun ni dnevni list „Danas“ (subota-nedelja 30-31. mart), od koga brojni njegovi čitaoci to najmanje očekuju.

O svemu se može raspravljati i diskutovati, ali se ipak treba držati bar nekih osnovnih činjenica. Za početak svih razgovora, mora se utvrditi jedna polazna činjenica. A to je – da li je sin kralja Aleksandra I, prestolonaslednik Petar, uopšte bio kralj? Svi ovdašnji mediji, štampani i elektronski, svi ovdašnji javni govornici – političari i istoričari, bez ikakvog razmišljanja i osnova su preuzeli upotrebu kraljevske titule Petrove, a njegovog sina, Aleksandra, unuka kralja Aleksandra I, titulišu kao prestolonaslednika.

Istorijske činjenice koje se skrivaju od javnosti govore da prestolonaslednik Petar nije legitimno stupio na presto, pa nema nikakvih osnova da se on u bilo kom javnom obliku (da ne govorimo o udžbenicima) naziva „kralj Petar II“. Šta se skriva od javnosti? Po Aleksandrovom (oktroisanom) ustavu iz 1931. godine, kralj i prestolonaslednik punoletni su kad navrše 18 godina života … (Član 35); a stupajući na presto kralj polaže pred Narodnim predstavništvom zakletvu (Član 39).

Po tom oktroisanom ustavu, koji je važio i 1941. godine, dakle, prestolonaslednik Petar nije postao ustavni kralj jer nije bio punoletan i nije položio zakletvu pred Narodnim predstavništvom. Vlada koja je stvorena pučem, a ne po ustavu, nije položila zakletvu kralju, a njen predsednik, po Ustavu, nije mogao biti aktivni oficir… U ovom kontekstu, jednostrani čin srpskog patrijarha kojim je Petar uveden na jugoslovenski presto potpuno je nelegitiman i nevažeći.

Ovakvo falsifikovanje istorije, medijskim proglašavanjem sina kralja Aleksandra za kralja Petra II, stvara novi biser iz istorije srpske mitologije poput onih, jedva raskrinkanih, mitova o Caru Lazaru, Kraljeviću Marku, zlatnim viljuškama itd. A u funkciji je prizemnih političkih i ideoloških potreba u borbi za vlast.

Estradizacija teme dinastije Karađorđevića, povodom povratka posmrtnih ostataka članova porodice, izuzetno odgovara upravo onima koji se veoma ozbiljno i sistematično bave temom Karađorđevića sa političkog stanovišta restauracije monarhije u Srbiji, jer se na taj način ne zadire u sve one brojne činjenice i istine koje im ne idu naruku. Te činjenice su i između dva svetska rata bile opšte poznate, a uzroke raspada Kraljevine Jugoslavije i ishod Drugog svetskog rata naravno da ne treba tražiti samo u spoljnim uzrocima (Hitler, Staljin, itd) nego pre svega u unutrašnjim protivrečnostima nastalim upravljanjem državom po koncepciji kralja Aleksandra lično.

Mnogi tekstovi o stanju privrede, o korupciji, špekulacijama, monopolima, zloupotrebama vlasti, nasilju države, o zaostalosti i siromaštvu naroda, o silnim nepravdama i raspoloženju naroda Jugoslavije protiv takve monarhističke vladavine, retko imamo priliku da čitamo, jer koga to interesuje, kad sve to i danas imamo, samo u drugom obliku, u ime Republike. Današnjem čitaocu se zbog toga i nudi sladunjava idilična priča o „nesrećnom kralju Petru II“, nevinoj žrtvi i stradalniku, koji je nepravedno proteran iz otadžbine, a monarhija (ustavna) kao prihvatljiva alternativa u putevima za izlazak iz opšte krize. Odabiranje ovakvog puta, zasnovanog na istorijskim neistinama, na falsifikatima, samo može da vodi u – stranputicu. Zbog toga je odgovornost za poštovanje istina i činjenica moralna dužnost ne samo novinara koji „izveštavaju sa događaja“ (koji mogu da budu i neznalice), nego, pre svega, urednika i glavnih urednika. A o onima koji uče decu u školama da ne govorimo.

Autor je urednik izdavačkog preduzeća MostArt iz Zemuna