Podsetnik skorojeviću

U pogledu (sa)znanja o sopstvenom poreklu, ljudsko biće je u poziciji novorođenčeta ostavljenog pred vratima sirotišta. Ne zna otkud je tu niti ko ga je tamo ostavio. U tako nezavidnom položaju, a sa umom gladnim odgovora, bistra ljudska životinja stvara mitove i religije. Poput siročeta, čovek izmišlja utešne fantazije o svojim roditeljima kao davnim herojima, ili osobama punim ljubavi koje motre izdaleka. I ovim se zadovoljava, ili barem teši.
Sve do 24. novembra 1859. godine. Tada je ljudsko siroče/siroti čovek, po prvi put u životu iznenada došao u posed sopstvenog rodoslova, svog porodičnog stabla. Odnosno, u posed elegantne i istinite ideje kako da ovaj rodoslov sastavi sam. Prvo izdanje od 1250 primeraka bilo je razgrabljeno. Po prvi put u istoriji čovečanstva, u rukama smo imali istinito Postanje. Zasnovano na činjenicama, bez natprirodnog i misterioznog, bez iluzija i maštarija. Bila je to objava Porekla vrsta putem prirodnog odabiranja Čarlsa Darvina.
Ovu su metaforu kao fantastični motiv upotrebili Karl Segan i En Drajan u Senima zaboravljenih predaka iz 1992. godine (Laguna, 2005). U ovoj popularno-naučnoj studiji, dovitljivi astronom Segan (čuven po TV-seriji Kosmos i naučnom projektu potrage za vanzemaljskom inteligencijom) sa suprugom nastoji sintetisati saznanja iz evolucione biologije od te revolucionarne 1859. naovamo.
Zbog čega to čine? Jer čovek, saznavši svoj istiniti rodoslov, zapravo i nije bio preterano ushićen zbog toga. Potpuno neočekivano, on se i danas aktivno bori da ovo saznanje umanji, sakrije ili negira. Drugim rečima, ponaša se poput tipičnog skorojevića. Poput uobraženog snoba koji ne želi ni da čuje za svoje pretke, zaokupljeni trudom da se što više distanciramo od svog navodno skromnog porekla, preferirajući teme poput civilizacije, kulture, tehnologije. Stvorena je čitava ideologija determinizma sredine, koja se mršti na svaki pomen prirodnog i urođenog, te izmišlja da je čoveka moguće oblikovati kako god se to poželi. Ako se roditeljsko nasleđe i priznaje, ono je tek priroda koju valja ukrotiti kulturom.
Segan i Drajanova fantastično demonstriraju kako ništa nije dalje od istine. I kako je fantastično što je tako. U ovom briljantno napisanom vodiču kroz ljudsko porodično stablo, čovek-skorojević može otkriti da istina i nije tako strašna kao što zoološki vrtovi mogu izgledati, ili fraza majmunisati se zazvučati. I kako je kultura jednako prirodna kao i sve drugo. U tom poduhvatu, autori otkrivaju zapanjujuć svet čovekovih bliskih i dalekih rođaka, od bakterija do šimpanzi. Upoznaju nas sa strukturom društava današnjih majmuna i fantastičnim sličnostima sa nama samima – od hijerarhije i teritorijalnosti, do udvaranja i seksualnih poza.
Posredi nije priča o čoveku kao bezrepom majmunu. Ponašanje i društva majmuna veoma se razlikuju međusobno: od brutalnog seksističkog harema pavijana, do orgijastičkog egalitarizma bonoboa. Samim tim, uprkos svom poreklu, čovekovo ponašanje i društvo ne mora ličiti niti na jedno od njih. Međutim, kako to najčešće biva, od istorije i porekla se ipak da ponešto naučiti o sadašnjici. Kumšt je jedino odvojiti relevantno od irelevantnog. Autori ovo čine blistavo oprezno.
Čoveku je šimpanza bliži rođak od gorile. Ovo deluje prihvatljivo. Međutim, argument važi i u obrnutom smeru: šimpanzi je čovek bliži rođak od gorile. Mi smo šimpanzin najbliži rod! I to bliži nego što su međusobno bliske ćurke i kokoške ili miševi i pacovi. Ovakvim protresima (sic) mozga obiluje studija Segana i Drajanove. Evolucija takmičenja, saradnje, agresije, ljubavi i društvenosti tek su neke od tema koje (i) ovom popularnom studijom napuštaju naučničke kule od slonove kosti i bivaju dostupne svima na istinsko uživanje.
Istovremeno, Seni zaboravljenih predaka su i priča o seksu. Dahtavom, vrcavom i posve promiskuitetnom seksu, kao temeljnom okidaču fenomena koje nazivamo kulturnim. I to ne u vidu prerušenog frojdizma, već na puno istinitijim – i još fantastičnijim – osnovama. Gotovo polovina poglavlja studije bavi se ludačkom odanošću seksu većine živog sveta. Postavljaju se i razumna pitanja čemu upornost ideje o tome da su ljudi i životinje nešto suštinski različito. Ispitujući standardni arsenal navodne differentia specifica – podela rada, dugo detinjstvo, lična higijena, igra, smeh, trgovina, racionalnost, pamćenje, orgazam, seks licem u lice, monogamija, klase, rat, medicina, umetnost, prevara, samosvest – (raz)otkriva se da nijedna nije specifično ljudska. Ideja o ljudima kao aristokratskoj vrsti nije održiva. Evolucija nisu lotre po kojoj se vrste pentraju, već žbun na kojem je svaki trenutni cvet jednako daleko od korena.
U samoj srži ove neverovatno poetične storije nalazi se žalosna debata o ljudskom odbijanju da istini pogleda u oči: ona između evolucionizma i kreacionizma. Posebno rastužuje činjenica prema kojoj se preferira sedmodnevno Postanje, koje je u rangu palp-romana kada se uporedi sa višemilenijumskim Postankom – elegantnom, sofisticiranom i maštovitom pričom o postepenoj evoluciji prirodnom selekcijom. Kao da nastanak iz prašine, kada nije metafora, ne zvuči tako sjajno. Iako je reč o istinitoj drami neprevaziđene lepote.