Jugoistočna Evropa pokazuje ozbiljan aktivizam u pogledu unapređenja prava uzbunjivača, ali je jedan od njenih osnovnih problema primena usvojenih zakona u praksi, kaže za Danas Mark Vort, direktor projekta o uzbunjivačima organizacije „Skica za slobodu govora“ („Blueprint for Free Speech“).
Vort je autor sveobuhvatne studije o položaju uzbunjivača u Jugoistočnoj Evropi, a organizacija kojoj pripada bila je i organizator konferencije „Međunarodna istraživačka mreža uzbunjivača“, održane krajem juna u Sarajevu.
* Kako ocenjujete zakonodavstvo o uzbunjivačima na teritoriji bivše Jugoslavije i u regionu Jugoistočne Evrope?
– Od 2011. godine su Bosna i Hercegovina, Kosovo i Srbija donele samostalne zakone o zaštiti uzbunjivača. Od 2013. zakoni su predloženi ili doneti u određenoj formi i u Albaniji, Bugarskoj, Makedoniji i Moldaviji. I novi antikorupcijski zakon Crne Gore od 2014. godine sadrži neke odredbe o zaštiti uzbunjivača. Nesumnjivo je da su to vrlo ohrabrujući koraci. Tim pre što su istovremeno mnoge vladine institucije i nevladine organizacije proširile svoje aktivnosti i na polje zaštite uzbunjivača.
Iz svega toga moglo bi se zaključiti da je Jugoistočna Evropa jedan od najaktivnijih regiona na svetu – ako ne i najaktivniji – u unapređenju prava i zaštite uzbunjivača. Takav aktivizam potvrđuje da je ovaj region prilično ozbiljan u borbi protiv korupcije i naporu da se zaposleni i građani koji ukazuju na kriminal i neetičko ponašanje zaštite od odmazde. Većina zakona koji su doneti i predloženi u Jugoistočnoj Evropi potpuno je slična: oni nude osnovnu legalnu zaštitu. Mada većina među njima može biti unapređena, izvesno je da svi obezbeđuju taj bazični nivo zaštite. Bosanski zakon je jedinstven u smislu da ima finansijske penale za odmazdu javnih službenika i za nesprovođenje zakonske regulative. Takođe, obezbeđuje zaštitu za uzbunjivače bez odlaska na sud, što u velikoj meri pojednostavljuje i unapređuje stvari.
Ipak, teško je reći koje zemlje u Jugoistočnoj Evropi imaju najbolji, a koje najgori zakon o uzbunjivačima. Srpski zakon, koji je stupio na snagu tek od prošlog meseca, verovatno je najsveobuhvatniji „na papiru“. To je rezultat dugotrajnosti i dubine javnog i političkog procesa, kao i doprinosa međunarodnih eksperata. Ali, uvek se postavlja pitanje kako će se ovaj i slični zakoni sprovoditi u praksi. Rumunski zakon o uzbunjivačima, donet 2004. godine, često je smatran jednim od boljih u Evropi. Ali on se loše primenjuje. Odgovorni zvaničnici upravo rade na tome da poprave stanje.
* Da li su zakonska rešenja koja se bave uzbunjivačima na prostoru eks Jugoslavije i u regionu slična ili različita u odnosu na ona u centralnoj i severnoj Evropi ili razvijenom svetu?
– Sada imamo međunarodne i regionalne standarde koje su razvile organizacije kao što su OECD, Savet Evrope i naša organizacija „Blueprint for Free speech“, tako da se vidi više doslednosti u zakonima koji regulišu pitanje uzbunjivača. Većina zakona koji su razvijani i primenjeni u proteklih tri do pet godina u stvari su u veoma dobrom stanju. Tako da nema velikih razlika, na primer, između zakona koji su upravo usvojeni u Srbiji i Irskoj. To znači da zaštita uzbunjivača postaje manje umetnost, a više nauka. Mi danas znamo kako to da činimo i to se radi mnogo bolje nego pre 10 do 15 godina, zato što koristimo realne primere iz života za popunjavanje pravnih praznina, zbog kojih su u prošlosti ljudi bili izlagani odmazdi. Ja bih rekao da zakoni u Srbiji, Slovačkoj, Bosni, Malti ili Irskoj sadrže odredbe koje bi trebalo oponašati svuda.
* Da li je bolje rešenje da oni koji ukazuju na korupciju dobiju status uzbunjivača i zaštitu od odmazde od sudova ili od organa kakav je, recimo u Srbiji, Agencija za borbu protiv korupcije?
– Mislim da su sudovi suviše spori. U Jugoistočnoj Evropi sud razmatra slučaj koji prijavi uzbunjivač nakon tri do pet godina otkada je on dobio otkaz zbog otkrivanja korupcije. To nije zaštita. Zaštita mora biti garantovana administrativno, kao u Bosni, gde ličnost može da dobije legalnu zaštitu od odmazde u roku 30 dana od obraćanja antikorupcijskoj agenciji. To je daleko najbolji model u Evropi i jedan od najboljih u svetu.
* Kako ocenjujete zaštitu uzbunjivača u svakodnevnom životu država bivše Jugoslavije i u regionu?
– Većina zakona i dokumenata su još novi da bismo mogli da sudimo na taj način. Proći će nekoliko godina pre nego što vladini i nevladini kapaciteti budu sposobni da podrže nove zakone. Da, odmazda protiv uzbunjivača u javnom sektoru i korporacijama se nastavlja, i u Jugoistočnoj Evropi i u svetu, i to verovatno nikada neće biti iskorenjeno. Ipak, u mnogim zemljama Jugoistočne Evrope znamo za slučajeve da su uzbunjivači bili podržani ili vraćeni na posao – čak i ako nema posebnog zakona koji ih štiti.
U Albaniji je diplomata, koji je kao uzbunjivač bio otpušten, dobio reizbor i finansijsku kompenzaciju, a sada je albanski zamenik ministra odbrane. U Bosni je poreski službenik dobio nazad svoj posao posle pretnje njegovom rukovodiocu novčanom kaznom ukoliko ga ne vrati na poziciju. U Bugarskoj su u upravnom postupku zaštićeni brojni uzbunjivači koje su teretili za klevetu. Ima takvih slučajeva širom Jugoistočne Evrope. Iz takvih događaja treba da učimo i da ih koristimo kao pozitivne primere, kako bismo motivisali usvajanje novih zakona i zaštitu budućih uzbunjivača.
* Šta bi bilo dobro uraditi da se unapredi zaštita uzbunjivača u Srbiji?
– Nema jednostavnog odgovora na to pitanje. Zakon o uzbunjivačima nikada nije lako primeniti – čak ni pod najboljim okolnostima. Ako Vlada ne želi da primeni zakon, građanima i medijima biće teško da je nateraju da čini prave stvari. Političarima i sudijama potrebno je razumevanje i hrabrost da zaštite i podrže uzbunjivače čak i ako to ide protiv njihovih sopstvenih interesa. To se obično dešava vrlo sporo. Političari treba da prevaziđu svoje strahove – i tada mogu videti da zaštita uzbunjivača ne vodi kraju sveta. To im, u stvari, može otvoriti vrata u novi svet.
O organizaciji
Organizacija „Blueprint for Free Speech“ promoviše slobodu mišljenja i izražavanja, a specijalizovana je za zaštitu uzbunjivača, transparentnost vlada, privatnost podataka i slobodu interneta.
Za zaštitu uzbunjivača potrebni mediji
* Šta je potrebno učiniti da se status i zaštita uzbunjivača u eks Jugoslaviji i u regionu unaprede? – Za zaštitu uzbunjivača potrebni su pošteni i hrabri političari i sudije. Neophodni su nam jaki, slobodni i nezavisni mediji. Moramo imati ambiciozne i sposobne nevladine organizacije sa dovoljnim resursima. Potrebni su nam građani koji podržavaju uzbunjivače, a ne tretiraju ih kao izdajnike i potkazivače. Neki ljudi se boje da kažu to javno – ali potrebni su nam i uzbunjivači „dobrih karaktera“ koji mogu da pridobiju javnu i političku podršku, kao i da prežive određenu vrstu atentata kojima su uzbunjivači skoro uvek izloženi. Ti karakterni uzbunjivači mogli bi da uče politički establišment i javnost da je svaka akcija uzbunjivanja značajna i opravdana, kaže Vorti.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
