Politički prijatelji zemljane provinijencije

ZATVORSKA LITERATURA

Novinar nedeljnika Vreme Miloš Vasić još je jedan od sagovornika Danasa na zanimljive i, pokazalo se, inspirativne teme koje je pokrenuo tekst Crni univerziteti Saše Ilića, objavljen u Betonu 23. januara. Pitanje autorstva knjige Gvozdeni rov Milorada Ulemeka Legije, (ne)važnost tog pitanja, kao i pitanja ko je i zbog čega objavio ovu knjigu, fenomen zatvorske literature danas, ali i u sva druga vremena, i pitanje njenog značenja u književnosti, kulturi i društvu, pogovo onom kakvo je srpsko danas, bile su teme i ovog razgovora.
Da li je Milorad Ulemek Legija zaista autor knjige Gvozdeni rov?
– Knjiga je knjiga. Meni je savršeno svejedno da li je pisana u zatvoru ili ne. Ona je pitanje talenta, erudicije, inspiracije i svega onoga što čini dobru knjigu. Ja se sećam da sam kao klinac čitao memoare Čerila Česmena, čuvenog osuđenika na smrt, koji se preko 15 godina borio i na kraju su ga udavili u gasnoj komori. Ali, taj Česmen je bio čovek izuzetne inteligencije i odličnog stila. To je bila knjiga o njegovom slučaju, ali i o tom sedenju u zatvoru, i to se stvarno čitalo, bilo je sjajno urađeno, bestseler u Americi. Sve to nije smetalo da oni njega udave u gasnoj komori na kraju.
Oko Legijine prve knjige Gvozdeni rov napravljena je nekakva frka po javnosti koja se meni javlja kao nejasna. Nije reč o tome da li je to pisao Milorad Ulemek, reč je o tome da li to valja ili ne. Na žalost, ne valja. To je ravna, dosadna i pretenciozna proza. Pre svega pretenciozna i to politički pretenciozna na krajnje jeftin način. O tome je Dejan Anastasijević u Vremenu napravio jako dobar prikaz, odnosno književnu kritiku. Legijina druga knjiga – Legionar (u pitanju je memoarska proza), pravo da vam kažem, meni je bila dosadna. Posle prvih nekoliko strana, kada sam naleteo na nekoliko očiglednih neistina, odustao sam.
Objavljivanje knjiga još nekolicine (poznatih, pomenutih u tekstu Crni univerziteti) zatvorenika u poslednje vreme govori, međutim, o procvatu zatvorske literature?
– Ne bih rekao da je nekakav procvat u pitanju. Robijaši su vazda sedeli i pisali, šta će drugo da rade? To je normalna pojava. Svi oni pišu, nemate pojma koliko toga ima, samo što se tek povremeno nešto od toga pojavi u obliku rukopisa. Da mene neko strpa na 40 godina, ja bih seo da pišem nešto o čemu već 20 godina sanjam, a nikako da postignem – veliki jugoslovenski krimić. Kad čovek gleda u narednih 40 godina, najpametnije što može da uradi jeste da se uhvati kompjutera odmah, pa će mu biti lakše. Mnogo je lakše nego tavoriti dane tek tako. Možda se Legija i nauči, opismeni, možda se obrazuje, možda ga pogodi neka inspiracija i talenat, ne znam, ne mogu da kažem, znate, pisac se nastaje.
nismo slavni po Čitanju n Kako se onda bira ono što se objavljuje?
– Deo, naravno, ide na senzacionalnu ličnost autora. Mislim da će se, šta god da Legija u ovom trenutku napiše, to prodati u 10 do 20 hiljada primeraka. Međutim, kada u jednom trenutku bude pisao nešto drugo i kad to postane stvarno neka vrsta literature, onda će padati pod sve normalne i tužne kriterijume naše prozne produkcije.
A ko i zbog čega objavljuje ovu vrstu literature i vidite li neki problem u tome što je Legijinu knjigu objavio izdavač koji je sebe predstavljao kako zaštitnika i promotera naših najviših vrednosti?
– Narodna knjiga i Miličko Mijović (radio sam s njima) rade na novce, što je potpuno normalno. I što god će se prodavati, Miličko će da izda. Izdao je moju knjigu. Ja mu ne zameram uopšte, mora i Miličko od nečeg da živi. Dakle, stvar je jasna. Ja bih više voleo da su ti nekakvi takozvani kiosk bestseleri, na primer, bolje prevedeni. Jer dobar deo njih su prevod sa hrvatskog, odnosno, ekavizirani, što se vidi odmah, na prvi pogled. Što god se više raznih knjiga prodaje i čita, utoliko bolje. Mi nismo baš kultura slavna po čitanju.
Izdavač je neka vrsta kulturne infrastrukture kao što su u društvu telekomunikacije, vodovod, javni prevoz, putevi, avio saobraćaj i vi ne možete da optužite JAT zato što su se JAT avionima vozili, ne znam, Legija, Duća Spasojević i ostatak zemunskog klana. I ovi ljudi izdaju, pa šta onda? Uostalom, ja bih na mestu Milička Mijovića dao sledeći odgovor: Ja sam na Legijinoj knjizi zaradio toliko. Kome se ne sviđa može da mi plati to. Znate, meni je već dosta toga i to nije samo problem izdavaštva, to je i problem novinarstva. Zašto vi ne ovo, a ono? I ko mi to priča? Pričaju mi razni profesionalni dušebrižnici iz takozvane druge Srbije. Ako njima Vreme ne valja, ja ne znam šta im valja. I ako im Danas ne valja, ja ne znam šta im valja.
Ja sam lepo rekao, ljudi, da, ja ću primiti nagradu Bogoljuba Karića. Hoću. Ako neko misli da ne treba, nek on izvoli ispovrteti 20 soma evra, jer ja moram od nečeg da živim. Oni svi navijaju za nas dok se ne nađemo negde pred sudom, govorim o političkim strankama, onda nas više niko ne poznaje, mi moramo da se borimo sa šljamom, kriminalcima, Arkanovim trafikantkinjama koje trguju kokainom (moj konkretan slučaj), tu nema naših stranaka. Znate, kad treba, i to moram da kažem, kad treba spasiti jednog Željka Bodrožića koji je najprogonjeniji novinar u Srbiji, a na listi je koalicije LDP i ostalih stranaka, kad ga treba spasiti i dati mu mandat u Skupštini, e, za njega nema mesta. A Željka svaka ala i vrana u ovoj zemlji tuži. Čovek ima troje dece, a nema čime da ih hrani jer su mu čuveni naši „nezavisni“ sudovi gospodina Stojkovića zaseli na bankovne račune i na platu i na sve. I umesto da ga izvade sa to malo imuniteta kolko bi imao da odahne dušom – ne, oni imaju svoja vlastita mandatska cenkanja. E, pa ako ta gospoda hoće da imaju simpatije u medijima, nek učine nešto za medije.
Znači li to da je, uzimajući u obzir već rečeno, knjiga samo roba?
– Ja mislim – da. Živeći, evo, punih 60 godina u dijalektičkom materijalizmu, a nakon toga u klero-nacionalizmu kao društvenim uređenjima, ja sam davno naučio da je i književna produkcija pod strašnim političkim uticajima i da imamao „književnika u civilu“, kako se Mandeljštam izrazio u jednom trenutku, kolko god hoćete. Šta je Legija gori od Milorada Pavića, a mogu da vam navedem još takvih imena kolko hoćete.
neopevani Šarlatani n Navedite.
– Moma Kapor, crni Dobrica Ćosić, Đogo, Nogo, Repo, Škembo, kompletna ta ekipa takozvanih „pjesnika“ sa j, zemljane provenijencije. Na šta oni rade? Rade na novce. Ko ih izdaje? Izdaju ih politički prijatelji. Da citiram Duška Radovića iz jednog njegovog divnog eseja iz Duge 73. godine: „Udruženje književnika Srbije je crkva koja se još nije odvojila od države.“ Koja je cena srpskog pesnika? „Sedamdeset iljada i večera“, govorim u onim parama, dakle, oko sto marona. To je cena srpskog pesnika. Ono malo pravih i vrednih književnika u celom tom sistemu vrednosti kotira se kao da su po svojoj specifičnoj umetničkoj i književnoj težini ravni ovima koje sam naveo i gomili neopevanih šarlatana.
Ljudi, Srbija ima na broj stanovnika više pesnika nego bilo koja država u svetu. Imamo čak i udruženje pesnika amatera sa nekih 1.200 članova. Time se inače svojevremeno bavio Pera Luković u svojoj rubrici u Vremenu, tim „pjesnicima“, ako se sećate. „On je ’pjesnik’, i tu, bogomi, nema razgovora“ To je jedna subkultura, jedan folklor koji se nadovezao, naravno, na real-socijalističku priču o inženjerima duša i to se podsticalo – što više „pjesnika“, to stabilniji režim. U to vreme, u vreme dijalektičkog materijalizma, to nije bila čak ni subkultura, već društveno poželjna stvar.
Danas je to postala nekakava uglavnom nacionalistička subkultura, da ne iskoristim neku težu reč. Pa sad gledajte samo ko vam se pojavljuje i gledajte kulturne dodatke naših velikih dnevnih listova i šta ćete sve tamo pročitati. Subkultura je postalo u smislu da država to više ne finansira na onaj način – ove godine stan, iduće godine Oktobarska nagrada ako si bio dobar. Nego se sada to radi na neke paradržavne načine, izokola.
Dakle, na svu sreću, novac poreskih obveznika je minimalno uključen u celu priču za razliku od doba komunizma kad se sve to radilo o trošku poreskih obveznika.