Odavno je poznata izreka „politika je kurva“. Verovatno je to svetski poznata i priznata izreka u čiju opravdanost i istinitost niko ne sumnja. Kada bi neko zamenio definiciju i rekao da je politika ogledalo naroda, malo ko bi to mogao da prihvati, a još manje da se sa time složi.
Bitan razlog koji upućije na to da politika nije kurva bi mogao da bude taj što se sve kurve na svetu ponašaju istovetno, a to ne važi za sve politike na svetu, a naravno ni za sve politike u jednoj državi. Sličnost ne postoji ni u iskrenosti. U politici nema šta da traži onaj ko je iskren. To je bar jasno. Kod kurvi je to obrnuto. One su potpuno iskrene i jasne, a foliranje im ne ide u prilog – kvarilo bi im posao.
Interesantno bi bilo da neko odgovori zašto se ni jedan političar nije protivio izreci „politika je kurva“. Čak je obrnuto. Zar to ne ukazuje na mogućnost da su političari sami za sebe izmislili i podmetnuli narodu tako jasnu defininiciju sa kojom mogu pravdati sve nedoslednosti, foliranja, lažna obećanja, podilaženja, nameštaljke…? Još je važnije shvatiti zašto to političari rade i u kakvom je to njihovom interesu. Sigurno to nije slučajno i u korist njihove štete. To bar nije komplikovano. Svi hoće glasove birača, dolazak na vlast, a iz vlasti sledi i sve ostalo. Neko bi srebroljublje, neko vlastoljublje, a trećih ima samo kao začin – u malim količinama.
Mnogo bolje se uklapa izreka „politika je gluma“. Glumci mogu narod da rasplaču, razvesele i zabave. Glumci to rade za pare, a političari za glasove. Svaka stranka ima svoje biračko telo. Neki računaju na glasove onih koji vole tragediju, drugi na one koji vole komediju, treći na one koji vole pljuvanje i psovanje, a ima i onih koji bi da izvrše promene i narodu kažu istinu. Takvi su po definiciji pukli, jer publika ne dolazi u pozorište da bi gledala dosadnu i neprijatnu istinu. Istina je bolna, a bol služi za mučenje.
Da li je politika ogledalo naroda? Nije očigledno i to teško da neko prizna, a naročito narod, ali jeste. Treba razmisliti kako bi se ponašale političke stranke kada bi svi građani u jednoj državi bili intelektualci i akademici. Sasvim je sigurno da bi ponašanje bilo potpuno drugačije. Kako bi se iste stranke ponašale u državi kada bi svi bili prosjaci i siromasi? Opet sasvim drugačije. Šta kad bi svi bili lenštine i badavadžije? Pa jasno – drugačije. Dakle, iste stranke, a ponašanje drugačije. Logično sledi da glumci traže svoju publiku. Tako i stranke u svakoj državi traže svoju publiku. Svako izvodi svoju predstavu i svako ima svoju publiku. Neki manje, a neki više, u zavisnosti od vrste predstave. Najmanje imaju oni koji ne glume, jer ljudi to imaju i kod kuće, na ulici i na poslu. Nije interesantno. Dakle – politika nije kurva, nego je politika ogledalo naroda. Kakav narod – takva politika – toliko glasova. To važi u svakoj državi u belome svetu, pa i kod nas. Nismo mi baš u svemu izuzetak.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
