Politika – poziv vrline, a ne ljudska niskost

Pod lažnom optužbom kolega za plagijat, uskraćena joj je desetak godina briljantno vođena karijera predavača na Filozofskom fakultetu. Potom, za okupacije, ispituju je u Gestapou zbog neistinitih dojava da oružjem snabdeva partizane i druži se s masonima, ali i zbog činjenice da je, još 1933, objavljivala članke protiv Hitlera, nacionalsocijalizma i progona Jevreja. Po oslobođenju, sve do 1952. zabranjeno joj je javno delovanje a njene su knjige proskribovane.

Izvesnu intelektualnu i ideološku aboliciju filozofkinja će, već u dubokoj starosti, doživeti krajem šezdesetih godina prošlog veka, a tek u ovom, dve i po decenije posle smrti – i ozbiljnu reaktuelizaciju svog mišljenja.

Ljiljana Vuletić je objavila iscrpnu monografiju „Život i misao Ksenije Atanasijević“ (autorsko izdanje, 2005) i priredila dva zbornika angažovanih tekstova ove intelektualke, prvobitno publikovanih u predratnoj štampi: „Etika feminizma“ (Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, 2008) i „Etika hrabrosti“ (Žene u crnom, Rekonstrukcija Ženski fond, Centar za ženske studije, 2011).

Feminizam

Izdavačka kuća Plato najavila je štampanje izabranih dela Ksenije Atanasijević u osam tomova, od kojih su, pod uredništvom Ilije Marića, dosad izašla dva: „Srpski mislioci“ 2006. i „Antička filozofija“ 2007.

Emancipujući se od mentorskog uticaja Branislava Petronijevića i njegovog očekivanja da svojim radovima o renesansnoj i antičkoj filozofiji ukaže na korene njegovog metafizičkog sistema i obrazloži kako on, kao filozofski suštinske, konačno razrešava probleme kontinentalne filozofije racionalizma prekantovskog doba, od Dekarta do Lajbnica – što je i činila u svoja dva prva rada, štedro u disertaciji „Brunovo učenje o najmanjem“ (1922), skrupulozno u „Epikurovom atomizmu“ (1927) – Ksenija Atanasijević je, zapravo, raskrstila sa sistemskim metafizičkim mišljenjem kao simboličkim represivnim poretkom i jezikom Oca, otvarajući sebi put ka onom predsimboličkom – semantičkom, kako bi rekla Julija Kristeva – neizrecivom i subverzivnom koje je u vezi s materinskim.

Borbom sopstvenog mišljenja doprevši u stvari do subjekta, koji izostaje u shematizovanom mišljenju metafizike u čijem je središtu „transcendentalni ego“, Atanasijevićeva, kako bi rekao Sloterdajk „ginekologizuje“ akademski diskurs filozofije, i to je koren njenog feminizma, a feminizam je koren njenog angažovanog/političkog intelektualnog rada.

Misliti iz društvene situacije roda prema kojem je celokupna kultura poglavito represivna, znači misliti subverzivno, a misliti subverzivno – znači delovati.

Cilj feminizma, kaže filozofkinja, jeste „ukidanje nasilno postavljenih razlika i nejednakosti između ljudskih bića. Uz to, u njemu ima dragocene optimističke vere da je moguće upitomiti samoživu ljudsku prirodu, i među ljudima uspostaviti uslove za življenje u individualnoj slobodi, u simpatiji i u miru.“ Dakle, feminizam je nužno pacifizam.

Pacifizam

Ksenija Atanasijević drži da je zlo „osnovna negativna datost egzistencije“, da su „mane i slabosti, nerazlučne od čoveka samom njegovom prirodom i rođenjem“. To su za nju empirijske, psihološke činjenice.

Istovremeno, ona tvrdi da je mržnja „bogohulan posao“ i da „nosi u sebi samo klice opustošenja i poraza“. Uprkos sklonosti da čini nepravdu, čovek dobro zna da je to nepravedno, a to ga uznemiruje. Ta „svest i savest o dobru i zlu“, dokaz je o spiritualnosti čoveka.

Svaka vrsta sukoba, a naročito rata, razara kako kulturu, tako i dušu. To je suština pacifizma Ksenije Atanasijević.

„Samo prosvetljena svest (je) u stanju da obuzda egoistične i otimačke instinkte čoveka i naroda, i da ih ujedini u zajedničkome radu na opštem dobru. Samo mudrošću i verom pripitomljeni čovek moći će da uspostavi, shodno ovosvetskim mogućnostima, relativni mir koji, razume se, nikad neće biti neodstupno poštovan, jer će se, čovekova priroda, mnogo puta, i dalje otimati ispod kontrole svesti i samilosti“, piše filozofkinja.

Taj princip borbe duhovnog i prirodnog/materijalnog u čoveku, pri kojem se mir duše nalazi iskjučivo u savesnom delovanju, kod Ksenije Atanasijević poreklo ima u autentičnom religioznom uverenju.

Filozofija/religioznost

„I verske doktrine i mudrosti o svetu, zajednički i podudarno uče i ispovedaju da su svi ljudi jednaki po osnovnim linijama svoga udesa; dakle da su svi oni srodnici i stvorovi jednog istog vaseljenskog principa. Kao takvima, dužnost im je da žive u uzajamnoj dobroti, praštanju, saosećanju i milosrđu, i da neprekidno pomažu jedni druge“, to je krucijalni stav Ksenije Atanasijević po kojem se u svim njenim spisima, polazeći od „Filozofskih fragmenata“ iz 1929, ukrštaju i prožimaju religija i filozofija, vera i naučni dokazi.

Atanasijevićeva uvek ujedno govori o „filozofskom i naučnom saznanju“ i „pravim religioznim osećanjima“. Njena vera, u biti je filozofska – vera u vrhovno biće kao u ideju istine i pravde. Njena filozofija je religiozna, u smislu vere u bratstvo i jednakost svih ljudi, jer su istosuštni.

Ovakvo poimanje religije je antidogmatsko i antiklerikalno. Kad, na primer, govori o Hristovom učenju, Atanasijevićeva podrazumeva da je ono „u bitnosti dogmatično osakaćeno i licemerno besnaženo“.

U rusoovskom stilu, ona tvrdi: „Prisvajanje jednog dela ove zemlje, koja nam je svima podjednako data, razvilo je svest o sopstvenoj ličnosti kao izolovanoj i zatvorenoj celini, suprotstavljenoj ostalim ljudskim bićima… Najbogomrskiji zaplet nastao je na zemlji, kad je u bližnjem prestalo da se gleda biće ravno sebi, i od njega se načinio potčinjeni stvor, namenjen eksploataciji.“

Ono što smatra religioznim uverenjem, misliteljku vodi zaključku da treba ukinuti svaki vid eksploatacije (jer je bogohulna).Treba, dakle, reformisati čitav društveni sistem.

Košmarni prelaz

Postizanje duševnog mira i društvenog blagostanja, prema filozofskom shvatanju i religioznom uverenju Ksenije Atanasijević, u nužnoj su vezi. U borbi protiv negativne datosti egzistencije, njena filozofija oduševljenja, istovremeno je i filozofija prevladavanja društvenih nepravdi, a to prevladavanje Atanasijevićeva vidi kao „košmarni prelaz jednom boljem, rasvetljenijem i pravičnijem bivanju“.

„Usavršavanje i ispravljanje života u socijalnom smislu, preciznije rečeno, u pravcu ukidanja svega onoga što dopušta zloupotrebljavanje jednoga čoveka od strane drugoga – stvar je neminovne i neizbežne evolucije čovečanstva“, piše misliteljka.

Njena filozofija reforme, ili filozofija tranzicije, jeste nastojanje da se utvrde moralni i intelektualni razlozi za dužnost promene društvenog košmara – da se, uprkos sklonosti zlu, dopre do razloga o prednosti dobra kao norme za praksu. Najvažnije i najčešće reči u njenim spisima, stoga su altruizam, jednakost, socijalna pravda, sloboda, duševni mir.

Ova uverenja Ksenije Atanasijević podsećaju nas danas na dve zaboravljene krucijalne stvari bez kojih nema poboljšavanja ni ličnog ni kolektivnog života. Jedna se tiče vaspitavanja i obrazovanja kojima bi se mladim ljudima pre svega ulivalo poverenje u to da je sloboda najveća dragocenost a da je život u skladu sa savešću najveće bogatstvo. Drugo se tiče političke odgovornosti ljudi na vlasti. Atanasijevićeva veli: „Baš zato što je vođenje države najzamršenija od svih dužnosti, i što je vezana sa najtežim odgovornostima, neophodno je da oni koji su na vrhovima uprave imaju najprobuđeniju savest i najsigurniju svest.“

Smetnuli smo s uma da bi naša Tranzicija mogla biti drastično manje košmarna kad bi se na „vrhovima uprave“ našli oni savesniji, „junačniji, nesutrašiviji i beskompromisniji“ od drugih. Sasvim smo, dakle, zaboravili da je politika poziv vrline, a ne posao ljudske niskosti.