Holandiji je bilo vrlo teško da prihvati činjenicu da je mala zemlja. Četrdesetih godina XX veka kada je Holandija morala da napusti Indoneziju, Holanđanima je to jako teško palo. Govorilo se : ‘ako napustimo Indoneziju, bićemo isti kao Danska’, a to im se nije dopadalo. Holanđani još uvek žele da se na njih računa, da imaju važnu ulogu na svetskoj sceni. To možete videti po njihovim brojnim učešćima na svetskoj mirovnoj sceni, kao i po učešću u NATO-u.
Za razliku od Srbije, Holanđani su shvatili da mogu biti jedino energična i saradnička sila u delovanju moćnih i da će tako obezbediti vlastiti uticaj. Istorija Srbije i Holandije su veoma različite. U poslednje vreme se ispostavlja da su naše istorije prepletene i povezane na bolan način – kaže u razgovoru za Danas Džejms Kenedi, profesor holandske istorije na Univerzitetu u Amsterdamu, specijalista je se za istoriju Holandije od Drugog svetskog rata do naših dana.
Profesor Kenedi je ovih dana boravio u Beogradu, gde je u Centru za kulturnu dekontaminaciju držao predavanje o odnosu između religijskog i nacionalnog. Sagovornik Danasa dolazi iz zemlje s kojom Srbija ima vrlo delikatne odnose. U srpskoj percepciji Holandija se doživljava kao prepreka na putu ka evropskim integracijama. Otuda je zanimljivo čuti kako jedan nezavisni holandski intelektualac vidi srpsko-holandske sličnosti i razlike.
S obzirom da se u Holandiji gotovo ne postavlja pitanje upliva religijskih zajednica na politički život, kako vidite uticaj Srpske pravoslavne crkve na ovdašnje političke prilike?
– U Holandiji još uvek postoje hrišćansko-demokratske partije koje imaju snažan religijski identitet. Čak naš premijer dolazi iz jedne takve zajednice. Reč je, naravno, o veoma umerenom uticaju koji religija ostvaruje u politici i ne bih to nikako jednačio sa uticajem koji SPC ima u Srbiji. Moja saznanja o Srpskoj pravoslavnoj crkvi imaju i jednu ličnu notu. Naime, jedna moja rođaka, koja je inače ranije bila komunistkinja, je prihvatila pravoslavlje i vrlo zdušno o tome govori. Ona pripada Srpskoj pravoslavnoj crkvi.
Inače kraj XX i početak XXI veka karakteriše povratak religija u politički život. Kako u budućnosti vidite taj odnos. Hoće li uticaj religija slabiti ili jačati?
– Odgovor na vaše pitanje zavisi od toga o kojoj zemlji je reč. Ne očekujem da će u zemljama zapadne demokratije religija igrati neku značajnu ulogu u politici. Kada je reč o zemljama bivšeg istočnog bloka, tu je situacija radikalno drugačija i krajnje neizvesna u pogledu budućeg uticaja religijskih zajednica na politički život. Uloga religije je u tim društvima u porastu. Ali, ne treba gubiti iz vida da će izvestan uticaj religije uvek postojati prosto zato što postoje religiozni ljudi i što je jedan broj tih ljudi spreman da sledi svoja uverenja i u političkom životu. Iz te činjenice proizilaze i neke stvari koje mogu biti korisne za društvo. Vernici su spremniji od ostalog dela populacije da volonterski rade i religija može zbližavati ljude, davati im osećanje pripadanja jednom društvu. Iz tih razloga ne gledam a priori na uticaj religije na politiku kao na problem.
Vaš odgovor je prilično benigan. Međutim, religijski faktor je aktivno prisutan u velikom broju konflikata i ratnih sukoba, pa i u sukobima na Balkanu devedesetih.
– Religija je fenomen koji je izrazito širok i može ukazivati i na dobre i na loše ekstreme u ljudskom ponašanju. Možemo imati ekstremno pozitivna delovanja inspirisana religijom, ali nažalost i ekstremnu mržnju i agresivnost, takođe, potaknutu religijom. Religija izvlači ono najbolje i ono najgore u ljudima. Pred čovečanstvom u budućnosti stoji izazov da pronađe religiju koja će biti konstruktivna i buditi plemenita osećanja u ljudima. To je težak zadatak.
Čitava dosadašnja istorija mu ne ide na ruku.
– Religije su uvek bile povezane sa moći, naročito sa moći koju poseduju države. Kada pogledamo tridesetogodišnji rat koji je u Evropi vođen između katolika i protestanata, to je za države bila prilika da uvećaju svoju moć. Religijska pripadnost je bila samo dobar izgovor. Istorija je puna primera instrumentalizacije religije u političke svrhe.
Šta ste želeli da prenesete u vašem predavanju Beograđanima?
– Holanđani su na glasu kao veoma tolerantni ljudi. Spolja gledano izgleda da je njima bilo lako premostiti sve te razlike koje su različite religije implicirale. Naprotiv. To je bio dug i mukotrpan proces. Osnovno je ne napustiti put pregovaranja i traganja za zajedničkim jezikom, jer ekstremi nikome ne donose dobro. Pod ekstremima podrazumevam ili religiozni fanatizam ili potpuno ignorisanje religioznih osećanja. Dakle, potrebno je naći pravo mesto za religiju. Holandski slučaj pokazuje da je to moguće.
U Srbiji se na Holandiju ne gleda kao na zemlju tolerancije. Glas Holandije za Srbiju je prepreka da dobije slobodni vizni režim. Za mnoge mlade ljude to znači da ne mogu videti Evropu. Prema nekim istraživanjima preko 80 odsto studenata nije nikada izašlo iz zemlje.
– Jako mi je žao zbog takvog stava Holandije. I kao čovek i kao profesor smatram da je kulturna razmena veoma važna. To je učinjeno i iranskim studentima i, takođe, je nepravda. Svaka razmena treba da se podstiče. Mislim da Holanđani imaju sopstvene probleme, kad je reč o Balkanu i to je jedan od razloga da su zauzeli ovako krut stav. Holanđani vide Srebrenicu kao sopstveni neuspeh. U Drugom svetskom ratu Holanđani nisu uspeli da zaštite svoje Jevreje. Posle toga su se kleli da će uvek biti na pravoj strani, strani pravde i zaštiti one koji imaju manje moći ili su u opasnosti. Onda se desilo da i u Srebrenici nisu ništa uradili i da su ostavili nezaštićeno muslimansko stanovništvo. I sada politiku Holandije prema Srbiji vidim kao potrebu da kompenzuju vlastite neuspehe.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
